Како се калио Рамбо /видео/
© Sputnik / Александар Милачић
Пратите нас
Годину у којој се српски фудбал вратио на велика врата у светске оквире кроз индивидуалне, клупске и репрезентативне успехе, обележио је још један повратак – Дејан Рамбо Петковић, један од најбољих фудбалера свих времена, вратио се у Ниш и поново заиграо фудбал, у дресу локалног нижелигаша Реала. Али – како је Рамбо заправо постао Рамбо?
Кажу да када одеш да играш фудбал у Бразилу то изгледа као да одеш у Лесковац да продајеш паприку – треба бити врашки сигуран у себе и имати идеалну дозу самопоуздања и спортског безобразлука да би се усудило на такав потез.
Дејан Рамбо Петковић је одлучио да то уради и у далеком Бразилу је постао једна од највећих легенди, а сасвим сигурно највећи страни фудбалер у историји државе која је синоним за најважнију споредну ствар на свету.
Али, пут до тога је био озбиљан, трновит и прожет ситуацијама у којима се момак са иницијалним надимком Шмеки калио, учио, челичио, све до момента док није постао Рамбо.
„Ја стално говорим да сам имао једно од најлепших детињстава у Мајданпеку – школа, фудбалски терен, ливада, паркић, кошаркашки терен, по цео дан се било напољу, осим када родитељи не позову да се учи, па се ту мало као убије време и опет једва чекаш да изађеш напоље да играш кликере, жмурке...“, почео је Рамбо своју исповест за Спутњик.
Кроз године каријере учествовао је, али и решавао, многе велике дербије, али је све кренуло од једног и да није било тога извесно је да Рамбо не би био Рамбо.
„Стара и нова школа... То је био дерби! Ривалски! Било је јако, било је тако да је долазило и до туча. Углавном ја нисам бежао од тога, био сам другачије нарави када сам био мали, али срећом опаметио сам се и одрастао. Памтим само да је тај ривалитет између школа био значајан и то не само у спорту, већ и у другим областима, на такмичењима у физици, математици, општетехничком образовању...“
Град његовог рођења му је пружио, у то време, прилику да се опроба у разним спортовима па је тако играо и кошарку и стони тенис, рукомет, али...
„Сви смо сањали, маштали о фудбалу. Било је добрих фудбалера у Мајданпеку, било је чак и талентованијих од мене, али сам ја имао упорност и друге особине, за врхунски фудбал је неопходно бити мало дрзак, мало безобразан, борити се мало више. Мислим да сам тога имао више него други“.
Стална жеља за доказивањем је стигла из куће – Дејан је растао уз старију браћу и то су били велики изазови за дечака који је показивао намеру да се не повуче пред старијима и јачима, већ да покуша да одмери снаге на равноправном нивоу.
„Желео сам да напредујем, желео сам изазове. Гледао сам старијег брата, све што је хтео он хтео сам и ја, брат од стрица је био ту такође, водио ме је, то је за мене био стимуланс. Рецимо, ја сам први сениорски турнир у фудбалу освојио са девет година, водили су ме са собом и временом сам игром са старијима ојачао, добио чврстину и за професионални фудбалер је јако битно да се то деси што раније“.
Одлазак у Раднички из Ниша је значио и доказивања на више нивоа, али и прву „неправду“ са којом је морао да се избори.
„Постоји прича, играо сам за омладинце са 14 година, победили смо Раднички из Пирота, ја сам ту да два гола, а после је требало да играмо са Црвеном звездом код нас. И, Звезда није дала да играм то, као немам личну карту... Па нисам ни могао да имам личну карту, нисам имао 15 година“, истиче Рамбо уз осмех.
Напунио је коначно тих 15 година и са личном картом стигао у младу репрезентацију Србије, за коју је постигао и најбржи гол, против Кипра на гостовању, где је такође искористио свој инат да одговори на провокацију.
