Никола Шаиновић о Рамбујеу: Да су нам тада понудили Резолуцију 12 44, не би било рата

„У лето 1998. године био је у завршној фази Споразум о образовању, једини споразум који су потписали Слободан Милошевић и Ибрахим Ругова. И у то време је почела и физичка припрема за његову реализацију, одређују се просторије и студенски домови за албанске и српске студенте. У октобру је требало да почне настава и да се тај велики споразум реализује уз посредовање Ватикана“, присећа се Шаиновић.

„Да ли треба да кажем да поред помоћника државног секретара једне велесиле, каква је тада била Америке, не може ни кисела вода да се донесе без провере, а камоли калашњиков, осим ако се тако не аранжира. То је била демонстрација Албанцима да Америка од тада — а то је био негде крај јуна 1998. године — подржава ОВК“, објашњава Шаиновић.

„Они крећу уз америчку подршку у борбу и то траје и данас. У контексту тога је дошло и до споразума Милошевић—Холбрук, који прво уводи верификациону мисију ОЕБС-а на челу са Вилијамом Вокером, која ресетује ОВК и то је у ствари пут који је кренуо ка рату. А на том путу је био Рамбује, у коме се од нас тражи на последњој од 70 страница, у последњем пасусу, да ми треба да потпишемо да НАТО практично окупира целу тадашњу Југославију“, наводи наш саговорник.

„То је требало да траје три године, а онда би се одлучила судбина Косова и Метохије на референдуму, дакле, вољом народа, како је писало, што је једно те исто и што је чисто давање независности унапред. Требало је значи да једним потписом прихватимо и окупацију Југославије, и механизам за независно Косово. Наравно, то нисмо могли и одбили смо“, сећа се Шаиновић.

„Дошли су да га питају када ће престати бомбардовање, а он им је рекао две ствари: бомбардовање неће престати јер је у питању кредибилитет НАТО-а, Америке и њега као председника, а није важно од чега је почело. А друго што је рекао јесте да „то што смо дали Милошевићу у Рамбујеу, то не бих ни ја потписао“. То је ушло у хашке доказе“, истиче саговорник Спутњика.

„У Резолуцији 12 44 пише све оно што смо ми у Рамбујеу рекли да је доња црвена линија испод које ми не можемо да идемо. А то значи суверенитет Србије и Југославије над КиМ. О томе у Рамбујеу нису хтели ни да причају. Одбили су и разоружање ОВК, као и да део наших снага остане на КиМ и тако даље. Остаје питање за историју — зашто нам у Рамбујеу нису дали Резолуцију 12 44“, пита Шаиновић.

Након 17 дана преговори су неуспешно завршени, због чега је Контакт-група донела одлуку да се наставе 15. марта у Паризу. Међутим и друга рунда преговора завршена је без резултата после четири дана. Делегације Србије и косовских Албанаца потписале су 18. марта различите споразуме — српска делегација сопствени предлог Споразума о самоуправи на Косову, а делегација косовских Албанаца споразум који су понудили међународни преговарачи.