Симбол америчке агресије и колонијална грабљивица - отишла уочи годишњице злочина над Србијом
20:53 24.03.2022 (Освежено: 11:33 12.04.2023)
© AFP 2023 / SAUL LOEB
Пратите нас
Иза бивше америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, која је преминула у среду, остају ратни злочини, које је јавно правдала. Олбрајтова, и у појави, и у речи, и на делу, веома симболично представља лице постхладноратовске спољне политике Америке и Запада.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Бивша америчка државна секретарка Медлин Олбрајт преминула је од рака у 85. години, среду 23. марта, дан уочи годишњице агресије НАТО-а на СРЈ 1999.
Медлин Олбрајт – симбол трансформације Америке
За политиколога Александра Павића, она оличава лице америчке спољне политике које се појавило после пада Берлинског зида. Према његовим речима, током Хладног рата, Америка и када је чинила злочине, покушавала је да их истражи, оправда и није их рекламирала као нешто позитивно.
„Међутим, од Џејмса Бејкера, који је био последње лице старе, традиционалне, америчке дипломатије, дошли смо до Ворена Кристофера и потом до Медлин Олбрајт који су и појавом, и делима били симбол трансформације Америке у глобалног хегемона“, наводи Павић.
За колумнисткињу листа „Недељник“ Љиљану Смајловић, Медлин Олбрајт је била, како каже, симбол тријумфализма победника у Хладном рату.
„Она је симбол тог америчког униполарног тренутка, када су по планети могли да раде шта хоће, а да не морају да зазиру од последица. Истовремено, она је за мене такође и одличан пример америчког национализма. То је жена која је рекла да америчка нација стоји високо изнад других нација и види даље него друге нације. Такође је рекла да је америчка нација неопходна нација“, објашњава Смајловићева.
Иако није била кључни доносилац одлука, Олбрајтова је била део процеса одлучивања и креирања америчке спољне политике, прво као амерички амбасадор у Уједињеним нацијама, а касније и као државни секретар, напоминује Павић, који додаје да је главна промена у америчкој спољној политици у време Олбрајтове управо везана за њене речи о незаменљивости америчке нације.
Проповедник америчког униполаризма
Те речи значиле су да је Америка позвана да поставља стандарде у свету, да има право да повлачи једностране потезе јер је она „светла тачка“ према којој сви треба да се оријентишу.
„Она је, дакле, била главни проповедник америчког униплоразма, унилатерализма и, наравно, агресивног интервенционизма. И уз пратеће злочине који су, по њеним речима били вредни тога, да је пола милиона ирачке деце било вредно америчких циљева у Ираку, као што је убијање цивила и уништавање инфраструктуре у СРЈ исто било вредно циљева америчке спољне политике да донесу светлост целом свету. А, у ствари, свима је јасно да је управо супротан случај“, истиче Павић
И Љиљана Смајловић је сагласна са Павићем да Олбрајтова није била креатор нове америчке спољне политике – према њеним речима, она је била одлично пласирана како би препознала шта је потребно за политичко спашавање тадашњег председника Била Клинтона и да му помогне да са, како каже, са једним малим згодним ратом у коме Американци неће имати никакве жртве превазиђе домаће политичке проблеме.
„Према томе, она је по мени, пре свега један опортуниста који је нашао начин да конвертује место државног секретара у некога ко може да уклони главну политичку препреку користећи се великим светским двориштем у коме је Америка била главни полицајац“, сматра Смајловићева.
Олбрајтова је, додаје наша саговорница, припадала „спољнополитичкој клики“ којом се окружио Бил Клинтон, која је успоставила двостраначки консензус поводом америчке улоге у свету.
„Лако је било успоставити консензус о америчком вођству у светској политици када томе није било никога да се успротиви. И ту су се нашли и републиканци и демократе и тај консензус још траје. Први човек који је задао ударац том консензусу био је Доналд Трамп. То је та спољнополитичка елита која је ратом који је Мадлен Олбрајт успешно повела против Југославије, створила представу да је могуће побеђивати, а да немаш жртава. Као и да је могуће утеривати демократију и да је могуће вршити незакониту агресију и тврдити да то радиш из моралних разлога“, истиче она.
Ту политику наставиле су и администрације које су дошле после Клинтона; једина разлика је у томе што су републиканци такву политику називали „променом режима“, док су Клинтон и Олбрајтова то називали „ширењем демократије“, додаје Смајловићева.
Ратно профитерство захваљујући политичким везама
С обзиром да је уновчила добитке америчког империјалног напретка и учествовала у добити, може се рећи и да је Олбрајтова била и ратни профитер, наводи Павић. Подсећамо, након што јој је истекао мандат, Олбрајтова је основала компанију која је приватизовала телекомуникациону компанију са Косова и Метохије, да би је касније препродала словеначком Телекому.
„То је апсолутно сврстава међу ратне профитере, међу колонијалне грабљивце и то не само на Косову и Метохији. Она је основала и консултантску фирму у којој су радили такође чиновници Стејт департмента. То у Америци тако функционише – и када није више шеф Стејт департмента на разне начине је утицала на спољну политику“, каже Павић.
На тај начин, Олбрајтова је постала оно што се, према Павићевим речима, у Америци назива „револвинг доор“ – овај термин означава ротирајућа врата – улазите у зграду у којој обављате високе функције, потом излазите из ње и заузимате лукративне функције, а потом се опет враћате на политичке функције, закључује он.
Олбрајтова је, добре везе у Белој кући и политичком естаблишменту, успела да претвори у пословни профит и широм је отворила врата бизниса људима из Стејт департмента, додаје Смајловићева.
„То је нека врста рекетирања земаља, продаја утицаја. То је оно чиме су се и Бајден и његов син бавили“, закључује она.
Медлин Олбрајт рођена је 1937. у Прагу као Мари Јана Корбелова. Њен отац, чехословачки дипломата Јан Корбел службовао је у Београду два пута. Први пут непосредно пре, а други пут непосредно након ИИ светског рата, тако да је Олбрајтова део детињства провела и у Београду. Пре него што је отишла на школовање у Швајцарску похађала је нижу гимназију у Београду. Школовање је наставила у Денверу, где јој је породица емигрирала, а отац постао професор на универзитету.
Била је у браку са новинаром Џозефом Олбрајтом, са којим је имала три кћерке. Радила је у Сенату, а потом је била виши чиновник у Савету за националну безбедност за време мандата председника Џимија Картера.
У време администрације Била Клинтона, прво је била шеф америчке мисије при Уједињеним нацијама, а државни секретар, као прва жена у америчкој историји која је заузела ту функцију, постала је 1997. Још као амбасадор у УН истицала се агресивним изјавама – била је децидирана у погледу тога да Бутрос Гали не може да буде изабран за генералног секретара светске организације по други пут, а већ тада је показала америчку агресивну пристрасност према хрватској и бошњачкој страни у грађанском рату у Југославији.
Њена улога у одлучивању о агресији на СРЈ 1999. била је кључна, за шта је била и награђена – њена компанија учествовала је у приватизацији телекомуникационе компаније на Косову и Метохији, коју је касније препродала словеначком Телекому.
