Рукопис НАТО са Кошара видљив у конфликту у Украјини
22:30 09.04.2022 (Освежено: 22:51 09.04.2022)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Дешавања на Кошарама пре 23 године и дешавања у Доњецку данас спаја исти рукопис – рукопис НАТО алијансе. Она је обучила и наоружала терористе ОВК и албанску војску који су на данашњи дан започеле масовну офанзиву на караулу Кошаре, а исто то ради сада с неонацистима батаљоном Азов у Украјини.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Ово је мишљење пуковника Љубинка Ђурковића, команданта са Кошара. Он додаје да не треба нека памет да се и у дешавањима у Украјини препозна рукопис НАТО-а јер је он увек исти.
Препознатљив рукопис
„НАТО пакт и ти екстреми Запада са рушилачким намерама покушавају да униште све што припада источној хемисфери. То је толико препознатљив рукопис, јер они не знају другачије да се „потпишу“ под својим делима. Зато докле год не буде уништена клица тог нацизма свет неће имати мира нити ће бити слободан,“ уверен је саговорник Спутњика.
Присећајући се догађаја са Кошара, кад је пре тачно 23 године почело 67 паклених дана и ноћи за српске војнике који су штитили караулу на Косову и Метохији не само од ОВК терориста већ и од НАТО-а и албанске војске, пуковник Ђурковић истиче да се тамо водила борба не само за одбрану Косова и Метохије и Србије, већ и шире.
Описујући како је све почело, он каже да је већи насртај који је био усмерен према припадницима МУП-а и незаштићеном српском становништву цивилима почео у селима где су били Срби мањина.
„Пре напада на Кошаре 1998. године у рејону Кошара наша војска је спречила први конвој убацивања наоружања за ОВК преко границе у два хеликоптера чија је носивост била више од 20 тона муниције и остале опреме. То нам је био показатељ да су они већ озбиљно намеравали да очисте Косово и Метохију од Срба,“ каже он.
Сличност у раду украјинских нациста и терориста ОВК
Додаје да је на срећу, захваљујући одлучности наше војске и полиције, то спречено. Међутим, већ у мају су почеле интензивније активности терориста.
„Једна трећина територије КиМ била је под окупацијом терориста и прекинут је пут Пећ-Дечани –Ђаковица –Призрен. А 23 . маја је почела операција која се одвијала на целом простору КиМ, али је тежиште било на Метохији, зато што су ту најдуже трајала терористичка дејства,“ присећа се он.
Ђурковић повлачи паралелу између тадашњег понашања терориста ОВК и украјинских неонациста. Како каже, сличности у њиховом понашању су више него упечатљиве. Из тог разлога, по његовом мишљењу, може се чак метафорично рећи да је одбрана Русије и православља почела на Кошарама.
„На почетку агресије на СРЈ изведена је операција која се може упоредити са данашњом у Украјином. НАТО је прво направио егзодус косовских Албанаца, пребацујући их на територију Албаније где је неке од њих за кратко време обучио и убацио у већ постојеће наоружане групације. Нешто слично изведено је и у Украјини,“ наводи пуковник имајући у виду чињеницу да земље НАТО, а посебно САД обилато наоружавају Украјину, као и да њихови инструктори већ годинама обучавају украјинску војску али и екстремне неонацистичке батаљоне.
Како је текла битка на Кошарама
Битка на караули Кошаре почела је много пре 9. априла 1999. године, тачније у марту 1998. године када су и почели сукоби на КиМ. Иако је рејон карауле био готово ненасељен, у околини су се налазила етнички чиста албанска села, са великим бројем припадника ОВК у њима.
Сама караула удаљена неколико стотина метара од граничне линије била је лака мета и често се дешавало да терористи са граничне линије испале рафал на караулу и побегну.
Честе су биле и заседе у којима је страдало неколико припадника Војске Југославије, а готово је свакодневна била појава покушаја преношења мање или веће количине оружја и муниције из Албаније на Косово и Метохију. Главнину граничних јединица чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су имали углавном 19-20 година.
Снаге ОВК, албанске војске и НАТО-а напале су рејон карауле Кошаре на југословенско-албанској граници, силовито и изненада. ОВК је заузела караулу, али није успела дубље да продре на Косово и Метохију, што је био основни циљ напада. Војска Југославије имала је 108 погинулих, а ОВК више од 200. Око 1.500 припадника ОВК уз подршку албанске артиљерије, НАТО авијације и инструктора напало је рејон карауле Кошаре на фронту ширине неколико километара рано ујутро 9. априла 1999. године.
До 9. априла НАТО није гађао Кошаре, али јесте друге положаје на југословенско-албанској граници. Караула је лоцирана на обронцима Проклетија, недалеко од Ђаковице и Дечана. Процена војног врха била је да ће копнени напад највероватније кренути из Македоније где се већ налазило око 16.000 војника НАТО-а, а није се претпостављало да ће главни напад ићи преко Кошара.
Шест хиљада терориста на хиљаду Срба
Тај део територије био је у зони одговорности 125. моторизоване бригаде која је реорганизовала своје јединице, борила се са терористима ОВК у Метохији и стално била на удару НАТО-а, тако да од почетка рата до 9. априла није успела да се у потпуности припреми за заустављање напада на Кошарама.
На врхунцу борби Војска Југославије имала је око 1.200 војника, а ОВК, са добровољцима и албанским јединицама пет до шест хиљада. Снаге ОВК су ратовале у сменама, док за Војску Југославије није било одмора.
Војска Југославије није могла да концентрише веће снаге због 24-часовног присуства НАТО авијације, али и веома неприступачног терена. Осим пешадијског наоружања ВЈ је користила минобацаче и хаубице свих калибара, као и лансере ракета "Огањ" и "Оркан".
Успели да заузму само четири километра
Командни кадар ВЈ је и поред изненадног напада врло брзо разрадио одбрану фронта, јер су то били школовани официри. Већина војника је била већ по годину дана у униформи и били су добро увежбани за борбу на фронту.
Циљ нападача, ОВК, НАТО-а и албанске војске био је да се продре у Метохију и да се снаге Војске Југославије, до тада маскиране и добро сакривене, натерају на отворену борбу у којој би до изражаја дошла технолошка предност НАТО авијације.
Агресор је, међутим, успео да заузме територију СРЈ свега четири километра у ширину, и пар стотина до хиљаду метара у дубину.
