https://sputnikportal.rs/20211211/da-nije-bilo-uzasa-ruske-istorije-ne-bismo-imali-dostojevskog-ili-bulgakova-1132336760.html

Да није било ужаса руске историје, не бисмо имали Достојевског или Булгакова

Да није било ужаса руске историје, не бисмо имали Достојевског или Булгакова

Sputnik Србија

Књижевност на врло интересантан начин попуњава историјске рупе. Понекад ми се чини да су се сви ужаси из руске историје догађали само зато да би била написана... 11.12.2021, Sputnik Србија

2021-12-11T12:34+0100

2021-12-11T12:34+0100

2021-12-11T12:34+0100

култура

руска књижевност

друштво

достојевски – два века од рођења

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/0c/09/1132336501_0:0:906:511_1920x0_80_0_0_4181ecd223166d4a8d9ed4fd64744e5a.jpg

Издавачка кућа „Лагуна“ објавила је књигу „Толстојева брада и Чеховљеве ципеле“ немачког писца руског порекла Владимира Каминера. Кроз причу о Достојевском, Толстоју, Чехову, Булгакову, Набокову, Мајаковском и Хармсу аутор нас води кроз велику руску књижевност, али и кроз бурну историју Русије и Совјетског Савеза.„Сви ови писци су били део наше свакодневице и нашег ентеријера, а ја их делим на брадате и на обријане. Писци с брадом били су симбол државности, њихови портрети су висили на зидовима наших школа. Гледали су нас из свих могућих часописа и брошура. То су, по правилу, били натмурени људи с тешким погледом. Нешто касније моја генерација је открила и писце без брада, као што су, рецимо, Хармс или Набоков. Њих двојица су неупоредиви, али су нам заједно дали могућност да створимо својеврсну супкултуру, простор ослобођен државне идеологије. То је и највећи разлог због којег сам писао ову књигу, она се бави пре свега нама и нашим животима“, каже Владимир Каминер у разговору за Спутњик.Генерација коју је сачекала Раскољниковљева секираДетаље из живота писаца употпуњујете својим успоменама на одрастање у Совјетском Савезу. Једна од тих успомена је Ваш први сусрет са „Злочином и казном“ и другим делима Достојевског у школи. Пишете да је целу Вашу генерацију годинама након завршеног школовања сачекала Расколњиковљева секира, алудирајући на судбину Совјетског Савеза. Како сте тада, као млади људи, разумели Достојевског?- Достојевски је, у принципу, мешавина романтике и мистике. Његови покушаји да оправда човека, шта год он радио, јер „Бог воли све“, веома се лако примају, рецимо, овде, на немачком културном тлу, с обзиром на осећај кривице који Немци и даље имају. Они у текстовима Достојевског проналазе својеврсно умирење. У Немачкој се нашироко обележавала 200. годишњица рођења Достојевског, па су и мене звали да учествујем у разним филмовима, радијским емисијама и другим новинарским формама као саговорник, а ја сам с великим задовољством прихватио ту улогу.Значи ли то да су и Вама блиске та романтика и мистика Достојевског?- Не, заправо ми уопште нису блиске, али волим да будем експерт за питања у која се врло мало разумем. Имао сам мачку коју сам звао Фјодор Достојевски. У свим тим интервјуима о Достојевском највише сам причао о мачки, али чини ми се да је све испало прилично добро.У књизи сте написали да су сви јунаци Достојевског „способни за тако нешто“, односно спремни да истражују границе добра и зла. Да ли су и сви писци о којима пишете у овој књизи велики зато што су били „способни за тако нешто“? И они су на разне начине испитивали границе између добра и зла, били склони пороцима, робијали, живели далеко од домовине...- Не бих тврдио да се руски писци на било који начин разликују у својој величини од писаца из других земаља. Мислим да је за сваку земљу и народ веома важна рефлексија онога што се с њима догађа. Сви ми живимо у некаквој историји, али пошто живимо унутар ње, не можемо да је видимо, неко мора на себе да преузме тај напорни посао, да се измакне на неколико корака и да попут огледала одрази оно што се догађа с њим и с људима око њега. Званична историја се стално поново исписује, прилагођава се актуелној политичкој ситуацији, а таквој историји се не може веровати. Оно што су ови писци написали, од Достојевског до Набокова, заправо и јесте истинска историја народа и земље.Уметност и књижевност у савременом западном свету имају улогу да забаве људе, а у Русији се култура и уметност традиционално схватају као врло важан елемент друштвеног живота. У Русији је књижевност надомешћивала све оно што је у историјском смислу недостајало политичарима. Уметност је замењивала теологију, политику, институције, због тога су уметници схватани превише озбиљно. Они су, практично, били алтернативни руководиоци земље. А то је помало чудно. Тешко је и замислити како је у време великог терора крвави диктатор, руководилац земље Стаљин, сам позивао телефоном некакве песнике да их пита треба ли да кажњава неке друге песнике, те да је уважавао њихове одговоре, који су најчешће гласили да никога не треба прогањати због стихова.