Писма српских великана: Уздржани Андрић, емотивац Црњански и Ћосићево писмо Удби
© AP Photo / UNCREDITED
Пратите нас
„Српска епистоларна антологија 20. века“ садржи преписку најзначајнијих српских писаца и открива нам да је и суздржани Иво Андрић у младости био емотивац, попут Милоша Црњанског. Међу интимним писмима српских великана својим најближима, нашло се и писмо Добрице Ћосића Удби.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Недавно објављена „Српска епистоларна антологија 20. века“ садржи одабрана писма највећих српских писаца у распону од Лазе Костића, Јована Скерлића и Нушића, преко Црњанског, Андрића и Селимовића па све до Киша, Пекића и Миодрага Булатовића. На више од 550 страна, приређивач Радован Поповић сакупио је и изабрао писма више од 80 класика српске књижевности.
Писма великана: Преписка са најближима и Ћосићево писмо Удби
То је један сасвим лични избор преписке српских писаца, разним приликама и разним поводима, каже за Спутњик Радован Поповић, приређивач „Српске епистоларне антологије 20. века“.
„Никакве циљеве унапред нисам имао, једноставно сам хтео да направим један пресек шта су српски писци у 20. веку писали. Ту су писма својим најближим, писма оцу, попут Скерлићевих, или писма сестрама, или обраћање највећег српског комедиографа Бранислава Нушића ћерки која пати зашто њен отац није предложен за Српску академију наука, а он је теши на шест страна. То је врло дирљиво писмо. Ту је и писмо Добрице Ћосића Удби. Дакле, бирао сам нека писма која могу да осветле писца са разних страна“, истиче Поповић.
Сматра да су писма веома занимљива врста тзв. ковертиране књижевности и да се до сада мало пажње обраћало на њих, иако су важна чињеница у животу сваког писца. Данас тога нема јер је модерна техника „уништила преписку“.
Након што је написао више од 30 биографија српских писаца и користио преписку као драгоцен материјал, а хиљаде писама „претурио преко руку“, одлучио је да направи прву антологију српске епистоларне прозе.
Уздржани Андрић и емотивац Црњански
Кад је реч о двојици највећих српских писаца, у књизи је објављенo највише писама Андрића свом пријатељу Војмиру Дурбешићу из 1913. године, док у случају Црњанског доминира преписка са Марком Ристићем, укључујући и писмо којим Црњански прекида пријатељство. Поповић оцењује да је реч о веома важним чињеницама у животима Андрића и Црњанског.
„Кад је реч о Андрићу, та писма свом младом пријатељу и вршњаку Дурбешићу он пише као млад човек који кипти од емоција. За разлику од каснијих преписки кад постаје дипломата веома уздржан у емоцијама, Андрић овде отвара душу. У каснијим годинама, његова писма су веома штура и он је једноставно други човек“.
26 Фебруар 2022, 16:05
С друге стране, Црњански је толико био близак Марку Ристићу и „готово заљубљен у њега“. Марко Ристић је био господин, потицао је из угледне породице и импоновао је Црњанском. Међутим, каснијим развојем догађаја долази до њиховог раскида и то суровог.
„Писма Црњанског Марку Ристићу веома су инспиративна. Он је био емотивац који не може да контролише своја осећања ни у младости, ни у старости, за разлику од Андрића који је као одрастао човек постао рационалан и шкрт на речима у својим писмима.“
Да ли је Крлежа саветовао Киша?
Једно од важнијих писама српске књижевности је и оно које је Данило Киш упутио Мирославу Крлежи уочи отварања афере због „Гробнице за Бориса Давидовича“ тражећи савет како да одговори на чаршијска сплеткарења. Поповићу није познато да ли је Крлежа одговорио младом Кишу.
„Крлежа је, иначе врло чувао своју преписку. Био сам у Загребу, у Свеучилишту пре 60 година и имао сам прилику да добијем попис преписке у којој је 12-13.000 писама. Он је то чувао као Андрић, за разлику од Црњанског. Претпостављам да би колега Миливоје Павловић који је писао Кишову биографију нашао да је Крлежа одговорио. Мислим да је то био усмени одговор, да је Киш боравио код Крлеже у посети и да му је онда рекао све што је имао да каже.“
Мржња и сујете писаца разарају пријатељства
Нека од писама објављених у „Српској епистоларној антологији 20. века“ показују да су поједини писци били у добрим односима, да би после постали заклети непријатељи. Тако, на пример, Миодраг Булатовић у писму Пекићу оговара Мирка Ковача, а после кад пише Ковачу, хвали га преко сваке мере.
„То је, једноставно, природа живота. Писци су чудни а њихови односи нису идеални, ни стални. Постоје периоди кад су веома блиски један другоме, а онда настаје мржња или сујета дејствује и они постају непријатељи. Али, све је то живот. Некад то одређују прилике, а некад природе људи. Имате ситуацију у америчкој књижевности где су петорица нобеловаца били алкохоличари, а других пет међу којима су Хемингвеј и Фицџералд су мало алкохоличари, а опет преки људи. Према томе, ништа то ново није ни у српској књижевности.“
За Радована Поповића најважнија су она писма у којима се може осетити душа писца, која показују да имају срце, да могу да „схвате тугу другога“.
„То показују Јован Скерлић и Милутин Ускоковић, а касније и Исидора Секулић која је сурова према људима, али има и оно што је људско. Нежна су и Михизова и Булетова писма. Булатовићева писма жени су нешто што је заиста невероватан излив нежности и љубави“, закључује Поповић.