„Ми се спремамо за утакмицу, стојимо на центру, а они су нешто били еуфорични, почели су да нам прете, као... И кажем ја саиграчу, чим судија свирне да ми пусти лопту и да је шутнем, видео сам да голман стоји на шеснаестерцу и да намешта рукавице. Тренер је то чуо и помислио – гле, будала... Шутнем ја лопту и она под пречку – јесам сад будала?“
Истовремено је Петковић играо за три генерације, свака је зависила од њега, могло се претпоставити, из ове перспективе, да се „узвездичио“, али...
„Друго је то време било, ниси могао да се уздигнеш и да мислиш да си звезда. То је тада било веће поштовање, поштовање ауторитета. Када као клинац уђеш у први тим, а ја сам ушао са 16 година, па морао сам да носим торбе, да питам да ли могу да седнем за сто где старији играју карте, било је играча који су били пушачи, па иде оно – мали, чисти пикслу, мали, чисти копачке. Био сам цимер са човеком од 33 године, постојало је страхопоштовање, некаква култура понашања је била заступљена, ниси могао ту да се уздигнеш и да нешто, добијеш, бре, шамар, повуче те неко за уво... На пример, гурнем неком од старијих лопту кроз ноге на тренингу, одмах иде грдња и порука да то треба да радим на утакмици, а не да дозвољавам да ме тамо туку... Било је момената да се побуним, да кажем нешто, али онда ме петорица ухвате и науче памети... Касније су ствари биле другачије, клинци нису имали то, а томе су у прилог ишли и медији, друштвене мреже... Сећам се, имао сам проблем да је неко у новинама написао да Рамбо не тренира, а ја два месеца играм за две репрезентације, сваке недеље, па се враћам за викенд да играм за Раднички, па опет у понедељак на пут. Шта се деси? Па, не тренираш, а кад не тренираш онда падаш, без тренинга не може да се издржи, али то се није знало и причало се да ја не желим да тренирам. Па, како да тренирам, људи? То ме је заболело... Замисли данас, замисли коментаре и све... Тада није било толико тога и због свега се сада мора радити на менталној снази, то је најтањи део...“
Одрастао је Рамбо кроз Раднички и дошло је време за нови, највећи изазов, остварење највеће жеље – долазак у Црвену звезду. Али, све у своје време и на то је Рамбо сачекао.
„Било је и раније прича о томе, али сам чекао, био сам стрпљив, нисам желео да одем раније, нити да идем у иностранство. Ето, то се десило 1992. године, у времену када су уведене санкције и та наша генерација је била оштећена јер није могло да се игра у међународним такмичењима, било је теже доказати и показати неке своје вредности, али се и то успело. Ето, генерација која је требало да иде на Европско првенство 1992. године није имала пораз у квалификацијама, могли смо то да освојимо. Ја сам био са младом репрезентацијом у Француској на турниру и требало је директно да одем у Шведску, али сам се на крају вратио преко Румуније, па аутобусом за Београд. Била је то катастрофа за мене, говорили су ми и раније, пре доласка у Звезду да идем у иностранство, нисам желео да журим, говорио сам људима да пусте причу о санкцијама, мислио сам да нису толико луди, али изгледа да су били...“
Лудост је потрајала, али је Рамбо и ту нашао начин да покаже себе и своје квалитете, нарочито на великој сцени и у великим утакмицама. Посебно су му били инспиративни дербији, баш због онога одакле је све кренуло – из Мајданпека.
„Сећам се првог вечитог дербија, пред крај утакмице шанса за мене, улазим, крећем да шутирам и Пандуровић некако успева да одбрани, а у том моменту Буда Вујачић уклизава, цепа ми копачку, цепа ми све... Повредим се и не дам гол... Нисам спавао два дана, не толико због болова, него због хиљаду питања, како није лопта ушла, како је успео да одбрани, да ли ћу моћи да играм следећу утакмицу... Клинац, имао сам 20 година...“
Време свеопште кризе је значило да пара нема ни за шта, па ни за фудбалере, чак ни у клубу који је годину раније постао шампион Европе и света.
„Паре, шта је то? Било је оних Цвелетових прича, знаш, кромпир је још у рерни, врућ је, не може да се извади... Па, авион лети са парама, знаш, али је магла, не може да слети нигде... Где, бре било пара? Било је зимнице, полутки, месних нарезака, свега осим пара, али... То је било једно лепо друштво, једна љубав, а то је најважније када постоји криза“.
