Опака идеја Запада: А зашто се не обнавља споменик руског конзула на Косову и Метохији
20:20 08.02.2022 (Освежено: 13:39 09.02.2022)
© Tanjug / Филип Краинчанић
Пратите нас
Руски конзул погубљен од стране Арнаута 1903. подсетник је на српски идентитет српског Косова и Метохије. И када УН уместо његовог споменика у Косовској Митровици рестаурирају кућу ратног злочинца и творца Скендербегове дивизије, оне то раде са предумишљајем. Ово је рат симболима, каже Милутин Филиповић, бивши командант Приштинског гарнизона.
У осетљивим временима, када међународни субјекти својевољно тумаче права Срба на Косово и Метохију, рестаурација куће албанског злочинца из периода Другог светског рата вишезначна је порука.
Прво, нове „реалности“ захтевају ново ишчитавање историје, а друго, ово је снажан импулс Албанцима за које Џафер Дева није само национални јунак крваве биографије, већ симбол трајања идеје о великој Албанији зачете у време Призренске лиге.
„То је опака идеја чији инспиратори се налазе у Немачкој, Великој Британији и НАТО-у. Овај инцидент не сведочи само о олаком прекрајању историје, већ и о томе да ’рат за истину‘ није завршен и да је Џафер Дева квислинг, нацистички сарадник и логистичар деловања Скендербегове дивизије и данас на задатку ЦИА“, коментарише за Спутњик Милутин Филиповић, бивши командант Приштинског гарнизона.
Човек ЦИА
Он подсећа да је као један од оснивача друге Призренске лиге, Дева после ослобађања Косова и Метохије од окупатора у новембру 1944. године, био организатор балистичких побуна од Урошевца, Гњилана и Косовске Митровице до Дренице, које су наставиле да тињају све до 1953. године.
Иако после Другог светског рата уточиште налази у Италији као сарадник обавештајних структура, а америчку визу добија уз препоруку ЦИА да је реч о антикомунисти, његова активност на уједињењу Косова и Албаније се наставља.
Конзул у колективној свести Срба
Током боравка у Америци, Дева 1962. године заједно са Митхадом Вранићијем у Њујорку формира организацију „Призренска лига у егзилу“, која је имала одборе у Канади, Француској, Белгији, Немачкој, Аустрији и Италији.
Дочек немачком крајкоманданту из Косовске Митровице у Новом Пазару. На слици други десно од немачког официра Ахмет Даца, Бљутин зет и начелник Дежевског среза.
© Фото : Архив Србије у Железнику
„У свести Албанаца са Косова Дева је национални јунак, бунтовник који је нацртао границе велике Албаније. Обнављајући његову кућу у Косовској Митровици, Запад не само што му даје за право, већ инспирише младе генерације да наставе његовим стопама. Питам се зашто споменик руском конзулу није био део овог пројекта. Некада, као деца говорили смо да идемо да се играмо код конзула. Кроз маглу се сећам тог споменика, али ми је остало живо сећање на значај његове фигуре у колективној свести Срба.“
Село разорено, споменик уништен
Руског конзула Григорија Степановича Шчербина су, подсећа Филиповић, убили Арнаути, а покушај да се избрише свако сећање на њега није се завршио вандалским рушењем споменика који је био постављен на месту страдања.
„То је била ледина поред путића. Сећам се да је споменик био пирамидалног облика и сличан оном подигнутом Јанку Вукотићу на уласку у Ново гробље у Београду. За Србе овај споменик био је потврда чувања нашег идентитета, али и блискости са руским народом који нам је увек помагао. Споменик је уништен као подсетник на наше и руско присуство на КиМ, али и само село Свињаре, некада етнички српско, страдало је кроз каснију историју, као да је неко хтео да обрише свако сећање на Србе који памте руског конзула.“
Континуитет злочина
Сва села које се нижу од Ситнице према Вучитрну, поступно су, каже Филиповић, разарана и исељавана. То није белег само последњег рата, каже, већ континуитет злочина који сеже од Призренске лиге, преко демонстрација 1968, када се као војни питомац обрео у Приштини окићеној албанским заставама, до НАТО бомбардовања.
Оружје на Кошарама 1998. године
© AP Photo / Dejan Mladenovic
„Притисци да Срби напусте Косово и Метохију памтио је мој отац, војни официр, а ја сам као командант Приштинског гарнизона исто сведочио. Један од највећих удараца српском националном бићу задат је током Четвртог пленума ЦКСКЈ, када је са сменом Александра Ранковића почело масовно исељавање Срба и учлањавање Шиптара у Савез комуниста. Задња фаза била је НАТО агресија, операција из ваздуха и копна на правцу Паштрика и Кошара. Приштински корпус је изводио одбрамбену, али и противтерористичку операцију. После је уследио Кумановски споразум. Но, и у временима мог оца и његовог оца, на Косову и Метохији трајао је злочин без премца. Данас тај злочин величају УН и Запад, правећи од њихових виновника националне јунаке.“
Руски трагови - од конзула до Слатине
С друге стране, руско присуство на Косову и Метохији се прећуткује. О њему гласно сви ћуте. А трагови су, тврди Филиповић, свуда около, од конзула до професора Гимназије Маљуге и Васила Белоцерковца, који су после Октобарске револуције дошли у Србију до оног конвоја дугачког 600 километара, који се 1999. протезао од Босне до аеродрома Слатина.
„Та нит постоји и траје и има своје место у густом ткању српске историје на Косову и Метохији. Зашто рефлектори нису усмерени на њих него на албанске квислинге, то је питање за Запад. У њиховој радионици се кроје и творе сећања и чињенице“, закључује Филиповић.
