ЕКСКЛУЗИВНО Ђорђе Кадијевић: У новој „Лептирици“ нема воденице, али ће бити ужаснија од претходне
© Фото : Принтскрин
Пратите нас
Због огромне популарности „Лептирице“ прихватио сам да направим нову верзију тог филма која би била у савременом, а не у фолклорном амбијенту као претходна. У њој неће бити сеоског амбијента, неће бити воденице, никакве сличности са првобитном „Лептирицом“, открива ексклузивно за Спутњик легендарни редитељ Ђорђе Кадијевић.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
На предлог „Филмских новости“, те најстарије продуцентске куће на овом простору, одлучио је, каже, да се после дугог периода апстиненције одазове њиховом позиву да сними нову верзију култног филма из седамдесетих који представља класик хорор жанра.
Прва „Лептирица“ и смешна и ужасна
„Прва `Лептирица` је чудна синтеза комедије и трагедије, на један начин смешна а на други ужасна. Мој пријатељ Добрица Ћосић ми је својевремено рекао како не може да се ослободи од утиска `Лептирице`, не због страшних сцена, метаморфозе главне јунакиње од анђела до самог сатане, него због последњег кадра филма у коме главни јунак лежи крај празног вампирског гроба, а да се не зна да ли спава или је мртав или се можда и сам повампирио. Та отвореност према могућности континуитета зла је нешто што 'Лептирицу' заиста чини ужасним филмом“, каже Кадијевић.
Прослављени редитељ коме је и искуство историчара уметности и ликовног критичара помогло да ствари јединствен филмски израз објашњава да је и у новој верзији филма управо та филозофија отворености на обе стране веома важна.
„Модерна уметност је била отворена само према будућности – дај ново, дај друго, али се у томе истрошила. Постмодерна је једнако отворена и према прошлости и према будућности. И зато поново правим филм „Лептирица“ али у савременом амбијенту, у сред Београда“.
Тајна дупле душе: тражење Господа или бежање од њега
Његова тема је питање које овог аутора дуго заокупља, а које гласи - шта је са нашим духом.
„Све велике промене у свету настале су из духа, а не из околности. Није Француска револуција настала из Дантонове уличне дреке, него из салона Дени Дидроа у коме су били Волтер и елита француског духовног живота. Ту је настала идеја о промени глобалног светског система који живимо и сада. То је највећи рез у историји света. Е, сада ја радим филм у коме се конфронтирају две позиције, с намером да покушавам да покажем шта је у нашем духу. С једне стране ми смо народ словенски, православни, али имамо неку поларност, дуплу душу у којој једним делом носимо у себи инерцију традиције, рецидив религиозности, а са друге стране су млитави верници и скаредни неверници који имају утисак да су се бог зна како ослободили ако само укину сећање на морална и етичка начела која налаже вера. Постоји тај дуализам који ме интересује као феномен. Тема је јако тешка, а њу налаже `Лептирица`. У првобитној верзији много тога је повезано са сујеверјем. У овој ће, такође, све остати отворено, нема закључка, напротив. Са једне стране, постоји део нашег друштва које живи по пропозицијама које су атеистичне и антихришћанске. А са друге, постоји једна група верских следбеника, па и затуцаних фанатика, који виде ствари само кроз оно што се другима чини као сујеверје и остатак прошлости. Сукоб између та два аспекта духа који живи у нама, то тражење Господа или бежање од њега заправо је моја тема“, објашњава Кадијевић.
О уклетости и страхоти
Он додаје да ће гледаоци можи да препознају причу из првог филма, помоћи ће и сам наслов, али и присуство једног лептира који трепери баш као у првој верзији. На питање да ли ће се гледалац плашити и имати онај осећај ужаса који ј пратио гледање прве „Лептирице“, редитељ каже:
„Да, плашиће се, чак више него у првобитној верзији. Зашто? Зато што је зао дух садашњег времена много агилнији и страшнији него онај који је уплашио сељаке на Космају, а о којима је писао Милован Глишић. И овде постоји уклетост и страхота. Јунак овога филма каже: `Има добра и зла, има Господа, а има и нечисте силе и обоје делују, свако на свој начин`, а то је парадоксално на свој начин. Феномен тог дуализма са исходима који су час гротескни и смешни, а час толико ужасни, не дају мира чак ни једном духу какав је био Ћосић. То је тема овог филма“, напомиње Кадијевић.
Он каже да овакву понуду није очекивао, нити је сам тражио, напротив, будући да се из тог посла повукао због властитих година, али и због глобалног културног контекста у који није желео да се укључи никаквим активизмом.
