https://sputnikportal.rs/20211226/e-milorade-milorade-nestade-i-ti-kao-hazari-video-1132747521.html

Е, Милораде, Милораде, нестаде и ти као Хазари! (видео)

Е, Милораде, Милораде, нестаде и ти као Хазари! (видео)

Sputnik Србија

На неки начин Милорад Павић је имао три смрти: деведесетих, када је одијум неких западних земаља био велики, 2009. када је минуо светом, и трећу смрт, можда и... 26.12.2021, Sputnik Србија

2021-12-26T17:20+0100

2021-12-26T17:20+0100

2022-01-24T10:06+0100

култура

милорад павић

књижевност

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/0c/18/1132747039_0:0:1000:563_1920x0_80_0_0_0c16b483a8640774e2cc2952b8a13b69.jpg

Да је ипак судбина великог српског писца различита од оне хазарске, описане у његовом најчувенијем делу, потврђује велико читалачко интересовање које за романе и приче овог писца не престаје ни данас. То интересовање је и главни разлог превођења и објављивања Павићевих дела у свету, а дугу и неразумљиву тишину у нашем издаваштву која је пратила књиге „првог писца 21. века“ недавно је прекинута појавом илустрованог издања „Хазарског речника“ на руском језику, у издању „Дерете“.Милорад Павић и Руси – књижевни феноменНедоумицу зашто се у Србији штампа Павићев роман на руском, отклања Јасмина Михаиловић.„Да, српско издање на руском може да буде збуњујуће. Зашто у Србији? Због велике потражње Руса који живе у Србији или је посећују па хоће некако да тог тренутка имају књигу, своју литературу о земљи у којој бораве. То интересовање траје годинама, о њему ми стално говоре књижари, али ето на крају се 'Дерета' коначно усудио да 'Хазарски речник' објави на руском. Преводилац је исти као и за руска издања – Лариса Савељева, а илустрације су рад Јасена Панова, бугарског уметника који је на њима радио 20 година“, открива Михаиловићева.Она подсећа да се, када је о рецепцији Павићевих дела у Русији реч, уистину може говорити о феномену, будући да пажња руске публике за овог писца не јењава ни 12 година после смрти. Феномен је и по томе што је због тог интересовања српски писац присутнији у руској него у својој матичној, српској култури.„Превођење Павића у Русији почело је јако касно у односу на друге земље: Павићева светска слава почиње 1988. у свету, а у Русији тек после велике политичке промене, између 1991. и 1995. Од тада до данас она не престаје. Довољно је рећи да је за живота Павићу откривен споменик у Москви, у алеји великана, где су Џојс, Данте, папа Војтила…. Мислим да је он једини Србин који има своје место у тој алеји при иностраној литератури. Занимљиво је да о томе никад ниједна наша телевизија није снимила ни прилог од једног минута. А споменик је откривен у јуну 2009, још за Павићевог живота.“О присуству Милорада Павића у Русији не говоре само пишчева честа путовања у ову земљу, познанства и промоције књига. Поред 186 превода његових књига на руски, одиграно је и много позоришних представа у чувеним театрима попут МХАТ-а, театра Чехова и Станиславског… Михаиловићева подсећа и на још једну необичну везу аутора „Руског хрта“ са овом земљом.„Када смо хтели да отворимо легат Павићев на Дорћолу, прошли смо све инстанце у Скупштини града да би се ставила спомен плоча на месту где се легат налази. Ништа није могло да се уради шест година. На крају је Русима прекипело, па је вајар Григорије Потоцки, аутор Павићевог споменика у Москви, урадио одливак и донео га у Скупштину града, 2006. године. Тада су бивши руски амбасадор Александар Чепурин и тадашњи градоначелник Синиша Мали открили ту плочу. Дакле, руски амбасадор је открио плочу Милораду Павићу усред Србије! То је та веза и то је дивно“, каже Јасмина Михаиловић.Понудио тајну у времену свеколиког разоткривањаНа питање шта се заправо догодило те давне 1984. године када се појавило прво издање „Хазарског речника“, романа – лексикона за којим је ускоро полудео цео читалачки свет, наша саговорница искрено одговара да ни данас не зна одговор.„Верујем да на то питање ни сам Павић не би успео да одговори и да га дефинише, јер се то мења са епохом, са годинама у којима се налазимо, са културним и друштвеним окружењем. Један део одговора свакако је у томе што Павић није говорио о завичајном у смислу малог завичаја, него о читавом овом културном простору. А то значи и Стара Грчка, и Византија и Средња Европа и Медитеран… Он је објединио један географски простор, његову културу, традицију, веровања и то понудио пре свега српском а потом и иностраном читаоцу. Други део одговора садржан је у томе што је Павић ипак метафизички писац и што су његове теме – теме заувек. По мом уверењу, ту је још један моменат важан за успостављање те магије између њега и читаоца: то што је понудио тајну. Тајна је нешто шта нашим животима недостаје, будући да живимо у времену сваколиког разоткривања. А тајна припада човеку, она је увек интригантна, нешто што вас тера да мислите. Зато се тајна нигде у Павићевом делу не разоткрива до краја. Дакле, једноставног одговора на питање шта је то што се десило 1984. године нема. Једном сам га питала у чему је тајна 'Хазарског речника', а он ми је одговорио: 'Не знам'. Била сам толико разочарана.“Нису могли да му опросте успехНишта није мање разочарање ни то што је велики писац после смрти на све начине прећуткиван, нарочито у Србији, открива наша саговорница.„Није реч о нападима, јер кроз нападе увек некога и афирмишете. Не, овде је реч о прећуткивању и то највећих институција овог народа. Треба ли подсетити да су споменик морали да му поставе Азербејџанци, спомен-плочу Руси… И то нема никакве везе са политиком јер у ових 12 година су прошле различите власти… Не, мислим да је Павић био толико велики и толико ван свега овога дневног, толико успешан и срећан у приватном животу да је све то произвело једну и даље присутну љубомору. Нису могли да му опросте успех, то је и он често говорио, а са друге стране ни сама Србија није знала шта да ради с тим“, подсећа Михаиловићева.Да ли је онда једино ваљано објашњење чудне ситуације са делом и именом Милорада Павића то да се само стопио са својим књигама и поделио њихову судбину, учинивши да и његова постхумна прича буде тако – павићевска. О томе Јасмина Михаиловић каже:„Размишљала сам о томе, о том стапању писца и дела, зато повремено и кажем: `Е, Милораде, шта си имао да повлачиш ту тему, нестаде и ти као Хазари`. Међутим, одмах следи и питање: како то да нестане само овде, а у Индији, Ирану, Америци, Кини га толико има. Како није нестао тамо? Али, признајем, добра је то теза о стапању са Хазарима. И та његова постхумна прича заиста има на неки начин везе са његовим књигама, заправо са свим оним играњима у њима.“

https://sputnikportal.rs/20200112/rusija-srbofil-beograd-pisci-kusturica-miodrag-pavic-knjzara-moskva-1121523961.html

2021

Вести

sr_RS

култура, милорад павић, књижевност