Док анђели спавају – Зорица Томић: Интернет је отворио Пандорину кутију
© Sputnik / Спутњик
Пратите нас
Живимо у доба без хероја, зато што на мало кога имамо да се угледамо, зато што је поремећена граница између приватног и јавног. Интернет је отворио Пандорину кутију, свако је позван да се искаже, тако се изгубила категорија изврсности. Истовремено, сви смо стављени под непрекидну присмотру, каже Зорица Томић, за емисију „Док анђели спавају“.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
„Све мање енергије улажемо у односе са другим људима, као да смо заборавили како се остварују везе, како се одржавају, како се заправо оплемењује наш свет, мислим на свет људских односа. То видим и по мојим студентима, нарочито због чињенице да смо били обавезни да држимо онлајн наставу, то је променило перспективу и визуру људи са којима се срећем, а ово је прилика да се гледаоци ангажују да мало више размишљају о томе где се појављују проблеми у комуникацији, колико је у ствари она важна за осмишљавање нашег света“, каже Зорица Томић.
Говорећи о комуникацији данас, али и о представљању јавности, Томићева каже да смо заборавили да сфера приватног и јавног морају да буду радикално одвојене, да само та граница представља гарант наше слободе као појединаца.
„Оно што савремени медији раде, а што видимо пре свега у формату онога што се назива ријалити програм, јесте да поништавају границу између приватног и јавног. Има још један феномен који је културолошки занимљив, живимо у доба, како ја кажем у својим књигама, скопичке парадигме, такве где све је изложено погледу другога. Технологија нам је омогућила да сиђемо у средиште земље, да уђемо у васиону, у нечији желудац, у мозак. Постоји систем који, не случајно, Зукерберг изабрао да се зове „Metaverse“, који је изнад нас и који претендује да нас стави под непрекидну присмотру“.
Зашто нема хероја
Томићева каже да живимо у времену без узора и хероја, она објашњава да се уочавамо са оним што се у теорији назива ентропија. Истовремено можемо да чујемо хиљаде, милионе различитих гласова. Живимо у информатичкој буци.
„То не значи да нема генијалних људи, већ је сада много већи проблем да се они виде. Шта нам то говори? То је учинак овог ентропијског лудила, зато што се полако изгубила категорија изврсности, а она је била темељ на коме је настало оно што називамо кореном западноевропске културе. То је оно што је омогућило да буду направљене Олимпијске игре - изврсност у врлини или у вештини“, каже Томићева и додаје да би требало да улазимо у надметање, само ако верујемо да је такмац бољи.
У том смислу, поређење би могло да буде функционално, али она сматра да данас живимо у времену где верујемо да нико није бољи од нас, а ипак се поредимо, то је проблем.
„У другој особи не видимо особу или не видимо циљ да стигнемо до њега. Друга особа би требало да буде мој циљ, да стигнем до другога. Али не, савремена култура нас наговара да други није наш циљ. Дуга особа је средство за мој циљ, зато, нема хероја, можда их негде и има, али су невидљиви у том мору бесмисла, мору буке, мору глупости. То је проблем данашњице“, истиче Томићева.
Несрећни у трагању за срећом
У емисији „Док анђели спавају“ она се посебно осврнула на односе и комуникацију између мушкарца и жена, односно на престанак комуникације и губитак блискости, емотивно удаљавање. Парадокс је да је до њега дошло у времену када нас савремена култура непрекидно засипа саветима како бити срећан и објашњава зашто нисмо срећни.
Она каже да је срећа концепт, оно што добијамо преко медија, то како неки, условно речено, капитал или онај ко га представља, нама креира план како треба да изгледа срећа. После Другог светског рата, у доба глобалног економског оптимизма, концепт среће је био артикулисан преко слике срећне америчке породице, сличне слике видимо и данас.
„Можемо да у трчању за њом заувек останемо несрећни. То не треба да радимо. Постоји нешто друго, што нам природно припада, свакоме од нас, а то је потенцијал за радовање. Радост је ствар која нам је дата. Кад погледате децу која се играју, она су радосна, осећају задовољство у игри и пуноћу живота, без икаквих даљих очекивања. Сви ми имамо тај капацитет, само што смо га заврнули и на њега заборавили. Ми заправо можемо, у сваком дану, да трагамо за тренуцима у којима ћемо се радовати“, објашњава.
Томићева додаје да свакога дана треба учинити нешто за себе, нешто мало, али да нам значи, а најважније, сваког дана треба учити од других, јер само од других учимо.
Погледајте и како овај професор комуникологије и културологије на Филолошком факултету Универзитета у Београду комуницира са својим студентима, како их наводи на размишљање, какав је однос верујућих и неверујућих младих људи према знању које им преноси и каква су њихова интересовања.
