https://sputnikportal.rs/20220129/branko-andjic-srbija-je-zemlja-magijskog-realizma-pred-kojim-bi-se-markes-postideo-video-1133742095.html
Бранко Анђић: Србија је земља магијског реализма, пред којим би се Маркес постидео /видео/
Бранко Анђић: Србија је земља магијског реализма, пред којим би се Маркес постидео /видео/
Sputnik Србија
Србија је земља чаробног, односно магијског реализма. Када би Гарсија Маркес дошао у нашу земљу, потпуно би се разочарао у све што је написао, јер би се његове... 29.01.2022, Sputnik Србија
2022-01-29T22:15+0100
2022-01-29T22:15+0100
2022-01-30T13:10+0100
култура
танјуг
габријел гарсија маркес
књижевност
култура – интервјуи и аналитика
култура
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e4/07/1f/1123114055_0:223:721:628_1920x0_80_0_0_b788e0e0a5219fbfa6dede8de1d60e26.jpg
Тајна агенција нове Југославије – средиште чаробног реализмаУ издању „Лагуне“ недавно је објављен роман „Тајна агенција нове Југославије“, чији наслов асоцира на ТАНЈУГ - агенцију која се некада убрајала међу пет најугледнијих и најпоузданијих светских информативних агенција.Његов аутор је дугогодишњи новинар, уредник и дописник Танјуга Бранко Анђић, који је, присећајући се једног давно минулог времена, исписао полустварну, а полуизмишљену историју житеља Београда који данас срећемо само у траговима, велике земље које више нема, али и професије која је некада доносила углед, а данас се свела на трку за „кликовима“.„Ја овај роман за своју душу називам 'вишеслојном драмедијом'. То није роман о Танјугу, то је део једне тетралогије, у којој ми фали још једна четвртина, својеврсне интимне хронике периода од шездесетих година до данашњих дана. Танјуг је у овом роману узет као нека врста реторте нашег менталитета, али и као микрокосмос некадашњег југословенског друштва“, каже Бранко Анђић у разговору за Спутњик.Како аутор у више наврата уз духовите опаске наводи у самом роману, „Тајна агенција нове Југославије“ је назив за који су многи веровали да је пуно име Танјуга. Тек понеко је знао да се прво слово у скраћеници односи на реч „телеграфска“.Данас је тај термин, како примећује наш саговорник, потпуно анахрон, а млађе генерације га погрешно повезују можда једино с једном од друштвених мрежа.„Телеграфи, те старе гвоздене машине, биле су, међутим, чудо технике у време када сам се ја учио новинарству“, уз осмех каже наш саговорник.Извештај с конгреса КП Кине у 15 редоваИако је развој технологије донео много предности и олакшао и живот и посао многима од нас, укључујући новинаре, Анђић истиче да је појава интернета, Википедије, Гугла и других савремених „помоћника“ учинила да информације постану много лакше доступне, али да је њихова веродостојност много сумњивија.„Данашње генерације новинара имају много мању потребу да провере своје изворе. У том Танјугу, који је био једна слатко-горка институција, али професионално на врло високом нивоу, ниједна вест није могла да се емитује, а да се не потврди из два до три међусобно независна извора. Да не причамо о занатским вештинама и правилима на која данас врло ретко наилазимо. Свака част данашњим новинарима, то уопште није критика на њихов рачун, просто је такав дух времена“, каже Анђић.Раније је, како каже наш саговорник, било незамисливо написати вест без такозваних „пет W“ (Who, What, When, Where, Why), док данашњи новинари „воле да се распишу“, али да не кажу све што је потребно.„У књизи наводим један детаљ из свог новинарског искуства. Мој највећи учитељ новинарства, покојни Драгош Стојановић, давао нам је картончиће на којима писаћом машином може да се откуца највише 15 редова. И онда, на пример, каже: Напиши ми резиме конгреса Комунистичке партије Кине. Ако не можеш на 15 редова да ми кажеш суштину онога што је одлучено, веруј ми да нећеш моћи ни на 30. То је била добра школа! Тада нисте могли да направите два клика на свом телефону и да добијете неку информацију. Колико је она потпуна, колико је проверена, колико је аналитична, то је већ друго питање“, каже наш колега, додајући да су његови извори знања били Танјугова документација, архиви, библиотеке.