Одлазак Александра Саше Петрова. Иако Рус по пореклу, био је већи Србин од многих Срба
© Фото : Спутњику уступио Војислав Данилов, Вечерње новости
Пратите нас
Иако по пореклу Рус, био је већи Србин од многих Срба. Његов идентитет није био двојан: као што је био велики Србин, био је и велики Рус и у тај мост, у тај тај лук између две културе неуморно је и до самог краја убацивао нову арматуру, каже поводом одласка књижевника Александра Саше Петрова његов пријатељ, песник Гојко Ђого.
О одласку једног од најдражих саучесника у сопственом књижевном животу, Ђого каже да је наша култура изгубила човека ванредне ерудиције и енергије. И пре свега храбрости толике да га чак ни моћни Брежњев није могао зауставити у походу на књижевну истину.
Брежњев тражио од Тита да заустави „тог белогардејца“
„Саша је веома често комуницирао са руским савременим писцима, сретао се са њима, гостовао у Русији. Говорило се да је, када је објавио велику двотомну антологију руске поезије 1971. године у Просвети, Брежњев интервенисао код Тита лично, тражећи од њега да забрани књигу ‘тог белогардејца‘. Саша ми је причао да је он то касније и проверавао и да је то доиста тачно“, открива Ђого.
То што је међу нашим савременицима било мало људи попут Петрова, Ђого поткрепљује уверењем да је у тој личности било нечег ренесансног: бавио се готово сви књижевним жанровима, улазио у спорове у култури, најчешће о књижевности.
„Био је ангажовани интелектуалац. То се најбоље показало у оним бурном годинама између ‘80-их и “90-их, када је био председник УКС и када су те полемике на крају једне епохе и на почетку друге биле веома живе. Иза њега ће остати велика празнина, будући да је он такорећи последњи од књижевних критичара и теоретичара књижевности са којима су и сама књижевност и тумачење подигнути на нови, виши ниво“, каже Ђого.
Он подсећа да је уз Петрова као изванредног зналца књижевних теорија и модерних струјања у књижевности ишао читав низ млађих критичара, окупљених око Института за књижевност и листова и часописа које је он уређивао.
Александaр Сашa Петров
© Фото : Спутњику уступио Војислав Данилов, Вечерње новости
Бранио књижевност и у вуненим временима
„Петров је био покретач и главни уредник ‘Књижевне историје‘, у време када се цела културна и књижевна атмосфера формирала око ‘Књижевне речи‘ и ‘Књижевних новина‘ и око институција културе као што су Дом омладине, СКЦ и делимично Коларац. Тада сам био уредник књижевног програма у Дому омладине, и знам када је и како ко од њих улазио на књижевну сцену. Саша је био један од највреднијих и део те водеће групе, заједно са Ђорђијем Вуковићем и Љубишом Јеремићем.“
Он не заборавља ни како је Петров и у оним „вуненим временима“ бранио и Ђога и његову књигу. Како је бранио – књижевност.
„То је био прворазредни храбар чин. Био је међу оним ретким који су се огласили у то време. Саша је објавио тај свој текст о мојој књизи 10. септембра 1981. године у ‘Књижевној речи‘, неколико дана пре наставка мог суђења које је било 16. или 17. септембра. Тај се афирмативни текст о ‘Вуненим временима‘ појавио пре него што је завршено прво суђење. Зна се да сам тада осуђен на две године, али је мени његов текст знатно помогао у одбрани, као и текст Наде Поповић и Јовице Аћина… Та два три текста на неки начин су бацила друкчију врсту светла на ту књигу и ту кампању која се била разбуктала и коју нису зауставили, али је јесу осветлили са неке друге стране. Саша је у свему томе учествовао бранећи књижевност, мене, али и све оне који су тада могли мало да се ослободе страха, да се осврну иза себе и виде да је у тој врсти процеса литература, иако су писци излазили рањени, увек била победник“, сећа се Ђого.
Он подсећа да је Петров јединствен и по томе што је у биографији спојио Русију, Србију и Америку, али и по томе што су главне карактеристике тог споја биле правдољубивост и родољубивост.
Открио Дучићеве песме за које се није знало да постоје
„Поред тога што је био један од покретача иницијативе да се Дучићеви земни остаци врате у његову родну земљу, Саша је у ‘Американском србобрану‘ открио и неколико Дучићевих песама за које уопште нисмо знали да постоје. Пронашао их је и уз коментаре објавио у једној књижици. Захваљујући њему те су песме као додатак ушле у Дучићева Сабрана дела у шест томова које је својевремено објавио „Рад“.
Александaр Сашa Петров
© Фото : Спутњику уступио Војислав Данилов, Вечерње новости
О томе да је реч о непоновљивом књижевном зналцу, нарочито када је о поезији реч, најбоље сведоче снага двотомне антологије руске поезије која је, према Ђоговом мишљењу, променила на неки начин слику и представу о савременој руској поезији, нарочито оној насталој после другог светског рата.
„За један део те руске поезије који се није уклапао у соцреализам и који је остајао по страни, Саша је био више него праведан, више него далековид па је у своју књигу уврстио знатан број тих песника – Јевтушенка, Ахмадулину, Вознесенског, Окуџаву… Готово сви су гостовали у Београду, Саша је био њихов непосредни преводилац и то је заиста било незаборавно“, подсећа Ђого.
У процепу између две књижевности – српске и руске
На питање да ли је Петров као аутор 11 збирки поезије, четири романа, 12 научних монографија, пет антологија (о преводима и уредничком раду у часописима да не говоримо) био препознат у српској култури и да ли га је та култура на прави начин наградила, Гојко Ђого нема дилему:
„Као песник Саша Петров је остао у процепу између српске и руске књижевности, и није добио заслужену цену. Многи су га пре свега третирали као изванредног тумача . Али, Саша је иза себе оставио грандиозно дело, али оно није довољно видљиво. Нису се појавила његова сабрана дела и мислим да је то посао који би издавачи морали да ураде“, каже наш саговорник.
У жељи да објасни колико Петрова до последњег дана није напустила та препознатљива енергија, Ђого открива како је у последњем разговору, само неколико дана пре смрти, Петров говорио о свом тексту посвећеном Попи.
„Пре само месец дана написао је текст на неки начин симболичног наслова ‘Васко Попа, песнички почетак и животни крај‘. На крају тог текста Саша каже да је пожелео да парафразира почетне стихове Попине песме ‘Одлазак‘. Васко каже: ‘Нисам више ту/ с места се нисам померио/ али ту више нисам‘. А Саша парафразира: ‘Нисам више ту/ с места сам се померио/ али ту и даље јесам‘. Преминуо је у петак, у ноћ, око 10 сати, а у уторак ми се јављао и казао да није још добио ‘Књижевне новине‘ у којима је требало да буде објављен тај текст. Био се тек вратио из болнице, рекао ми је да су му лекари казали да они више немају ту шта да раде и да је сада све у божјим рукама… И да се сваки тренутак можемо растати. Али он је успео и да ми преприча цео свој текст о Попи, нестрпљив да га угледа у ‘Књижевним новинама‘… За ту енергију и храброст често смо у шали говорили да то може да има само неки луди Рус и да то код Срба не бива. Наравно, то је била само шала, али да је био такав човек – у то нема сумње. Сада се преселио на небеса, нека му Господ отвори рајско насеље.“
23 Септембар 2021, 21:49