Брадати и обријаниКроз судбине седморице писаца пратимо и однос уметника и моћне државе, њихову вечиту потребу да се одупру репресији, прво царској, потом бољшевичкој... О каквој су Русији они сањали и како, читајући њихова дела, можемо разумети ту вечиту борбу уметника против тоталитарног система?- Русија је чак и после распада Совјетског Савеза остала географски највећа земља у свету. Питање је може ли се таква земља одржати ако се руководите либералним вредностима, стављајући права и осећања појединца изнад потреба државе. Многи људи на то питање одговарају негативно, кажу да се тако велика држава може очувати само ако су државни интереси изнад личних. И управо се тако и поделило руско друштво, на људе које ја условно називам „брадатима“ и „обријанима“. „Брадати“ су конзервативци који говоре о приоритету државе, а „обријани“ су либерали. Позната је и теорија о томе да су вође у Русији увек космате или проћелаве. Смењују једни друге, при чему проћелави увек означавају либерализацију друштва, а космати његову конзервацију...Мислим да је живот у неслободном друштву - у којем појединац у свакој секунди осећа диктатуру поретка, а нипошто не сме да изрази своје неслагање с тим – веома тежак и непријатан. Слобода је врло важна ствар. Конзервативци говоре да су Руси специфичан народ и да би без велике и моћне државе престали да буду Руси. То је, по мом мишљењу, мистика, чисти Достојевски. Руси су исто тако нормални људи као и сви други на овој планети. Они су због своје врло турбулентне историје научили да се врло брзо прилагођавају сваком систему и притом се веома добро носе са свим историјским турбуленцијама. Након колосалног експеримента са социјализмом, који је био лекција за цео свет, имали смо кратку, али врло турбулентну капиталистичку фазу, па смо се разочарали и у капитализам, који нам је донео немаштину дубоку као и у социјализму... Данас смо „обојени свим бојама“ и не знам који би друштвени поредак задовољио руског човека.Совјетски Савез је нестао, али је совјетски човек и даље живКако су сви ови аутори утицали на Вас, не само као на читаоца него и као на писца, колико Вас је обликовала управо руска књижевна традиција?- Мислим да су нас ти људи и саздали. Совјетски Савез је имао велики пројекат - да се створи нови човек. Сматрало се да стари човек, онај који припада прошлости, неће моћи да живи у том новом, предивном социјалистичком свету. Затим, као што знате, ништа од тог социјалистичког друштва није испало, социјализам и комунизам су нас напустили, али је тај нови човек - колико год то чудно било - остао, управо захваљујући култури и књижевности. Совјетски човек је нова људска формација која живи и данас, деценијама после пропасти Совјетског Савеза. Ја себе сматрам једним од тих људи, а често срећем и друге такве људе... Ми смо људи без домовине, одсечени од стварности, јер настављамо да живимо, мислимо и радимо као да смо и даље део совјетског друштва. То је врло смешно! Када сам дошао у Немачку, почео сам да радим у позоришту. У свакој позоришној трупи у којој сам радио постављали су Достојевског. Тада још нисам добро говорио немачки језик, па су ми давали мале улоге. Играо сам, сећам се, у „Злим дусима“, једног од тих „злих духова“ и требало је да кажем само једну фразу: „Револуција је неизбежна!“. Бринуо сам се да ли ћу ту фразу изговорити у право време, или с неким погрешним акцентом, или да ме неће разумети, па сам је понављао безброј пута. То наслеђе револуције такође је део совјетског човека.А постоји ли та руска душа о којој сви говоре - у руској култури, у односу према животу, шта је њена суштина?- Вероватно постоји. Баш сам недавно купио немачки уџбеник, односно водич за полицију о томе како саслушавати Русе. Врло интересантно! Немачка полиција верује у свету руску душу, дакле, тај феномен очигледно постоји... Заправо, не видим у томе никакву мистику, мислим да се човек формира на основу околности у којима живи. Руси су увек били растргнути између репресивне државе и тежње ка слободи. Увек су покушавали да побегну од те државе, али их је она увек сатеривала у ћошак, с обзиром на непрегледни простор који обухвата. Тако је настала некаква мешавина очајања и нехајног односа према животу. Руси ништа не прихватају озбиљно. Као што сада не хају за корону, тако и раније нису прихватали неке друге опасности. Могло би се рећи да је та својеврсна лежерност, која је дефинитивно својствена мојим сународницима, важна одлика руске душе.

https://sputnikportal.rs/20210530/ekskluzivno-aleksej-varlamov-otkriva-zasto-je-bulgakov-i-danas-rusko-knjizevno-cudo-video-1125471672.html

https://sputnikportal.rs/20211111/dva-veka-fjodora-dostojevskog--veciti-sabesednik-svih-mislecih-ljudi-1131470839.html

2021

Вести

sr_RS

култура, руска књижевност, друштво, достојевски – два века од рођења