Према његовом мишљењу, данас је много мање важна истинитост информације, а много више њена употребна вредност.„И то се не дешава због незнања, него због промене приоритета. Новинарство је у целом свету, па и код нас, постало једна подврста спектакла, забаве. Сви листови пре или касније склизну у оно што се раније звало 'жућкаста штампа'. Не мислим да је то из ограничености данашњих генерација новинара, напротив. Они су технолошки много боље опремљени од нас и вероватно им је доступна много шира информација него што је била нама, међутим, једноставно су се променили приоритети и то је оно што се заиста, поготово у 21. веку, баш болно види“, истиче Бранко Анђић.Чаробни реализам на српски начинНаводећи да је и дан-данас поносан на то што је био новинар Танјуга, Анђић подсећа на то да је дописничка мрежа те агенције била изузетно утицајна деценијама, да су то све били школовани људи који су познавали и језике, и политику, и новинарски занат, и културу.На питање шта је довело до тога да једна од пет најпоузданијих и најугледнијих светских новинских агенција изгуби свој некадашњи сјај, Анђић истиче да се Танјугу десило „оно што се дешава свим информативним системима у земљама које потпадну под леви или десни популизам“.„По претварању целокупног информативног система у пи-ар систем, новинари нису више имали шта ту да траже. Гомила њих је остала у оквиру тог система, јер није имала друге. Сви ми који смо имали могућност избора, схватили смо да се ту више не тражи наша професија него неке друге особине. Велика већина мојих другова, преводилаца и новинара из Танјуга, није била спремна да то прихвати. Пре три године сам се вратио у Београд и покушавао да схватим шта се догодило с Танјугом. Морам признати да нико није успео то да ми објасни, али је све то успело да ме зачуди. То је за човека мојих година озбиљан успех!“, констатује Бранко Анђић уз иронију.У духу чаробног реализма, одговори које је добијао су, како каже, били веома разноврсни, али су сви асоцирали на стварност из романа који су прославили пре свега латиноамеричку књижевност.Тај чаробни реализам је, како оцењује Анђић, нешто што припада нашем менталитету који он карактерише као митомански.„Ако бих се ја, на пример, кандидовао за градоначелника неког малог места унутар Србије и обећао људима да ћу да за две године направити веома добар систем канализације, да ћу увести интернет, а поред мене стоји кандидат који обећава да ће пронаћи ко је био први средњовековни владар у том крају – он добија изборе! Наш народ је способан, дуго је био образован, што се, нажалост, доста мења, али је био много склонији митоманији и погледу уназад него вештини практичног мишљења које прави живот бољим. Мислим да је то тај чаробни реализам“, констатује Бранко Анђић.Истант туризам - како је чувена кафана „Пролеће“ изгубила душуЈедна од тачака окупљања некадашњих новинара Танјуга била је знаменита кафана „Пролеће“, коју Анђић с носталгијом и много топлине описује у свом роману. Ипак, „Пролеће“ више није место на којем се размењују информације и заљубљени погледи, него једна од кључних тачака новог инстант туризма.„Из овог града је отишао велики број људи који су чинили његов космполитски дух. И, да се разумемо, то не причам као човек из 'круга двојке', то је демографска чињеница! Када сам се вратио овде, препознавао сам само џепове онога из чега сам отишао. Београд није оно што је био. Није то сувише драматично, мењају се времена, сви велики градови практично постају центри миграција. Оно што ми пада у очи јесте да су шездесетих и седамдесетих година многи који су тада дошли у Београд гледали да се урбано еманципују и то им је пошло за руком. Тада смо већ имали ојачалу средњу класу људи који су били пре свега урбано оријентисани. Када сам отишао у Буенос Ајрес, нисам покушао да прилагођавам тај град себи, него да се ја прилагођавам њему. Последњих деценија миграције у Београд чине управо обратно, што је изненађујуће. Људи који долазе из малих, руралних или варошких средина покушавају да премере Београд тим аршинима и да га у складу с тим прекроје. То мења дух овог града“, закључује наш саговорник.
