- Sputnik Србија, 1920
РУСИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Русије и Заједнице независних држава

Хоће ли Русија обуздати Америку /видео/

© AFP 2023 / ALEXANDER NEMENOVПоглед на руско Министарство спољних послова
Поглед на руско Министарство спољних послова - Sputnik Србија, 1920, 30.12.2021
Пратите нас
Америчкој новинарки која је питала шта то Запад не разуме кад је реч о Русији, Владимир Путин је резигнирано одговорио да му се понекад чини да Русија и Америка живе у различитим универзумима. И није погрешио.
„Ако постоји земља на свету која би за друге, удаљене или суседне била непозната, неистражена, више од свих других земаља несхваћена, онда је та земља несумњиво Русија“, писао је још Фјодор Достојевски 1861. године.
„Ниједна Кина, ниједан Јапан не може бити покривен мистеријом за Европу, као што је Русија сад, па чак и можда још дуго у будућности. Не претерујем, Кина и Јапан су сувише далеко од Европе, а и стиже се тамо понекад веома тешко; Русија је сва отворена за Европу, али Европљани карактер Руса можда чак и слабије схватају него карактер Кинеза или Јапанаца“, објаснио је велики писац.

Радознали суседи и руски мразеви

Достојевски, као да сведочи о данашњем времену, подсећа да су „радознали суседи“ чинили велики напор да упознају Русе, да су прикупљали материјале, бројеве, чињенице… али, као да их је пратило некакво проклетство, никад из тога нису успевали да направе никакве релевантне закључке.
Зато су створили слику о људима који су им веома слични, али у исто време ни на кога не личе, па их углавном третирају као варваре. О људима прилично интелигентним, али које хладне зиме и мразеви спречавају да створе геније…
Нећемо се изненадити ако и данас сретнемо људе који верују да Руси живе у дрвеним колибама, возе се саоницама које вуку пси и који су инфериорнији и од Француза, Енглеза, и Немаца. И наравно, немају своје мишљење, него увек и радо слушају једног диктатора — био он цар или председник.
Путин све то види и у шали уме да каже да није чудно што не разумеју Русе, кад више нису у стању да разумеју ни себе.
Зато је новинарку са почетка овог текста стрпљиво подсетио да је деведесетих добру вољу Русије да успостави коректне односе са Западом тај исти Запад схватио као слабост и учинио све да до тих односа не дође. У руским војним објектима у време Јељцина, чак и у нуклеарном комплексу, седели су представници америчких обавештајних служби и свакодневно контролисали њихов рад. И у влади Русије радили су саветници из ЦИА.
„Шта је још могла да уради Русија“, питао је он, додавши да је одговор Америке на све то био отворена подршка терористима на Северном Кавказу, који су коришћени за покушаје распада Русије.

Питање на које се мора одговорити

Москва данас више нема дилема, она не тражи ништа од Запада, нити жели да је Запад разуме. Али ће урадити све што треба да осигура безбедност државе.
Зато је питање америчке новинарке само реторско, што је она и потврдила захтевом који је уследио: Дајте нам гаранције да нећете напасти Украјину!
Од нападнутог се тражи гаранција да неће нападати, од жртве се прави агресор, јер за другу реторику Америка не зна.
Као што не зна ни руску историју ни трагедију до које је довео распад СССР-а: трагедију народа подељеног границама које су некад пролазиле и буквално кроз нечије двориште; трагедију породица које су тако заувек подељене. Као што не зна да граница између Русије и Украјине не сме да дели, већ да повезује тај народ, исти с обе стране. Ни да руски тенкови на руској територији не значе најаву агресије, већ подсећају да тај народ не сме нико да нападне.
Али, то су све сувише рационална питања на која нема одговора уколико не прихватимо да је Русија просто земља која се, како кажу неки аналитичари, нашла на погрешном месту, у погрешно време. И да то важи за читаву њену историју.
Па ипак, многи ће се запитати како се догодило да после периода узајамног разумевања после распада СССР-а поново дође до садашњег стања.
Одговор је врло једноставан — разумевања није ни било. Постојала је руска отвореност према Западу, жеља људи да буду примљени у друштво које им је док су гледали иза гвоздене завесе изгледало као елита, и с друге стране — ароганција оних који су себе сматрали победницима у Хладном рату. И све док је постојао однос јачег и слабијег, лако је било глумити симпатију, славити Горбачова, позивати га у госте и тапшати по рамену. Нобелова награда коју је добио није била награда за мир, како се она званично назива, већ награда за уништавање сопствене земље.

Обуздавање Америке

И оног тренутка кад је та земља устала из руина, аутоматски је постала противник. Непријатељство се најпре појавило у блажој форми и расло је паралелно са растом снаге Русије.
Обуздавање Русије постало је главни задатак и циљ Сједињених Држава и њихових европских сателита. Али, ту данас већ видимо парадокс. Русија је дошла у позицију да управо њих обузда!
Својом снагом, пре свега војном, брзином својих ракета и одлучношћу свог председника, поставила је питање даљег ширења америчког и НАТО оружја.
На то питање Америка не може да не одговори — и ма колико се трудила да свој одговор увије у обланду, а већ се види да то чини, крајњи ефекат ће бити — заустављање даљег ширења. Што је и био циљ руског захтева.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала