„Бићемо прваци света“, „Од Стефана Немање до Пиксија“... Како је Србе променила једна победа
18:01 17.11.2021 (Освежено: 16:05 01.11.2022)
© Sputnik / Предраг Васиљевић
Пратите нас
Спортски успех може да врати и подигне колективно самопоуздање нације, да учини да се осетимо јачим, у рангу са „великим“, али то није специјалност Срба, ни Балканаца, тако је са свим народима. Највећи бенефит због одласка репрезентације Србије на Светско првенство имаће деца, али само ако препознају праве особине наших фудбалера.
Овако за Спутњик ерупцију емоција која не престаје због победе репрезентације Србије над Португалијом и одлазак на Светско првенство у Катару 2022. године коментарише социјални психолог, професор Филозофског факултета у Београду Драган Попадић.
Он додаје да је небројено пута доказано да спортски успех може да поврати самопоуздање људима, па и целој нацији, иако се ова појава заснива на логици која, како каже, није апсолутно исправна, људи је се држе.
Победа која нацији улива самопоуздање
„Најјачи смо!“, „Од Стефана Немање до Пиксија“, „Душан Силни поразиће све и у Катару“, „Бићемо прваци света!“. Ово су само неки од коментара са друштвених мрежа и портала који показују колико смо порасли у успеху репрезентације Србије.
Попадић каже да се људи осећају пресрећним због победе, јер се осећају делом тима који побеђује, то је моја репрезентација, значи и ја сам заслужан за успех. И веома поносан.
„Нелогично дељење одговорности за успехе је присутно у људској лаичкој психологији. То се много пута и користи. Људи би тако требали да осећају и одговорност за неуспехе које направи неко из њихове групе, али видимо да то осећање незадовољства због неуспеха много краће траје. Љути смо на тим који изгуби, али не осећамо се постиђено. Кад добије, срећни смо и још и поносни. Ту постоји лаичка логика или математика која функционише и коју сви препознајемо“, каже Попадић.
Србијо земљо јунака. Мирно спавајте... pic.twitter.com/iJlDXeC2yJ
— Deki 🎩 (@GrandeDeki5) November 14, 2021
Он додаје да не треба да нас чуди што смо помислили да ћемо после Португалије победити и друге, да ћемо у тој победи и сами учествовати, али и да психологија у којој смо се осетили већим и од највећих није специјалност Срба. Она се користи свуда у свету, зато што је то згодан начин да се утиче на људе, било да говоримо о држави или неким мањим групама, посебно на политичком терену.
Нација као породица
Нација се представља људима као велика проширена породица која вуче корене из прошлости, опстала је, борила се са другима, поносна је на своје велике успехе, а свака велика породица себе гледа на исти начин.
„Иако је слика о нацији као породици из научне перспективе детињаста, погрешна, то је научна прича о нацији као замишљеној заједници, она се свакако развија, а и намерно подстиче код припадника једне нације, из различитих разлога. Тада смо солидарнији, спремнији да се ако треба и жртвујемо за ту нацију. То јача хомогеност, хомогенизује нацију, поготово у историјским искушењима. Људи себе виде буквално као браћу, сроднике који су заједнички угрожени и треба једни друге да бране.“
Попадић додаје да се та представа једнако прима и код Немаца, Американаца, Португалаца, Руса, а поготово код мањих народа, који себе виде као стално угрожено племе које се сналази, преживљава међу великим нацијама. Дакле, овакве победе могу да нас извуку из често инфериорне позиције према „богатијима и јачима“, али и ти за које мислимо да су јачи, осећају се једнако.
Фудбалска репрезентација Србије – славље после победе против Португалије
© Фото : Фудбалски савез Србије
„Када се та слика учврсти, када постане најнормалнија, кад сви чланови друштва себе виде на тај начин, онда она доприноси овим феноменима. Када победи фудбалски клуб, или репрезентација, ми смо победили, то смо ми, чланови клуба су ми као неки рођаци, ја имам њихове особине, они имају моје. Ако су они били тако срчани и храбри, значи да сам у принципу и ја такав.“
Митровић јачи од Тесле и Пупина
Овај социјални психолог објашњава да исти принцип делује на нас и на индивидуалном нивоу, свако од нас пресликава свој живот на сличицу фудбалера који нам је донео победу. То је посебно својствено младим људима, чак и ако узор није из њихове групе или нације.
„Ево, тај човек је успео зато што је поставио себи циљ, зато што се трудио, значи да могу и ја, а ако је узор и из моје групе, ако сам ја сведок његовог успеха и труда, онда то има још живљи утицај на промену личности. Ако је узор рецимо Митровић, или неки други фудбалер, то логично више утиче на људе него пример Николе Тесле или Пупина, што нам је узор ближи, можемо се лакше с њим идентификовати“, објашњава Попадић.
Попадић каже да ће одлазак у Катар имати велике бенефите, највише ће утицати на младе да заволе фудбал, проводиће више времена у игри на отвореном, сакупљаће и „тапкати“ сличице, додатно се социјализовати у времену отуђења због електронске комуникације.
Он подсећа да су некада када смо били успешни у шаху, сви играли шах, а најбољи новији пример је Новак Ђоковић, сви воле, а многи су и научили да играју тенис.
"Ajd' Ronaldo u svoj atar,
— Др Александар Бабић (@DrAcafaca76) November 15, 2021
mi odosmo u taj Katar!
Ako Bog da, ovog leta
bićemo prvaci sveta!
🇷🇸⚽️🇷🇸⚽️🇷🇸💪🇷🇸⚽️
Sudbu sami sebi krojimo,
nikoga se sad ne bojimo
i nikoga mi ne tintramo:
Dajte Brazil da se igramo!"
Опијеност од победе често је кратког века, можда ће нас већ први пораз вратити мишљењу да смо најгори. Универзални рецепт за стални успех не постоји, али су велики велики, зато што деценијама системски форсирају оно што је најважније, праве адуте.
Тако је Гари Линекер описао највеће ривале Немце у чувеној реченици да је фудбал игра која се игра 90 минута и на крају увек победе они који су бољи због своје пословичне марљивости и преданости.
Како усмерити позитивну енергију
Зато саговорник Спутњика скреће пажњу на важну чињеницу, каже да овај ефекат не треба прецењивати, већ да би било добро усмерити га у најбољем правцу:
„Ако радост због победе и одлазак Србије на Светско првенство доведе само до тога да се деца интересују више за фудбал, него за кошарку, то и није неки нарочити ефекат. Али ако се буде ишло на то да се развијају оне особине које се препознају код фудбалера, које су их довеле до успеха, то би могло да има заиста позитиван ефекат. Сумњам да ће на тај начин много да се прича. Волимо да мислимо, ето какви смо ми Срби, имамо супер репрезентацију, али не зато што се трудимо, већ, ми смо такви. Утешно је што тако размишљају и Грци, многи други народи“, закључује Попадић.