https://sputnikportal.rs/20200804/ostri-zubi-nobelovca-da-li-smo-za-amere-zooloski-vrt-video-1123114242.html
https://sputnikportal.rs/20220118/markesov-tajni-zivot-sta-je-kolumbijski-nobelovac-skrivao-od-javnosti-1133438669.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
танјуг, габријел гарсија маркес, књижевност, култура – интервјуи и аналитика, култура
танјуг, габријел гарсија маркес, књижевност, култура – интервјуи и аналитика, култура
Бранко Анђић: Србија је земља магијског реализма, пред којим би се Маркес постидео /видео/
22:15 29.01.2022 (Освежено: 13:10 30.01.2022) Србија је земља чаробног, односно магијског реализма. Када би Гарсија Маркес дошао у нашу земљу, потпуно би се разочарао у све што је написао, јер би се његове књиге у контексту наше стварности читале као „осиромашени реализам“, каже у разговору за Спутњик новинар, преводилац и писац Бранко Анђић.
Тајна агенција нове Југославије – средиште чаробног реализма
У издању „Лагуне“ недавно је објављен роман „Тајна агенција нове Југославије“, чији наслов асоцира на ТАНЈУГ - агенцију која се некада убрајала међу пет најугледнијих и најпоузданијих светских информативних агенција.
Његов аутор је дугогодишњи новинар, уредник и дописник Танјуга Бранко Анђић, који је, присећајући се једног давно минулог времена, исписао полустварну, а полуизмишљену историју житеља Београда који данас срећемо само у траговима, велике земље које више нема, али и професије која је некада доносила углед, а данас се свела на трку за „кликовима“.
„Ја овај роман за своју душу називам 'вишеслојном драмедијом'. То није роман о Танјугу, то је део једне тетралогије, у којој ми фали још једна четвртина, својеврсне интимне хронике периода од шездесетих година до данашњих дана. Танјуг је у овом роману узет као нека врста реторте нашег менталитета, али и као микрокосмос некадашњег југословенског друштва“, каже Бранко Анђић у разговору за Спутњик.
Како аутор у више наврата уз духовите опаске наводи у самом роману, „Тајна агенција нове Југославије“ је назив за који су многи веровали да је пуно име Танјуга. Тек понеко је знао да се прво слово у скраћеници односи на реч „телеграфска“.
Данас је тај термин, како примећује наш саговорник, потпуно анахрон, а млађе генерације га погрешно повезују можда једино с једном од друштвених мрежа.
„Телеграфи, те старе гвоздене машине, биле су, међутим, чудо технике у време када сам се ја учио новинарству“, уз осмех каже наш саговорник.
Извештај с конгреса КП Кине у 15 редова
Иако је развој технологије донео много предности и олакшао и живот и посао многима од нас, укључујући новинаре, Анђић истиче да је појава интернета, Википедије, Гугла и других савремених „помоћника“ учинила да информације постану много лакше доступне, али да је њихова веродостојност много сумњивија.
„Данашње генерације новинара имају много мању потребу да провере своје изворе. У том Танјугу, који је био једна слатко-горка институција, али професионално на врло високом нивоу, ниједна вест није могла да се емитује, а да се не потврди из два до три међусобно независна извора. Да не причамо о занатским вештинама и правилима на која данас врло ретко наилазимо. Свака част данашњим новинарима, то уопште није критика на њихов рачун, просто је такав дух времена“, каже Анђић.
Раније је, како каже наш саговорник, било незамисливо написати вест без такозваних „пет W“ (Who, What, When, Where, Why), док данашњи новинари „воле да се распишу“, али да не кажу све што је потребно.
„У књизи наводим један детаљ из свог новинарског искуства. Мој највећи учитељ новинарства, покојни Драгош Стојановић, давао нам је картончиће на којима писаћом машином може да се откуца највише 15 редова. И онда, на пример, каже: Напиши ми резиме конгреса Комунистичке партије Кине. Ако не можеш на 15 редова да ми кажеш суштину онога што је одлучено, веруј ми да нећеш моћи ни на 30. То је била добра школа! Тада нисте могли да направите два клика на свом телефону и да добијете неку информацију. Колико је она потпуна, колико је проверена, колико је аналитична, то је већ друго питање“, каже наш колега, додајући да су његови извори знања били Танјугова документација, архиви, библиотеке.
