https://sputnikportal.rs/20220206/ruska-utopija-gde-se-nalazi-tajanstvena-zemlja-staroveraca-1133956716.html
Руска утопија: Где се налази тајанствена земља старовераца
Руска утопија: Где се налази тајанствена земља старовераца
Sputnik Србија
Дуги низ година научници траже „староверску утопију“ — Беловође. Према легенди, земља у којој влада правда и „вера предака“ налази се негде на Далеком истоку. 06.02.2022, Sputnik Србија
2022-02-06T12:47+0100
2022-02-06T12:47+0100
2022-02-06T15:28+0100
русија
русија
алтај
белвође
магазин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/02/03/1133956253_0:222:2851:1826_1920x0_80_0_0_d9090e44a9d7d95e35ab68fc434fda46.jpg
У овој земљи нема крађа, светског суда и других „кривичних дела“. Свештенство управља народом, док дрвеће допире до самог неба. Овде расту грожђе, житарице и теку реке млека.Тајанствена земљаУправо је овако у 18. веку неки монах Марк, староверац из Архангелске губерније, описао митско Беловође у свом есеју „Путник“. Према његовим речима, ова земља је била прави рај. Људи се нису делили на богате и сиромашне, није било ни злочинаца, а ни кметства.После реформи патријарха Никона у 17. веку, Руска црква се поделила на два дела. Једни су послушно прихватили крштење са три прста и друге новине, док су остали били верни „обредима предака“.Званична власт је прогласила противнике Никонових реформи људима ван закона: затварали су их или чак осуђивали на смртну казну. Научници истичу да је управо суморна стварност изнедрила идеју о „рају на земљи“, где је православна вера „од давнина била чиста“.Многи су се упутили у Беловође. Уз то, монах Марк је детаљно испричао како се може тамо стићи. Марк је писао да пут води „од Москве, преко Kазања, Јекатеринбурга, Тјумена, Барнаула, Бијска до алтајских староверских насеља у долинама река Бухтарма и Ујмон, а затим би уследило путовање кроз Kину дуго 44 дана до обала „океана-мора“.Сведочења очевидацаРута, чак и са нејасним коначним одредиштем, терала је бегунце да иду све даље ка истоку. Њихов ентузијазам био је подстакнут сведочењима оних који су успели да виде ту утопијску државу.Први извештаји су званично потврђени почетком 19. века. Министарство унутрашњих послова је 1807. године примило поруку од сељака Бобиљева из Томске губерније, који је наводно посетио „море Беловођа“.Бобиљев је још испричао да упркос идеалним условима, становници и даље желе да се врате у домовину, али под једним условом: ако им се дâ слобода вере и право да се настањују на одабраним местима. Ова порука је доспела до цара. А он је наредио да се Бобиљеву дâ 150 рубаља за пут, како би по њему послао повратни одговор у писму намењеном заједницама. Међутим, пошто је примио новац, сељак је нестао без трага и гласа.У Пермској епархији 1888. године појавила се луталица која је себе називала „епископом Беловођа“. Он је чак имао и грамату (документ) коју је потписао лично „патријарх славјано-беловођски“. Гост је изјавио да зна прави пут који води до рајског места.По његовој причи, треба се држати пута који води у Јапан. Десет година касније, том рутом је кренула експедиција уралских козака-старовераца. Kада су на бродовима напустили Одесу, лутали су по различитим земљама и морима неколико месеци. Успели су да стигну само до Сингапура, где нису пронађени ни становници Беловођа, ни људи своје вере.Руска ШамбалаИако покушаји да се стигне до рајских места нису успешно завршени, „руска утопија“ је запосела умове интелигенције. У 20. веку ово рајско место тражио је уметник Николај Рерих.Путујући Алтајем 1920-их, наишао је на заједницу руских старовераца, а сусрет са њима је детаљно описао.„Kада смо прошли кроз алтајске висове, показали су нам путеве и скривена места, о којима није свако знао, далеке стазе које воде ка светињама које се зову Беловође.“Према мишљењу Рериха, легенду о Беловођу присвојили су алтајски староверци од будиста који живе у суседству. На тај начин је легенда о Шамбали и добила руски пандан.„Међутим, сасвим је могуће да је разлог сасвим другачији. Староверци који су бежали све даље и даље на исток, једноставно су могли бити инспирисани пејзажом. Због тога су импресивне планине Алтај, које се налазе далеко од прогонитеља, сматрали Беловођем“, објашњава стручњак за фолклор Kатарина Дорохова.Експедиција Руског географског музеја је 2010. године истраживала староверске заједнице на Алтају. Испоставило се да становници села која се налазе дуж планинске реке Бухтарма једну од долина називају Беловођем.Постоји још једна верзија. Руска Шамбала се мора тражити на северозападу Kине у аутономном региону Синђанг-Ујгур. Раније су ове земље биле део моћног Џунгарског каната.„Још почетком 17. века, северну периферију Џунгарије почели су активно да истражују руски досељеници — староверци. Желећи да сачувају своју веру и побожност, отишли су најдаље на територију савременог Синђанга“, пише историчар Вадим Обухов.Северна Џунгарија је постала крајња тачка у путовању старовераца. Због тога неки научници сматрају да тамо треба и тражити благословену земљу Беловође.
https://sputnikportal.rs/20211118/nevski--vladar-koji-je-odbranio-rusiju-od-zapada-1131694517.html
алтај
белвође
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
русија, алтај, белвође, магазин
русија, алтај, белвође, магазин
Руска утопија: Где се налази тајанствена земља старовераца
12:47 06.02.2022 (Освежено: 15:28 06.02.2022) Дуги низ година научници траже „староверску утопију“ — Беловође. Према легенди, земља у којој влада правда и „вера предака“ налази се негде на Далеком истоку.
