„Бомбе падају, а ми свирамо Цајку“: Како се српска историја преламала у кафани
14:37 02.01.2022 (Освежено: 15:01 02.01.2022)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Срби воле две ствари изнад свега - политику и кафану. А ко може да зна боље какав је спој ове две српске љубави него неко ко је у кафани провео деценије као музичар, а све што је видео, чуо и преживео али и сачувао везано за кафане којих више нема овековечио у књизи „Кафанске приче“.
Ненад Коларевић, аутор ове књиге, некад је планирао да постане машински инжењер, али живот га је са студија одвео - у кафану. Тамо је имао прилике да свира током најтеже деценије у новијој српској историји, деведесетих година, и то већином у „Скадарлији“, али и у другим чувеним кафанама које су биле и остале стециште глумаца, политичарам страних и наших, бивших и садашњих, али и разних Аркана и момака са београдског асфалта.
„Дух тог друштва када је механичар могао да седи са познатим глумцем или сликаром покушао сам да сачувам у овој књизи у нади да ће нека следећа покољења све те кафане којих данас више нема а на чијим су местима сада неке зграде или тржни центри поново отворити,“ започиње своју причу Ненад.
Бомбе падају, а ми свирамо „Цајку“
Кафана је, сматра он, увек била пресек неког друштва, тренутка у коме се налази, али и извор информација које су прво стизале до кафана па тек после до свог одредишта.
„Да ће нас бомбардовати чуо сам у кафани и то много раније него што је то почело да се говори у јавности. Да зло бде веће, и само вече почетка бомбардовања сам дочекао свирајући „Цајку“ за неке жене које су славиле неким поводом. Сећам се да су се огласиле сирене али да нико није на то ни обратио пажњу, док није пала прва бомба и њен блесак обасјао кафану а прасак нас надјачао. Колико су људи неки пут несвесни ситуације говори ми баш тај тренутак јер је једна од госпођа мало припита, иако смо ми сви залегли на патос, повикала – „Ма свирајте бре!“,“ присећа се наш саговорник.
Готов деценију раније, прича даље Ненад, десило му се да се нашао у ситуацији где су се у кафани затекле две идеолошки различите политичке групације, а да је свака до њих желела да баш она буде та која ће песмом бити испоштована од стране музичара.
1/1
© Фото : Уступљено Спутњику, приватна архива
Ненад Коларевић аутор књиге "Кафанске приче"
1/1
© Фото : Уступљено Спутњику, приватна архива
Ненад Коларевић аутор књиге "Кафанске приче"
„За једим столом седе и траже да им свирамо „Марширала краљ Петра гарда“. За другим дођу и кажу свирајте „Друже Тито, ми ти се кунемо“! Ми збуњени - кога да послушамо. Питамо шефа кафане, а он каже свирајте обе. Да, али коју прво?! Каже он, ко је први тражио. Ми кренемо, устају ови други и прекину нас. Умало да дође до белаја а ми у средини, ни криви ни дужни. На крају се договоримо: ред за једне, ред за друге и некако ту ноћ преживесмо,“ приповеда Ненад.
Кафана као пресек друштвено-политичког стања
У то доба, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, каже наш саговорник, имали смо потребу и да се озбиљно информишемо о клијентели за коју свирамо, јер је тада већ национализам био у успону.
„Била је свирка за неке генерале у кафани у Ђурђевој улици , ређале су се песме „Ој војводо Синђелићу“, „Од Тополе па до Равне горе“, све у том стилу, када су почеле да лете флаше у жару севдаха као пројектили. У таквим ситуацијама обично гледамо да се прибијемо у неки ћошак, што је и нормално. Онда сцена коју нећу заборавити. Један од генерала устаде, постави празну флашу на сто у водоравни положај , одреди јој центар и главом је удари из све снаге. Флаша се сломила у хиљаду ситних комадића, лете на све стране. Ја дижем поглед ка његовом челу, очекујем локву крви а на њему - ни огреботине! То ни данас не знам како се десило,“ с чуђењем каже Коларевић.
Тих ратних година аутор ове књиге сећа се и по догађајима на којима је свирао, како каже, са кнедлом у грлу.
„Десило се да су у кафану једно вече пристигли момци из 63. падобранске бригаде. Погинули су им другови и ту ноћ су од њих хтели да се опросте песмама. И то је била тешка ноћ“, присећа се он с тужним изразом лица.
Српске политичаре, с друге стране, памти неке као велике боеме широке руке, а неке као шкрте и надмене.
„Једном сам чуо кад је један политичар који је и данас активан рекао у разговору са својим пријатељима да је народ глуп. То ме је баш наљутило. Касније нас је терао да свирамо док га не погодимо у жицу иако је фајронт одавно прошао. Свирали смо му до свитања, чак је тражио и до кола да га пратимо кад је одлазио, а кад је седао у ауто колега га пита: Па јесмо ли вам нашли жицу? А он узврати грохотом се смејући да нас је само завитлавао“ додаје Ненад, описујући детаљ из понашања некога ко има моћ.
Пиштољ на меху хармонике
Десило му се такође да свира са пиштољем на меху хармонике који је један гост поставио.
