Три могућа решења: Босна је тачка кључања на Балкану 2022.
CC0 / /
Пратите нас
Готово је немогуће очекивати да се у 2022. години у региону стишају политичке страсти и различити унутрашњи, поготову страни, интереси. Посебно неуралгична тачка у наредној години биће Босна и Херцеговина.
Овако за Спутњик о политичкој ситуацији у региону Западног Балкана говоре новинар Мирослав Стојановић, политиколог др Ненад Кецмановић и геополитичар др Срђан Перишић.
Босна и Херцеговина неуралгична тачка Западног Балкана
Према речима наших саговорника, Босна и Херцеговина је територија која је, хронично кризно подручје. Према Кецмановићевим речима, две су тачке кључања у БиХ – реформа изборног законодавства и враћање надлежности Републици Српској.
„Рок за промену изборног закона продужен је до априла, што ће рећи пет месеци до избора. Правила се, истина, не мењају током утакмице, па ни изборни закон у току изборне године. Међутим, не верујем ни у то додатно време јер Палмер и Шмит, ако до сада нису смислили неку компромисну формулу, неће смислити ни за наредна четири месеца“, наводи Кецмановић.
28 Октобар 2020, 09:07
Три могућа решења
У Дејтонском споразуму заиста пише да у тројном Председништву БиХ мора да буде Хрват, а не представник хрватског народа, на шта се позивају Бошњаци, али ипак је скандалозно да бошњачки бирачи одлучују ко ће представљати хрватски народ. Проблем је у томе, додаје наш саговорник, што СДА губи изборе ако Изетбеговић попусти. Ако не попусти, Хрвати ће бојкотовати изборе.
„По мени, постоје три решења: или да Шмит, кога су у Федерацији признали за високог представника, наметне промену изборног закона, или да се избори у Федерацији одложе, или да се уз Палмерово посредовање направи закулисни „дил“ између Човића и Изетбеговића, по коме ће још на овим изборима важити постојећи закон, а Бошњаци подржати аутентичног хрватског представника“, каже Кецмановић.
Притисци на Српску остају
Према Кецмановићевим очекивањима, бурне реакције поводом одлуке да Српска врати надлежности које су јој отете трајаће још неко време, а потом ће, када виде да враћање надлежности напредује и да санкције неће бити биле делотворне, на Западу открити да у Дејтонском споразуму заиста пише оно на шта се Додик позива. Међутим, неће бити извињавања и признања заблуда, већ ће се притисци на Републику Српску наставити.
„Додик ће, као радо виђен код Путина и противник атлантских интеграција бити главна мета. Зато ће Запад упрегнути део опозиције, невладиног сектора и медија да га на јесењим изборима скину са власти. Максималистички захтеви бошњачке политичке елите нису примарни њихови, већ су индуцирани споља и они су се још од почетка деведесетих уздали да ће унитарна БиХ бити реализована спољном интервенцијом“, сматра Кецмановић.
Запад генерише кризу
Да ће се притисци на Српску наставити сматрају и Перишић и Стојановић. Перишић наглашава да Запад, посматрајући Српску као „руски засад“ додатно генерише кризу.
„Запад уопште не наговара Сарајево да одустане од својих захтева, осим у делу новог изборног закона. Ту Запад настоји да изађе хрватским интересима, како би у следећем кораку одвојио Хрвате у БиХ од тренутне сарадње са Српском“, објашњава Перишић.
Стојановић, пак, истиче да ће притисци на Републику Српску добијати на оштрини и драматици.
„Под паролом стварања функционалне Босне и Херцеговине , запад ће снажније инсистирати на њеној централизацији и додатној разградњи Дејтонског споразума. Политички апетити, амбиције и аспирације Бошњака ће, у том контексту, свакако расти. Испоставиће се у једном тренутку да је то немогућа мисија. Кад ће тај тренутак доћи и превладати оно што се зове реал политика, тешко је предвидети“, каже Стојановић.
Промена односа великих сила
Оно што Републици Српској, али и Србији, иде на руку у међународним односима је промена глобалних односа која се осећа свуда, па чак и унутар северноатлантског блока. За то, Кецмановић наводи пример Бугарске, која је под притиском из Вашингтона својевремено морала да одустане од изградње гасовода „Јужни ток“ (не треба наглашавати да је то учинила на своју штету). Данас Бугарска, чланица НАТО, одбија стационирање ракетних система на својој граници према Русији.
Отворивши политиком ароганције моћи врата Балкана Русији и Кини, Запад ће, уколико не жели да и даље Србе гура у наручје источној конкуренцији, такву политику морати да замени комплекснијим приступом, сматра Кецмановић.
Перишић је, како каже, заговорник још ближе сарадње Српске и Србије са Русијом и Кином.
„Србија и Српска морају при сваком притиску да се обрате Савету безбедности УН и Русији и Кини. Србија би требало да покрене нова „отпризнавања“ тзв. Косова и да стави до знања и Западу и тзв. Косову да је она држава а не слабашна творевина која попушта. Српска мора исто то да ради, да чврсто стоји на својим црвеним линијама које је подвукла 2021. У супротном, Запад и овако ослабљен у сучељавању са Русијом и Кином, може да оствари своје циљеве, а то су нестанак Српске и додатно дељење Србије и њено стављање под НАТО управу“, наглашава он.
