Зашто је Достојевски, после Бога и Библије, најснажнија реч богословља
13:54 08.01.2022 (Освежено: 15:39 24.01.2022)
© Фото : YouTube/Sputnjik SrbijaПротођакон др Љубомир Ранковић
© Фото : YouTube/Sputnjik Srbija
Пратите нас
Нема боголовља без културе нити културе без богословља, потврдио је укупним својим делом Достојевски, писац који је целог свог живота, од дечачких до последњих дана био у рукама живога бога, каже протођакон др Љубомир Ранковић.
Овај дугогодишњи уредник „Гласа цркве“ и куће „Свечовек“ за Спутњик открива у каквом су односу били велики руски писац и Бог и зашто је за њега сваки дан – јубилеј Достојевског.
Богословље прожето културом
„Нисам задовољан како смо обележили два века од рођења Достојевског, прошло је то прилично посно. Био сам студент 1971. године када се обележавало 150 година од рођења и 90 од пишчевог упокојења и то је било много упечатљивије, српска култура је тада имала велике духове, попут Владете Јеротића, Николе Милошевића, али данас тога нема. Ми смо у 'Гласу цркве' и у 'Свечовеку' упорно и свакодневно обележавали ту годишњицу. Јер, није само одређени датум прилика да мислимо о неким великим људима. Мени је сваки дан јубилеј Достојевског и срећан је сваки човек који је с њим сваког дана. После Бога, и Библије која је његова жива реч, на првом месту је Достојевски па онда свети оци и све остало. Култура ако није проверена и оверена боголовљем није култура и богословље ако није прожето културом, хришћанском – није богословље“, каже Ранковић за „Орбиту културе“.
Подсетивши да је до сада „Глас цркве“ објавио 46 књига руског великана као и књиге о њему, Ранковић подсећа и на едицију „Достојевски у рукама бога живога“ , у издању `Гласа цркве` која управо истиче јединствен однос великог писца према богу.
© Sputnik / ЧепруновПортрет Фјодора Михајловича Достојевског – репродукција фотографије
Портрет Фјодора Михајловича Достојевског – репродукција фотографије
© Sputnik / Чепрунов
Написати књигу о Исусу Христу
„Људи мисле да се све налази у `Браћи Карамазовима`, `Злочину и казни`, `Злим дусима`, а заправо из пишчевог дневника све извире. Ономе ко то не прочита неће бити довољно јасно ово колосално стваралаштво.“
Да је целокупно дело Достојевског заправо књига о Исусу Христу потврђује, каже Љубомир Ранковић, и цедуљица нађена у пишчевим забалешкама.
„На тој цедуљици је писало 'написати књигу о Исусу Христу'. То је било после `Браће Карамазових`, на крају живота. И отишао је са овога света и није написао ту књигу. Отишао је незнајући да је написао највећу, најобимнију и најисцрпнију књигу о Исусу – то је цело његово дело“, објашњава приређивач књиге „Достојевски, књига о Исусу Христу“, Љубомир Ранковић.
© Фото : Промо„Достојевски, књига о Исусу Христу“
© Фото : Промо
Ова књига која представља зборник свих места у делу великог писца где се он дотиче хршћанства и Христа, планула је већ у првом појављивању пред читаоцима 2012. године, на Сајму књига и за три дана продата у 5000 примерака.
У њој су означени делови из Светог писма на која је Достојевски посебно обраћао пажњу.
„Страшно је пасти у руке бога живога“, каже апостол Павле у једној посланици.
„Страшно је пасти у руке бога живога“, каже апостол Павле у једној посланици.
„Достојевски је цео живот провео у рукама Бога живога и као што се старозаветни отац Јаков рвао са Богом једну ноћ, он је читавих 60 година, од првих дечачких дана до последњих - био са богом. Пишући о човеку, богу и о свету све је наслонио на Јеванђеље. Ја сам срећним околностима дошао до тог јеванђеља које је било са њим четири године у тамници. У њему сам нашао 202 његова подвлачења. И ми смо то штамали, са тим подвлачењима“, подсећа Ранковић и додаје:
„Целокупно дело Достојевског његова је аутобиографија, он је у сваком свом јунаку. `Забелешке из подземља`, то грозно дело које почиње реченицом: 'Ја сам болестан човек, ја сам одвратан човек, ја сам зао човек' прича је о палом човеку у којој се свако може препознати. То је биографија и слика свакога од нас, јер је цео живот заправо рвање са свим тим изазовима, тим понорима живота. Достојевски је спелеолог људске душе. Он је зашао у најтамније кутке људског бића у које је пре њега само једно биће залазило –господ Христос. И нико и никада више. Због тога његово писање није литература, већ чудо, стихија. Тај човек је пропутио пут од најдоњег пакла до деветога неба. У `Великом инквизитору` је узео за свог јунака севиљског кардинала, али преко њега он је осликао и православног патријарха и духовника протестантског и исламског... Сви би они хтели да коригују бога. Зашто? Зато што је мањак вере у човеку. А Достојевски у једном писму каже: Тако је у мом животу. што се више јави на једној страни вера одмах се на другој страни јавља сумња. Ја сам дете овога века, дете неверовања и сумње. Али покаткад ми бог даје часове савршеног мира. Вера је огромна и загонетна ствар и Достојевски је то знао.“
© Sputnik / Pavel BalabanovТворац фантастичног реализма, репродукција И. С. Глазунова "Достојевски"
© Sputnik / Pavel Balabanov
Због тога је у делима овог писца сваки па и неверујући човек у активном односу према богу.
„За мене као свештеника највећи исповедници су неверници. Зато што су то они ледени о којима у 'Апокалипси' пише Јован. Он каже ` хладни или врели, млаке избљуваћу`. Ниче је био највећи боготражитељ а писао је књигу о антихристу. Шта је Иван Карамазов до крик боготражитеља. Неверје је крик боготражитеља.“
Не бих веровао да није било Достојевског
Ранковић открива и колико је њему лично Достојевски помогао у проналажењу бога.
„Ја не бих веровао у бога да није било њега. Била ме је захватила криза на трећој години богословије и хтео сам да је напустим. А онда ми је мој професор у библиотеци манастира Крка дао пакет са 35 књига Достојевског. Прва књига коју сам прочитао била је `Коцкар`, дневно сам читао по једну, устајао у четири, узимао скрипту, у њу стављао књигу Достојевског ишао у шуму, седео на скипти и читао. И остао у богословији. Да није тога било не бих био овде са вама.“
У плану му је, каже, да уради књигу чији је наслов „Магија Достојевски“.
„Биће то моја исповест о њему. Усуђујем се рећи да сам по природи сличан њему и да сам га осетио дамаром целог свог бића, у свим пољима и сферама свога живота. Нећу рећи да га могу разумети боље од других, али знам да га нико не воли колико ја.“