„Био је са једном дамом у друштву и упорно тражио од нас песму која би била прилагођена њој. Нисмо успевали да прихвати ниједан наш предлог. Док смо се ми договарали и будним оком гледали на онај пиштољ који ми је стајао испред носа, он је погледао у даму па у мене и почео да јој је на себи „својствен“ начин показује колико му је до ње стало. Почео је да рецитује надахнуто песму „Писмо жени“ Сергеја Јесењина. Када је завршио, устао је скинуо пиштољ са хармонике, извинио се и уместо пиштоља ставио тадашњих 1000 немачких марака а онда су отишли. Ми смо остали у шоку“, још једна је епизода коју је овај музичар доживео у својој каријери, а забележио у књизи.
О београдским кафанама је много тога написано. У књизи “Старе кафане Београда” Видоја Голубовића наводи се податак да је прва кафана у Европи отворена баш у Београду и то за време Турака године 1552. Лондон, Марсеј и Беч добили су кафане сто година касније. Посебни дух Београда и тај „култ обожавања кафане” француски писац Луј Жедоен је 1624. описао речима „да у тој богатој вароши има свега до претераности”. Прве кафане у Београду настале су из дућанчића у којима се пекла кафа и разносила по чаршији. У њих у почетку нису смели да залазе хришћани, нити се у ту служило шта друго сем кафе, ратлука и воде са чесме.
Историјске одлуке донете за кафанским столом
Прве кафанице, где се почела уз кафу точити и ракија, никле су у хришћанским деловима вароши. Постоји прича да се при крају београдске Улице Кнеза Милоша, код данашње Мостарске петље, некада налазила кафана “Код поцепаних гаћа”, а због тако непримереног назива кафане својевремено се побунила и Драга Обреновић, последња српска краљица из ове династије. Власник је, наравно, брже-боље променио име локала.
Вероватно најпознатија кафана, која је ушла у београдску легенду је “Дарданели”. Била је смештена на данашњем Тргу Републике који се некада звао “Позоришни трг”. Радила је до 1901. године и била чувено састајалиште београдских боема, међу којима су били и славни Војислав Илић, Бранислав Нушић, Густав Матош, Стеван Сремац … Нушић је госте кафане описао као “ведре, веселе и духовите људе, понесене, па пуштене…” Кад је донета одлука о ликвидацији кафане “Дарданели” избили су озбиљни протести.
У кафани је рођен страначки живот у Србији, многе политичке, касније ће се испоставити и историјске одлуке донете су за кафанским столом. Сентандрејска скупштина, на којој су свргнути Карађорђевићи и на власт враћени Обреновићи 1858. године, одржана је у “Српској круни.” После првог Светског рата у “Касини” су се одржавале и седнице Народне скупштине. Кафана има посебну магију – прва сијалица у Београду засијала је у кафани “Пролеће”, у данашњој Масариковој улици, а на том месту се данас налази зграда “Електродистрибуције”.
Седнице скупштине у кафани
Први телефон у Београду зазвонио је у “Три листа дувана”, а први београдски сајам књига одржан је 1893. у “Коларцу”, који је био једна од најрепрезентативнијих кафана. Налазио се у Македонској улици, са фасадом у класицистичком стилу, великом салом где су се одржавали балови, а ту су се и играле представе позоришта Бране Цветковића – “Орфеум”.
1/3
Ресторан Пивница: "Бајлонијев кладенац"
"Српска круна" кафана и хотел половином 20. века, данас зграда библиотеке Града Београда
Кафана Дарданели иза споменика кнезу Михаилу, око 1890. године
1/3
Ресторан Пивница: "Бајлонијев кладенац"
"Српска круна" кафана и хотел половином 20. века, данас зграда библиотеке Града Београда
Кафана Дарданели иза споменика кнезу Михаилу, око 1890. године
У кафани “Златни крст” приказана је 25. маја 1896. прва јавна биоскопска пројекција у Београду. У кафани је засвирао и први страни виолиниста – 1894. године. “Коларац”, који је био смештен у склопу зграда које су припадале Илији Милосављевићу, пореклом из Колара, састајали су се политичари, официри и државни чиновници. Срушен је за време немачког бомбардовања 1941. године. Милош Обреновић је на власт враћен по други пут у кафани “Велика или Кнежева пивара”. У гостионици “Империјал” 1891. одржан је збор београдских новинара где је одлучено да се обнови Српско новинарско друштво које је преименовано у Српско новинарско удружење.
„Бермудски троугао“
Прописом који је 1859. донео кнез Милош Обреновић било је наређено да и кафане и механе морају бити изграђене од чврстог материјала и да је обавезан улаз са чела, а никако из дворишта. Софка, музичка звезда Скадарлије и кафане “Код два јелена”, са својим мужем, виолинистом Пајом Циганином снимила је више од 40 плоча, неке у Паризу и Берлину, а уз њене песме “Зулфи мори Зулфе” и “Лепа Фата” мирили су се најљући страначки противници.
Између два светска рата демократе су боравиле у “Барајеву” (на углу улица Београдске и Крунске), где се служила храна у тањирима од чешког порцелана и била је једна од ретких која је имала дрвени под. Чланови “Словенске људске странке” су ишли у “Љубљану”, а министри Цветковићеве владе најрадије су бивали у “Мадери”. За време рата у кафани су се срели Тито и Дража, Апис и завереници спремали свргавање Обреновића у кафани. У српским кафанама уживао је режисер Алберт Хичкок, глумац Роберт Де Ниро и многи други славни људи.
Иначе, Београдом и данас кружи легенда о „Бермудском троуглу”, који су чиниле некада култне кафане у центру српске престонице – “Шуматовац”, “Под липом” и “Грмеч”. Предање каже како је ту “потонуло” највише српских сликара, писаца, новинара и многих других боема.
