Лекција коју је Бакир пропустио: Дедовина Светог Саве - Дрина оделила Босну од остатка Србије
Пратите нас
Када је трагао за местом где ће принц Растко стећи искуство управљања државом, Стефан Немања се не случајно опрељује за Хум. Ту ће нићи и прва епархија самосталне СПЦ, а много касније и земља херцега. Не без разлога историчари просторе данашње БиХ називају дедовином Светог Саве
Луксембуршки говор Бакира Изетбеговића оставио је затеченим не само стручну јавност навиклу на кафанске историографске испаде бошњачких политичара већ и саме Бошњаке који су ваљда по први пут обавештени да осим њих на просторима Босне и Херцеговине никада није било других народа.
Упркос настојањима челника СДА, нација настала након ратова деведесетих година тешко да у средњовековној историји може пронаћи упориште за доказивање свог идентитета, сем уколико, после покушаја крађе Бана Контроманића, не прогласи и све српске повеље и манастире за део своје баштине.
О томе које место припада Бошњацима у историјском трајању Босне и Херцеговине, шта о томе сведоче историјски, а шта археолошки факти, те како у светлу Изетбеговићеве тврдње звуче речи византијског цара Јована Кинама који је забележио да Дрина дели Босну од остатка Србије, разговарамо са историчарем Бошком Бранковићем са Универзитета у Бањалуци и Марком Алексићем, археологом и аутором књиге „Српске земље пре Немањића“.
Лекција за Бакира: Откуда српски манастири
Професор Бранковић каже да када се говори о историјској прошлости БиХ неупитна је чињеница да је ту живео српски, православни народ, као већински.
„Још Османлије на овом простору затичу већински српски православни народ о чему сведоче турски дефтери из тог периода у којима су пописана листом српска имена. Такође, велики је број западних извора попут писане белешке Бенедикта Курипечића који пролазећи кроз Босну, у 16. веку пише о Србима као народу који живи на овим просторима“.
Неумитни историјски трагови на овом простору су, указује Бранковић, манастири и цркве који датирају из средњег века. Зашто би православни Срби, поставља питање наш саговорник, подизали манастир Рмањ тако далеко на Западу, или манастире Крупа и Драговић ако тамо нема српског народа.
Пећка патријаршија, ентеријер
© Sputnik / Петар Вујанић
Коначно, каже Бранковић, има ли већег доказа о српском трајању од одлуке обновљене Пећке патријаршија да у Босни оформи три епархије под пећким патријархом, од којих је најзначајнија била Дабро-босанска са седиштем у манастиру Рмањ.
Круна Немањића за босанског бана
Идући и корак даље у ишчитавању историје овог поднебља Марко Алексић подсећа да се појам Босне у једном географском и политичком смислу први пут појавио средином 10. века када Порфирогенит, византијски цар и писац, описује српску земље, односно српску државу кнеза Часлава Клонимировића, и у оквиру ње помиње Босну.
„То је први помен Босне у оквиру српске раносредњовековне државе. Из развијеног средњег века имамо више сачуваних писаних података, на пример Повељa босанског бана Матије Нинослава која помиње Србе као становнике Босне, и краља средњовековне босанске државе Твртка првог Контроманића који је приликом крунисања 1377. рекао да носи круну својих предака, краљева и царева из династије Немањића“.
Херцег од Светог Саве- чување српске традиције
Такође, чињеница да је Стефана Вукчић Косача после распада јединствене српске државе узео титулу херцега од Светог Саве, личност највећег српског светитеља и духовника говори, указује Алексић, о чувању традиције на овом поднебљу.
Као интересантан детаљ Алексић помиње и белешку католичког путописца из 1530. Бенедикта Курипечићa који је наишавши на стећке у околини данашње Рогатице забележио да су натписи на тим споменицима писани српским писмом и на српском језику.
Стари рукописи из манастира Студеница изложени у галерији САНУ
© Sputnik / Маријана Колаковић
„То говори о свести људи у току средњег века и касније о културној цивилизацијској и етничкој припадности Босне, а која се тек у новије време пропаганде и политичке борбе 19. века, доводи у питање. У помињању Бошњака или Бошњана као одређене етничке заједнице у средњем веку нема ничега истинитог, то је потпуна неистина и нема никаквих чињеница које то могу да поткрепе па чак и да изазову неку разумну сумњу“, каже Алексић.
Некада Калај, данас Шмит
Простор БиХ је, указује, кроз историју био изложен тежњама великих империја и сила, од Римског доба, франачког краљевства и царства, византијског царства, касније Турске.
„Свака од тих империја имала је и свој наратив којим је желела да оснажи своје присусутво у Босни и Херцеговини. И данас политика међународне заједнице би се могла описати као неоколонијална, и гле чуда, долази из истих оних средина одакле је већ било покушаја да се колонизује Босна почетком 20. века“
О покушајима првог управника Бењамина Калаја да укине одредницу српски као и српској борби за свој идентитет, говори и Бранковић.
„Из периода Аустро Угарске окупације, од када датирају и први покушаји брисања српског националног идентитета постоји низ докумената који говоре о томе како су се национално освешћени Срби борили за црквено школску аутономију. Већина историчара је сагласна да када говоримо о Србима на овим просторима морамо знати да није постојао нити један српски сељак који није знао за светородну лозу Немањића и за Светог Саву. Култ Светог Саве је подједнако јак и у Босни као и у Србији, а у 17. и 18 веку култ Светог Василија Острошког се такође шири на простор Босне“.
Брише се и хрватски идентитет
Осврћући се на изјаву хрватског председника који је реплицирао Изетбеговићу, Бранковић каже да све речено стоји.
„Римокатолика је било, не можемо говорити да их није било, али можемо рећи да је њихово национално буђење у хрватском корпусу доста касније сазрело, него срспко. Римокатолика је било и у средњовековној Босни. Хрвати са пуним правом сада осуђују јер се и њихов идентитет када говоримо о Босни брише“.
Резимирајући поглед на срспко присутво у средњовековној и касније нововековној Босни, а у светлу Изетбеговићеве беседе, саговорници Спутњика закључују да је овакво политичко мешетарење највећи непријатељ историје, те да овакве тенденције захтевају реакцију не само домаће већ и светске историографије.