У овој земљи нема крађа, светског суда и других „кривичних дела“. Свештенство управља народом, док дрвеће допире до самог неба. Овде расту грожђе, житарице и теку реке млека.
Управо је овако у 18. веку неки монах Марк, староверац из Архангелске губерније, описао митско Беловође у свом есеју „Путник“. Према његовим речима, ова земља је била прави рај. Људи се нису делили на богате и сиромашне, није било ни злочинаца, а ни кметства.
После реформи патријарха Никона у 17. веку, Руска црква се поделила на два дела. Једни су послушно прихватили крштење са три прста и друге новине, док су остали били верни „обредима предака“.
Званична власт је прогласила противнике Никонових реформи људима ван закона: затварали су их или чак осуђивали на смртну казну. Научници истичу да је управо суморна стварност изнедрила идеју о „рају на земљи“, где је православна вера „од давнина била чиста“.
Многи су се упутили у Беловође. Уз то, монах Марк је детаљно испричао како се може тамо стићи. Марк је писао да пут води „од Москве, преко Kазања, Јекатеринбурга, Тјумена, Барнаула, Бијска до алтајских староверских насеља у долинама река Бухтарма и Ујмон, а затим би уследило путовање кроз Kину дуго 44 дана до обала „океана-мора“.
Рута, чак и са нејасним коначним одредиштем, терала је бегунце да иду све даље ка истоку. Њихов ентузијазам био је подстакнут сведочењима оних који су успели да виде ту утопијску државу.
Први извештаји су званично потврђени почетком 19. века. Министарство унутрашњих послова је 1807. године примило поруку од сељака Бобиљева из Томске губерније, који је наводно посетио „море Беловођа“.
„Они имају цркве, епископе и свештенике „по старом закону... становници Беловођа живе по сопственим правилима и никоме не плаћају данак“, објашњавао је он.
Бобиљев је још испричао да упркос идеалним условима, становници и даље желе да се врате у домовину, али под једним условом: ако им се дâ слобода вере и право да се настањују на одабраним местима. Ова порука је доспела до цара. А он је наредио да се Бобиљеву дâ 150 рубаља за пут, како би по њему послао повратни одговор у писму намењеном заједницама. Међутим, пошто је примио новац, сељак је нестао без трага и гласа.
У Пермској епархији 1888. године појавила се луталица која је себе називала „епископом Беловођа“. Он је чак имао и грамату (документ) коју је потписао лично „патријарх славјано-беловођски“. Гост је изјавио да зна прави пут који води до рајског места.
По његовој причи, треба се држати пута који води у Јапан. Десет година касније, том рутом је кренула експедиција уралских козака-старовераца. Kада су на бродовима напустили Одесу, лутали су по различитим земљама и морима неколико месеци. Успели су да стигну само до Сингапура, где нису пронађени ни становници Беловођа, ни људи своје вере.
Иако покушаји да се стигне до рајских места нису успешно завршени, „руска утопија“ је запосела умове интелигенције. У 20. веку ово рајско место тражио је уметник Николај Рерих.
Путујући Алтајем 1920-их, наишао је на заједницу руских старовераца, а сусрет са њима је детаљно описао.
„Kада смо прошли кроз алтајске висове, показали су нам путеве и скривена места, о којима није свако знао, далеке стазе које воде ка светињама које се зову Беловође.“
Према мишљењу Рериха, легенду о Беловођу присвојили су алтајски староверци од будиста који живе у суседству. На тај начин је легенда о Шамбали и добила руски пандан.
„Међутим, сасвим је могуће да је разлог сасвим другачији. Староверци који су бежали све даље и даље на исток, једноставно су могли бити инспирисани пејзажом. Због тога су импресивне планине Алтај, које се налазе далеко од прогонитеља, сматрали Беловођем“, објашњава стручњак за фолклор Kатарина Дорохова.
Експедиција Руског географског музеја је 2010. године истраживала староверске заједнице на Алтају. Испоставило се да становници села која се налазе дуж планинске реке Бухтарма једну од долина називају Беловођем.
Научници су то објаснили на следећи начин: у пролеће и у јесен воде овде постају мутно беле боје због ерозије кречњачких стена, те су због тога староверци ову природну појаву видели као „млечне реке“.
Постоји још једна верзија. Руска Шамбала се мора тражити на северозападу Kине у аутономном региону Синђанг-Ујгур. Раније су ове земље биле део моћног Џунгарског каната.
„Још почетком 17. века, северну периферију Џунгарије почели су активно да истражују руски досељеници — староверци. Желећи да сачувају своју веру и побожност, отишли су најдаље на територију савременог Синђанга“, пише историчар Вадим Обухов.
Северна Џунгарија је постала крајња тачка у путовању старовераца. Због тога неки научници сматрају да тамо треба и тражити благословену земљу Беловође.