Друштво и љубав – на то су се напајали фудбалери Звезде тих година, па чак и они који су у пре тога успели да се попну на кров Европе и света, што је много значило за даље сазревање младог Дејана.
„Радмановић ми је био цимер, Маза Василијевић је био ту, још су у екипи били Најдоски и Радиновић... Маза је био главни, београдско дете, земунско дете, добричина велика, али је морало да постоји поштовање. Он хоће да изгине за тебе, хоће и да те избије на тренингу, али на утакмици ако те неко удари, он први стиже да те брани. Било је занимљиво, на пример, буде неки рођендан, да се пије, па иде питање како ти мали не пијеш, па ја попијем један, два вискија и сутра не могу да стојим на ногама, а они лете... И иде нова лекција, па што пијеш, а не тренираш, па нисам хтео, и тако даље...“, сликовито препричава Рамбо.
Позив Реала из Мадрида је за Дејана стигао у моменту када он још није био сигуран у то да ли жели да оде – било је и других позива, али и коментара околине да „није нормалан“ што и даље одуговлачи са селидбом.
„Дође као Реал и ти се питаш да ли је то истина... Нисам знао да ме ико прати, али су они пробали преко мог брата... И опет прича, није тада било пара, а клубови нуде све... И ја чекам, а кажу ми људи да нема пас за шта да нас уједе, а ја одбијам... И неко може да ми сутра поломи ногу... Нисмо ми знали шта значи новац, живели смо у немаштини, јурили смо на Каленић пијаци да мењамо девизе... Ја и даље одбијам све понуде, а Радман ме моли да идем, да умем паре, да му позајмим после 10.000 да врати дугове, обећава ми да ће да изгине за мене, а ја... Ја чекам Реал...“
Договор је коначно постигнут, Рамбо је потписао предуговор, али ту није било краја... За разлику од данашњих фудбалера, он је решио да остане у Звезди још мало и да јој помогне да се пласира у Лигу шампиона.
Али... Ксамакс...
„Биле су укинуте санкције, требало је да се Звезда врати где јој је место, али ми изгубимо утакмицу и после направимо велику грешку... Нису Радману дали да игра, стратегију су променили у свлачионици пред утакмицу, спремали смо се да нападнемо, али су после решили да чекамо... И ја се ту наљутим у свлачионици... Велико разочарање, изгубио сам шест месеци, отишао сам у Реал тек у децембру, у јеку сукоба између председника и тренера...“
Шансу је ипак, добио, али, како каже, први пут у животу није послушао себе.
„Дошли су ми са причом да одем на позајмицу у Севиљу, да ће они тако лакше да доведу Давора Шукера одатле, да ће онда платити другачије... Одем, прилагодим се, вратим се, за четири месеца... Ја попустим, први пут у животу, а увек сам био тврдоглав, попустим, одем тамо и поломим ногу...“
Посвећеност, жеља, поштење, чиста намера – све су то особине које су пратиле Рамба током фудбалског сазревања, па чак и у моменту када је добио позив да оде у Бразил, који је у први мах одбио.
Али..
„Бебето...“
Рамбо је од руководства Виторије добио уверавање да ће поред славног Бебета рехабилитовати каријеру и вратити се у Европу – пробао је, али се после кратког боравка у Венецији вратио у Бразил, стигао је у Фламенго, потом га је пут водио у Васко да Гаму, касније у Флуминенсе, Гојас, Сантос и Атлетико Минеиро, да би тачку на бриљантну каријеру, сада под надимком „Пећ“, завршио у свом Фламенгу кога је два пута учинио шампионом Рио де Жанеира, а 2009. године и прваком целог Бразила.
Али, да би постао „Пећ“, морао је прво да буде Шмеки и да израсте у Рамба јер, као што је рекао – „увек је био стрпљив“ и на крају и спасен, толико да је у далеком Бразилу „продао“ фудбал, а нико у тој великој држави није очекивао да ће то урадити један Србин.
