Јована и Роксанда за Спутњик: Разговор с деком, пливање с „ајкулама“ и – три злата за Србију!
21:36 31.12.2021 (Освежено: 22:18 31.12.2021)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Јована Прековић је у години за нама остварила сан сваког спортисте – и то за само једну календарску годину! Освојила је златне медаље на Европском првенству, Олимпијским играма, Светском првенству, понела заставу Србије и попела се на чувену балкон. Спутњик открива – како?
Јована је годинама уназад показивала невероватан таленат у каратеу, медаље су постале њена свакодневница, али је до невероватног успеха водио само један циљ – да у календарској години не изгуби ниједан меч.
Њој је верни пратилац кроз целу каријеру Роксанда Атанасов, некадашња репрезентативка у каратеу, а сада тренер који може да се похвали да је на пут извео једног великана српског спорта каква је Јована Прековић.
„Показали смо да вреди жртвовати се, све смо ставили на једну карту, цео тим је желео да покаже свету и Србији како карате изгледа, желели смо да промовишемо спорт на најбољи начин, а Јована је на Олимпијским играма, пре свега менталним приступом у борбама, много показала и то је разумео свако. Људи нису веровали да ће их спорт као што је карате натерати да плачу“, навела је Роксанда на почетку разговора за Спутњик.
Јованин пут је почео давно, све се десило спонтано и баш онако како треба.
„Ја сам почела да тренирам у вртићу, са пет година, Роксанда је држала школицу каратеа и моја сестра и ја смо почеле да тренирамо. Тренирале смо и друге спортове, али је Роксанда била кључ који је задржао мене и сестру, она је крива што сам остала ту, све што је причала ја сам визуелизовала, видела сам да ћу бити шампион. Све је ишло спонтано, препознала сам ситуације у којима треба да се борим, да се доказујем, да привучем пажњу“, наводи Јована.
Али, замало да од свега не буде ништа – срећом Роксанда је знала да препозна шампионски карактер.
„Када се завршила школица у вртићу отворила сам школу каратеа, дошло је ту око 200 клинаца и није било Јоване и Јелене. Успела сам да пронађем број, фиксни број и лично сам се обратила баки и деки, питала сам се зашто Јована не долази. Говорили су да је далеко, да је тешко због пута, али сам се за минут договорила са деком да крене да их доводи. Код ње сам препознала ментални склоп, победнички осмех, жељу да буде најбоља, поглед пун енергије“.
Није требало много да Јована крене у такмичарски ритам, али је и ту било недоумица које је Роксанда на бриљантан педагошки начин успела да реши, уз Јованину сестру Јелену.
„Такмичила сам се прво у катама, али је Рокси поменула да би требало да идем на борбе. Нисам желела да идем да се борим, баш сам била уплашена, осећала сам страх од повреда, али је ту била кључна улога тренера, да објасни да то није толико страшно, да је то спорт. Имала сам срећу да је сестра била уз мене, кренуле смо међусобно да се такмичимо, да се надмећемо ко ће имати више медаља... Било је и међусобних туча, морало је да се зна ко је главни. Наравно, то је била Јелена, као старија и јача“, додаје Јована.
Година за годином, тренинг за тренингом, ређала су се такмичења и успеси, али се преломни моменат десио објавом да ће се карате наћи на Олимпијским играма.
„Док смо били на припремама у Бугарској чули смо да ће се карате појавити на Олимпијским играма, али сам ја желела да будем првак света, али пре тога сам морала да постанем првак Европе јер тада нисам имала ниједну титулу те врсте. Онда сам 2017. постала шампион Европе, појавила се општа еуфорија, најава за Светско првенство, али се одједном појавила и идеја о Олимпијским играма... Какве Олимпијске игре? Ко још иде на Олимпијске игра? Имала сам кризу од шест месеци, питала сам се да ли да улазим у квалификације које су биле јако напорне... Све се окренуло...“, искрена је Јована.
Пут до Токија је био неочекиван за све, а Роксанда наводи да је он заиста попримио размере пута око света који се на крају завршио код куће – у Аранђеловцу.
„Квалификације... Један океан и велика вода на чијој површини пливају ајкуле и две златне рибице које између ајкула траже пролаз. Са малим бројем људи смо то изгурали, конкуренти су много улагали да би се докопали места на ОИ, а сам систем квалификација је био ужасан, ако могу да кажем и погубан за спортисте, нарочито за њихово ментално здравље. Зашто? Па, зато што из система такмичења у ком сваке године имате Европско првенство, а сваке две Светско првенство, сада добијате Светску лигу која се дешава на 15, 20 дана и путујете са континента на континент. За нас као спорт то је био пакао, ту нема довољно новца ни струке ни науке, били смо препуштени сами себи да градимо пут. После Светског првенства смо дошли у ситуацију да Јована и ја одлазимо у свет тражећи нешто с чиме ћемо моћи да упоредимо наш рад. То је била лудост, али смо после годину дана све њих довели код нас и схватили смо да нико нема рецепт као ми, тај шампионски рецепт који смо годинама градили Јована, мој супруг као кондициони тренер, спаринг партнери и ја. Добра ствар у свему је била та што смо довели свет у Аранђеловац. Када је све стало, када није било такмичења, ми смо направили микро свет, позвали смо пријатеље које смо упознали на том пропутовању по свету и тренирали смо на највишем могућем нивоу, кампови су нам трајали по месец и по дана, имали смо четири такмичења и спортску форму у 2020. години, када је све стало!“
Јованин шампионски карактер је у тим моментима добио и подлогу да се изрази, а српска каратисткиња каже да се сећа момента у ком је знала да је спремна да оствари и највећи резултат каријере.
