Радослав Лале Павловић: Да је лако бити Србин, не би то нас запало /видео/
© Фото : КЦС
Пратите нас
Тачност графита који је на Цветном тргу настао током бомбардовања „Да је лако бити Србин, не би то нас запало“, на свој начин потврђује и прича о Михаилу Пупину, каже Радослав Лале Павловић, аутор књиге „Пупин, ловац на звезде“.
ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ЧИТАОЦЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму, а све видео садржаје на платформи „Одиси“ (odysee.com).
После „Шовинистичке фарсе“ у којој је критички сагледао менталитетске карактеристике народа коме припада, и после веома успешне ТВ серије „Мој рођак са села“, из пера познатог писца и сценаристе стиже прича о Пупину, великом научнику, Пулицеровом лауреату, угледном и богатом грађанину и – великом родољубу.
Првобитно замишљена као ТВ серија од 12 епизода, прича о идворском ловцу на звезде сада је преточена у 12 књишких прича.
Михаило Пупин је Леонардо да Винчи нашег доба
„Мој покушај до дођем до Пупина и схватим ко је он био као човек, супруг, син, прошао је мукотрпан период. Податке сам покушавао да скупим годину дана, а осим спискова његових награда, научних активности, доктората… практично нисам нашао ништа. Ишао сам чак и на сајтове Универзитета Колумбија, америчких академија – углавном ништа. И онда сам дошао у необичну ситуацију да сам пред том материјом која се нудила – а Пупин је и са јако мало података веома занимљив – дошао у ситуацију да можда одустанем. Но, пошто сам инаџија, наставио сам и четири пута прочитао чувену књигу 'Са пашњака до научењака' да видим шта све ту није написано. И срео сам једну фасцинантну личност, човека кога потпуно слободно можемо назвати Леонардом да Винчијем нашег доба“, каже Павловић.
Његова књига која обилује мноштвом ликова, простире се кроз много земаља и бележи много историјских дешавања започиње сценом у којој дечак Михаило покушава да узјаше коња у галопу. Нешто слично у виду сећања појављује се и у завршној сцени, на крају живота. Писац Павловић открива да је истражујући 'феномен Михаило Пупин' сазнао ствари о којима ништа није знао.
© Фото : Промо
„Једна од тих ствари је појам ' Војна крајина', део територије који иде од Петриње а завршава се Темишваром, где су се сваког лета сви ђаци враћали на село и ту имали три месеца војну обуку - скакање на коња у трку, веслање, пливање, рвање… То су била физички изузетно спретна деца, по античком моделу споја духа и тела. У време када је уписао Колумбију, Пупин је био првак у рвању, у боксу, у тенису, у јахању, у пливању и у веслању. Додајмо томе да је на пријемном испиту говорио Цицерона на латинском, а Илијаду је на грчком, не говорио него певао. Забележено је да га је после једног такмичења у пливању, тренер Универзитета Колумбија питао из ког је клуба, и када је Пупин, мало затечен, рекао да је из клуба Идвор, тренер је казао: 'Имали сте изванредног тренера'. Та деца из 'Крајине' била су изузетно способна, физички и ментално, одрасли у легендама епских песма, и збринути у једном систему препознавања даровите деце којој су учитељи и свештеници одређивали стипендије. Тако се и Пупин нашао са стипендијом у Прагу, а оно што нисам знао – Никола Тесла са стипендијом у Будимпешти“, открива Лале Павловић.
Мајка као отаџбина
Пут даровитог дечака из Идвора који га је, преко Европе одвео у Америку, умногоме је определила његова мајка Олимпијада, сугерише Павловићева књига. Ова скромна неписмена жена која је цео Нови завет знала напамет, изборила се са очевим колебањем и учинила да Михаило напусти родитељску кући и пође „на школу“ у Праг.
„Врло су занимљиве те две мајке, Теслина и Пупинова. Тесла каже 'Ђука је моја отаџбина', а Пупин, у књизи за коју је добио Пулицера, говори да је читавог живота устајао кад год је спомињао мајку. То су неке ствари за узор, Пупин је човек за узор, као и Тесла. Отуда и моја потреба да напишем ко је био. Сви се ми угледамо на некога, у ширем смислу постоје модели на које се нација треба угледати, а Пупин је свакако међу неколико таквих. Да би заједница некуда ходала мора да има неку бакљу, неко светло да би знала куда ће да иде, да не иде по мраку“.
Михајло Пупин се и данас помиње као један од носећих стубова универзитета у Њујорку и Чикагу.
CC BY 2.0 / Vikipedija /
У романсираној причи која обилује детаљима из живота великог научника, од детињства до самога краја, Павловићева књига кроз најразличитије ситуације пред читаоца подастире разлоге због којих би се ваљало угледати на Пупина. Тако сазнајемо да је овај изузетни човек, био богат али да је своје богатство делио са другима, да је био хуманиста, родољуб, и уз све то леп човек. Као Ахилеј, каже Лале Павловић.