Према његовом мишљењу, данас је много мање важна истинитост информације, а много више њена употребна вредност.
„И то се не дешава због незнања, него због промене приоритета. Новинарство је у целом свету, па и код нас, постало једна подврста спектакла, забаве. Сви листови пре или касније склизну у оно што се раније звало 'жућкаста штампа'. Не мислим да је то из ограничености данашњих генерација новинара, напротив. Они су технолошки много боље опремљени од нас и вероватно им је доступна много шира информација него што је била нама, међутим, једноставно су се променили приоритети и то је оно што се заиста, поготово у 21. веку, баш болно види“, истиче Бранко Анђић.
Чаробни реализам на српски начин
Наводећи да је и дан-данас поносан на то што је био новинар Танјуга, Анђић подсећа на то да је дописничка мрежа те агенције била изузетно утицајна деценијама, да су то све били школовани људи који су познавали и језике, и политику, и новинарски занат, и културу.
На питање шта је довело до тога да једна од пет најпоузданијих и најугледнијих светских новинских агенција изгуби свој некадашњи сјај, Анђић истиче да се Танјугу десило „оно што се дешава свим информативним системима у земљама које потпадну под леви или десни популизам“.
„По претварању целокупног информативног система у пи-ар систем, новинари нису више имали шта ту да траже. Гомила њих је остала у оквиру тог система, јер није имала друге. Сви ми који смо имали могућност избора, схватили смо да се ту више не тражи наша професија него неке друге особине. Велика већина мојих другова, преводилаца и новинара из Танјуга, није била спремна да то прихвати. Пре три године сам се вратио у Београд и покушавао да схватим шта се догодило с Танјугом. Морам признати да нико није успео то да ми објасни, али је све то успело да ме зачуди. То је за човека мојих година озбиљан успех!“, констатује Бранко Анђић уз иронију.
У духу чаробног реализма, одговори које је добијао су, како каже, били веома разноврсни, али су сви асоцирали на стварност из романа који су прославили пре свега латиноамеричку књижевност.
Тај чаробни реализам је, како оцењује Анђић, нешто што припада нашем менталитету који он карактерише као митомански.
„Ако бих се ја, на пример, кандидовао за градоначелника неког малог места унутар Србије и обећао људима да ћу да за две године направити веома добар систем канализације, да ћу увести интернет, а поред мене стоји кандидат који обећава да ће пронаћи ко је био први средњовековни владар у том крају – он добија изборе! Наш народ је способан, дуго је био образован, што се, нажалост, доста мења, али је био много склонији митоманији и погледу уназад него вештини практичног мишљења које прави живот бољим. Мислим да је то тај чаробни реализам“, констатује Бранко Анђић.
Истант туризам - како је чувена кафана „Пролеће“ изгубила душу
Једна од тачака окупљања некадашњих новинара Танјуга била је знаменита кафана „Пролеће“, коју Анђић с носталгијом и много топлине описује у свом роману. Ипак, „Пролеће“ више није место на којем се размењују информације и заљубљени погледи, него једна од кључних тачака новог инстант туризма.
„Из овог града је отишао велики број људи који су чинили његов космполитски дух. И, да се разумемо, то не причам као човек из 'круга двојке', то је демографска чињеница! Када сам се вратио овде, препознавао сам само џепове онога из чега сам отишао. Београд није оно што је био. Није то сувише драматично, мењају се времена, сви велики градови практично постају центри миграција. Оно што ми пада у очи јесте да су шездесетих и седамдесетих година многи који су тада дошли у Београд гледали да се урбано еманципују и то им је пошло за руком. Тада смо већ имали ојачалу средњу класу људи који су били пре свега урбано оријентисани. Када сам отишао у Буенос Ајрес, нисам покушао да прилагођавам тај град себи, него да се ја прилагођавам њему. Последњих деценија миграције у Београд чине управо обратно, што је изненађујуће. Људи који долазе из малих, руралних или варошких средина покушавају да премере Београд тим аршинима и да га у складу с тим прекроје. То мења дух овог града“, закључује наш саговорник.