„Једног дана сам знала да ћу да освојим злато, био је то дан са једним тренингом и то са момцима, шампионима континената из моје категорије. Радимо спаринг меч и Рокси каже да на сваких 30 секунди морам да освојим три поена... Радим два круга и не радим ништа, ривал ме је „измлатио“, освојио девет... Кога ја да победим на ОИ када на тренингу не могу? Цркла сам у том моменту, али сам тражила да пробам још једном, не могу из свега да изађем као губитник... Али, Рокси је дозволила, али уз услов да освојим пет поена... Успела сам то, била сам потпуно уморна, али знала да је то – то, то ми је требало и знала сам да ће све бити сигурно како сам замислила“.
Међутим...
„Лепо сам се осетила када сам се квалификовала, било је стресно и напорно и у моменту када ми је стигло писмо са потврдом све лоше је изашло из мене, нисам могла да верујем да се завршио цео тај пакао, али после месец дана јављају да се ОИ одлажу, а потом и да се поништавају резултати...“
Роксанда појашњава:
„Зашто је она шампион? Па, после два дана хаоса у ком се свет узбуркао и гурања једне групе да нас стигне, активацијом судијских лобија, практично целом политичком ствари, она је дошла и рекла да ће поново да се квалификује“.
Још једна потврда шампионског карактера – на својим грешкама је научила како да се избори са „фасцинацијама“.
„Имала сам кобно искуство у Минску, била сам одушевљена свиме у селу, али тада Јована губи... Када сам отишла на ОИ, није ме нико занимао и ништа ме није занимало, размишљала сам да они тамо имају прилику да виде нас тако да смо поставиле све рутине као да смо код куће, тренирала сам, шетала, гледала у небо, причала са Рокси, све као код куће“.
Али и – притиском.
„Пред ОИ сам визуелизовала све девојке, све сам их већ победила у глави и дистанцирала сам се од притисака. Било је прича о томе да сам фаворит, да Новак Ђоковић је Ђоковић, он је фаворит у свом спорту, ватерполисти освајају стало, али шта очекујете од Јоване која се појављује сада, а 2019. је била у толикој кризи? Свака им част за претпоставку, али сам се питала да ли су нормални... Ја сам само знала да очекујем да дам све од себе, да покушам да победим, мени је таква поставка била у глави и све је било чисто и јасно“.
Чисто и јасно је било колико су Јована и Роксанда предане циљу, али прва карате дама Србије каже да се ту не ради о одрицању од нечега, већ о давању.
„То значи да живиш сваког секунда за свој циљ, да не би променио ниједан дан... Ја сам имала размишљања око ствари на које нисам могла да утичем, да реагујем, на судијску машинерију, на лобије, али смо зато ми сијале тамо, тако смо направиле разлику. Немамо лоби, али имамо енергију и то је она демонстрирала“.
Јована потврђује:
„Једини начин да судија додели поен је да ти чисто и јасно то урадиш, да емитујеш енергију. Хтео или не, он мора то да уради ако се то десило, то је рефлекс“.
Како изградити енергију? Роксанда то већ добро зна...
„Ми имамо систем да три недеље пред такмичење урадимо све, да Јована све преломи у глави, да све урадимо код куће, а онда се бавимо емоцијама, више него техником и физичком спремом – да се бавимо уметношћу, да цртамо, вајамо, да идемо у природу, на концерте и све смо урадили уз добар тренинг и наше приче из куће“.
Али, како се понашати пред борбу?
„Вече пред борбу ми смо изоловане, да јавимо се свима, али седимо на клупи и причамо, чувале смо енергију, али ја као тренер увек морам Јовану мало да пецнем неком упадицом. Вече пред борбу у Токију сам ушла у њену собу, мало смо ћутале, али сам јој онда пожелела лаку ноћ и отишла. Сутра ујутру смо одиграле партију ремија, спаковале се и кренуле“, истиче Роксанда, али Јована има другачији утисак.
„Дан пред моје такмичење Бугарка је освојила златну медаљу и ја сам морала да се трудим и контролишем да не избацим све емоције, плакало ми се од среће, толико сам била срећна због ње, али мало ме је и нервирало што је то успела пре мене, углавном прво ја освојим па она. Смириле су ме шетње, помогло ми је то што смо кулирале на клупи, али нисам могла да заспим – не због мог такмичења, него сам толико била узбуђена и срећна због ње... То вече ме је зезнула, али је сутра све било рутински. Тако смо вукле једна другу, много је волим, заједно смо одрастале и увек имале исти циљ“.
Циљ је злато, циљ је највише постоље, а када се то уради на Олимпијским играма...
„Ја се у животу нисам осетила поносније, урадила сам све што један спортиста може да уради, освојила медаљу, носила заставу, хајде медаља, могла је и застава, размишљала сам, али да не претерује... И све се десило, медаља, застава, балкон... Једва сам чекала балкон, остали спортисти су рутински ту стајали, ја сам се тресла од енергије и имала велику жељу да се затрчим и да скочим у ту масу и кажем то је то од мене. Буквално такав осећај“, истиче Јована.
Али, ту није био крај!
„Дан по освајању злата Јована ме стеже за руку и каже – покидаћу их све на Светском првенству. Дан после злата на ОИ! То је за тренера сигнал да одмах крећемо да се спремамо, желеле смо да изгурамо све то јер нам је лично било важно“, каже Роксанда, а Јована додаје:
„Мени је било у глави да не изгубим ниједан меч, осетила сам то као изазов и желела сам да издржим и изгурам...“
То је и урадила, објединила је светску, европску и олимпијску медаљу, уписала своје име златним словима у историју српског и светског спорта и на најбољи начин нам показала како би требало да се понашамо у наредној години, али и у животу – да не изгубимо ниједан меч!
Миљанов корнер, 31.12.2021.