„Па, кад видите портет који је урадио Урош Предић видите да је Пупин био лепотан. Ко буде књигу читао видеће шта је све овај човек урадио. То колико је Пупин дао свом роду равно је или превазилази оно што су урадили Немањићи, у финансијском смислу. Уверен сам да је то радио из најчистијих разлога. У једној од сцена у књизи он каже Тесли: 'Нисам ја то радио због своје сујете, то је била моја молитва за моју мајку Олимпијаду…'“
Павловић каже да му је посебно важно било да скрене пажњу на однос Пупин -Тесла у жељи да докаже како њихов однос није био ривалство. У завршници романа сазнајемо да је Тесла једна од последњих особа са којом Пупин разговара пред смрт и тај је разговор пријатељски.
Пупин и Тесла нису имали никакав спор
На питање шта смо сви ми који смо слушали о овом великом ривалству пропустили или погрешно разумели, Радослав Павловић каже:
„Нисмо ми ништа пропустили, то су неки лоши људи урадили да буде тако. Има једна појава која се може приписивати нашој модернијој елити која је видљива у њиховом односу према јунацима властите историје. Тако је Марко Краљевић пијандура, Вук Бранковић који се одлично борио на Косову - издајник, а вероватно нико није тако оклеветан као краљ Александар, човек кога су у два броја, дан за даном, у Њујорк Тајмсу панагирично бранили и Пупин и Тесла. Има нека потреба која је и данас врло актуелна, а то је активно и агресивно оспоравање вредности које припадају нашој заједници. Значи, Пупин и Тесла нису имали никакав спор. Истраживањем сам сазнао - и то је проверљиво - да је био неки Љ. Петковић, новинар Прес бироа који је објављивао чланке у 'Политици'. Те 1927. године, пошто су ова двојица били много велики и утицајни (Пупин је био међу пет најбогатијих Американаца), Петковић, на нечији захтев, одлази и интервјуише Пупина тако што Пупин говори једно, а Петковић записује друго. Онда са тим другим оде код Тесле који му каже једно, али он напише друго. То што је у том интервјуу у 'Политици' писало нема везе са истином, али је прихваћено као библијска истина. Тачно је међутим да су њих двојица били пријатељи и да свађе није било. Доказано“, недвосмислен је Павловић.
Његова књига илуструје и однос сународника према двојици великана, од тога да су Пупина оптуживали да лоше говори српски, до тога да је аустријски шпијун, да је покрао чланарину... Зашто је то увек тако питамо писца књиге „Пупин, ловац на звезде“.
„Што се тиче дијаспоре, слично понашање је и у пољској, руској, италијанској, али оно што нас боли је што се то дешава и са ове стране и то је велики феномен, болан и актуелан. Он се тиче тог оспоравања, самооспоравања, аутошовинизма. Кад је то кренуло, где је кренуло, зашто удара на све стране, не само на Пупина и Теслу - не знам, али је то нешто са чиме морамо живети и морамо упорно говорити истину и понављати да ништа није готово и научено. Све док једног дана истина не буде нешто што се носи са задовољством.“
Краљица може да роди роба, а робиња слободног човека
Теслине речи да њему не треба помоћ, већ тешкоће и да најбоље ради у борби, могле би се односити на многе наше великане, сматра Лале Павловић.
„Тесла још каже да краљица може да роди роба, а робиња може да роди слободног човека. Гледано у менталитету, у духовности, политички гледано у овом нашем простору, стварно постоје робови и постоје слободни људи. Ми морамо с тим да живимо борећи се да слободних буде што више, мада сам ја уверен да је 90 посто људи у Србији слободно, само што је ових 10 посто у медијима и под јаким светлима те је утисак да ових других нема, да не постоје. Уосталом, сетите се како су се људи у Србији и са колико храбрости и достојанства понашали за време бомбардовања, сетите се сахране Патријарха Павла, код Београђанске је био крај реда који је почињао код Саборне цркве, сетите се омраженог али величанственог 27. марта, Сече кнезова, Српског устанка… Увек је - кад више није било куд - ова заједница показивала да је чине слободни људи који су спремни да за оно у шта верују дају највише што могу, а то је жива глава. Због тога сам у том смислу миран.“
Свој стваралачки заокрет од критике у „Шовинистичкој фарси“ до афирмације вредности у „Пупину“ Павловић објашњава сопственим сазревањем али и враћањем базичном образовању:
„Аристотел је казао да је задатaк поезије да слави врлину. И ја се сад тога држим, као и једне реченице из „Обломова“ која ми снажно одзвања а која гласи - Сви говоримо о томе како живимо, а нико не пита зашто живимо.“
