Ларс фон Трир: Творац филмске религије која дроби мозак
© AFP 2023 / VALERY HACHE
Пратите нас
Портрет једног од најгенијалнијих уметника данашњице, режисера Ларса фон Трира, представљен нам је у књизи „Трир о фон Триру“ аутора Стига Бјоркмана. Режисер иновативног стила, чији су филмови дубоко оригинални и провокативни, у овој збирци интервјуа говори о својим почецима, филмовима и идејама које су од њега направили бренд.
„Више нас не задовољавају сурогати. Желимо религију на платну. Желимо да гледалац варничи животом: немогућим, глупим, тврдоглавим, узбудљивим, одвратним, монструозним и сваким којег је кастрирао и припитомио огорчени стваралац, моралиста и пуританац – доносилац врлине финоће која дроби мозак“, изјавио је Ларс фон Трир 1984. године уочи данске премијере филма „Елементи злочина“.
„Причало се да је тежак као особа, резервисан. То је далеко од истине“, пише Стиг Бјоркман у уводу књиге „Трир о фон Триру“, збирке интервјуа која открива ко је филмски стваралац који је отворено кокетирао с контроверзама, био миљеник публике, али и „персона нон грата“.
Причу о фон Трировом животу режирала је његова мајка
„Интересантно је да је сам Трир дошао на идеју за ову књигу тако што је претходно читао Бјоркманове књиге, ’Вуди Ален о Вудију Алену’, ’Бергман о Бергману’, а та ће се књига, као и сам Бергман, често пројављивати у Трировим одговорима. За Трира је Бергман духовни отац кога никада није упознао“, каже за Спутњик Ана Јовановић, извршни уредник у издавачкој кући „Арете“ која је објавила ову књигу.
Сам Трир истиче да бира интервју са Стигом Бјоркманом као форму ове књиге јер ставља на папир уметникове речи, његова сведочења о томе како је од свог имена направио бренд, али и то да је причу о његовом животу режирала – његова мајка.
„Ларс је живео у убеђењу да је његов отац човек с којим је живео и за кога је била удата његова мајка. Међутим, на самртној постељи, мајка му је открила да је његов отац – други човек, из уметничке породице. Она је желела дете уметника и изрежирала је комплетну ситуацију, а то откриће за Ларса представља почетак филмске каријере“, сведочи уредница издања.
По цену доброг укуса и естетске вредности
Осим интервјуа с Ларсом фон Триром, у ову су књигу уврштени и синопсиси његових филма, као и манифести који су их пратили. Најзначајнија позиција, свакако, припада Манифесту „ДОГМА 95“ који је фон Трир креирао 1995. године заједно с чувеним филмским режисером Томасом Винтербергом.
Полазећи од тврдње да филм није илузија, фон Трир и Винтерберг поставили су низ правила у стварању филмова који подразумевају снимање на локацији, из руке, без филтера, без вештачки уметнутих звукова, обраде боје... „ДОГМА 95“, по цену доброг укуса и естетске вредности, забрањивала је и жанровске филмове, површне акције попут убистава, као и исписивање имена редитеља.
„Овај манифест је важан документ историје филма и најближе објашњава стваралаштво Ларса фон Трира. Занимљиво је, међутим, то што је, првом приликом, Ларс фон Трир успео да се огреши о свој манифест, јер је обожавао да његов филм почне његовим именом. Оно чега се држао јесте начин снимања филмова из руке на оригиналним локацијама, мада је и ту било изузетака. Може се рећи да се Винтербергови филмови више држе манифеста“, сматра наша саговорница.
Ларс фон Трир и Бјорк на додели Златне палме за филм "Плес у тами"
© AFP 2023 / PASCAL GUYOT
Редитељ манипулатор
„Главни задатак редитеља је да убеди све учеснике у филму, оне испред и оне иза камере, да се прикључе његовој игри и пристану на његове услове. Као дете, убрзо схватите да не можете само да кажете другој деци шта треба да раде и да очекујете да ће она због тога хтети да се играју. Боље је да нађете начин да их убедите да се прикључе зато што баш то желе. Игра производње филмова подразумева да морате бити прилично манипулативни“, каже фон Трир у књизи.
Искрен је и кад говори о раду на филмском сету, нарочито с глумцима, које је приморавао да изводе реплике у необичним околностима или окретао камеру од њих док изговарају монолог.
„У документарцу о снимању филма ’Догвил’ Никол Кидман изговорила је речи које нису биле у сценарију - ’Помозите ми’. Каже се да у том тренутку није глумила. Трир је познат по томе да је опсесивно посвећен. Он одлази у детаље тражећи савршенство, и од глумаца, и од кадра. Волео је за себе да каже да има проблем с другим људима само уколико они не раде оно што он каже. Тако да је он апсолутно искрен у својој намери да једино његово мишљење буде важно у снимању филма“, наводи Јовановићева.
Никол Кидман и Ларс фон Трир на пројекцији "Догвила" на 56. Филмском фестивалу у Кану
© AFP 2023 / BORIS HORVAT
Демони анксиозности
Патећи од фобија различитих врста, као и потребе за контролом у реалном животу, фон Трир је своју егзистенцију изместио у филм.
„Ако своју енергију не сумирам у стваралачки рад, она се претвара у демона анксиозности“, открива фон Трир, што његову креативност ставља у контекст не само потребе за стварањем, већ нагона за опстанком. Можда су зато преиспитивање, изазови, враћања чести мотиви Ларсовог рада на филму, комбиновани, наравно, са одређеном дозом провокације. Од телесних ужаса „Антихриста“, очаја „Плеса у тами“, љутитог урлика на Америку у „Догвилу“, фон Трир тера публику да скрене поглед, глумци да избришу сујету, критику да врисне.
„Рецепција његовог стваралаштва мењала се од издања до издања Филмског фестивала у Кану – на једном би га славили, на другом би били шокирани. Он је био оптуживан за нацизам, мизогинију, што је занимљиво, јер су главни ликови у његовим филмовима углавном жене. Мој утисак је да је све то Ларс радио намерно и да је та количина негативне критике изрежирана“, тврди Јовановићева и додаје:
„Фон Трир, пре свега, говори о песимистичкој верзији света, говори о најдубљим и најмрачнијим апсектима људског постојања, нико не воли то да чује“.
Пророчки глас фон Трирових филмова третира гледаоца као саучесника у злу, тера га на преиспитивање кроз теологију, филозофију, морал. Они, на апсурдан начин, наздрављају тричаријама, јер су, како каже, „међу тричаријама ремек-дела лако уочљива“.
