https://sputnikportal.rs/20220514/nekada-su-kvarili-omladinu-a-danas-je-biti-roker-cast-koja-se-tesko-stice-1137334975.html
Некада су кварили омладину, а данас је бити рокер част која се тешко стиче
Некада су кварили омладину, а данас је бити рокер част која се тешко стиче
Sputnik Србија
Рокери су некада ’кварили’ омладину, а данас се боре за посрнуле вредности, као што су морал, етика, па и култура. Бити рокер данас у Србији, подразумева... 14.05.2022, Sputnik Србија
2022-05-14T11:27+0200
2022-05-14T11:27+0200
2022-05-14T11:27+0200
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
музика
рокенрол
партибрејкерс
констракта
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/05/0d/1137331645_0:0:909:512_1920x0_80_0_0_eebcf66341166b3fb3c785932142590d.jpg
На идеју да укаже на богатство рокенрол културе и потврди да рокенрол није само музика, већ да је његова улога много већа – од борбе за културу до вапаја за мир, Душко Антонић дошао је пре неколико деценија. „После петог октобра мислио сам да је култура коначно победила и да за рокенрол долазе бољи дани. Тада сам имао намеру да напишем књигу о томе шта нам се дешавало деведесетих и како су рокери коначни победили. Срећа да ту књигу нисам написао, јер се наредних година десило сасвим супротно од тога што сам очекивао. Схватио сам да нам пропада цела култура, у којој се рокенрол још добро држи, јер је навикао на субкултуру, гараже и подруме. Рокенрол се преселио на маргину јер је са државних медија, уосталом као и култура, протеран“, каже за Спутњик Душко Антонић. Било је срамота рећи да волиш „народњаке“ Да је рокенрол са главне бине сишао у подруме и гараже и постао један од последњих браника наше културе сведочи и чињеница да је шездесетих година било срамота рећи да волиш „народњаке“.„У лексиконима у основној школи нико се није усуђивао да напише да слуша народну музику. У средњој школи тек је била неколицина клинаца за које се могло наслутити да не слушају рокенрол, једноставно јер је то било срамота“, сећа се аутор књиге. Он пише да су шездесетих година поп и рок музика биле блиске широким народним масама, о чему сведоче шестоцифрени тиражи носача звука појединих бендова, чести концерти пред препуним халама и спортским стадионима, али и специјализована рок-штампа, рок-рубрике, емисије и топ листе на радијским и телевизијским станицама. Заглупљеним народом лашке се влада Од рокенрол моде када су сви клинци слушали хитове са енглеске топ листе, носили звонцаре, „фурали“ зулуфе, до тренутка када је Битлманију заменила турбо-фолк хистерија, променили су се друштвено уређење, држава и културна политика у којој је рокенрол некада подржаван. „Култура у Југославији се популарисала међу младима, нарочито у Омладинској организацији. Култура је била намењена радницима, народу, свако село имало је Задружни дом, Дом омладине… ’Култура народу’ била је парола бивше државе и тежило се да се сваки појединац у друштву образује и културно уздигне, а рокенрол је играо важну карику у остваривању тог циља“, објашњава рок критичар. Он сматра да је културна политика почела да се занемарује нестанком радничке класе и Омладинске организације као две основне полуге. Деведесете у односу на две хиљадите године делују као златно Периклово доба „Период деведесетих за који смо мислили да смо га се решили, што се тиче културе изгледа као Периклово доба у односу на последње деценије јер су тада и даље постојале институције културе у којима су радили образовани људи. Тако је и рокенрол функционисао. Бендови који данас носе рокенрол сцену – мало ко је у њима тада препознао квалитет у који се сада кунемо. Све се то чинило као гаражни рок, пост-панк, али ти су бендови извели протесте против тадашњег режима и практично победили тадашњи режим“, истиче Антонић. Деведесетих је рокенрол код нас добио улогу која је много већа и од саме музике, а која подразумева и културу, и дух, етику, морал, неслагање, бунт и много тога још. Отуда је према Антонићевом мишљењу бити рокер културолошко питање; волети рокенрол указује на личност која је морална. Партибрејкерси најбољи бенд од деведесетих до данас Знајући да рок у Србији није мртав и да га итекако има, само је гурнут у маргине, Антонић је решио да у ову књигу уврсти и листу 100 најбољих албума након распада Југославије. Реч је о истраживању рађеном у сарадњи са преко педесет људи из света музике који доказују да је наша рок сцена и даље богата и разноврсна. „Листу сам радио годину дана и већ после првих десетак постало је све интересантније. Ми имамо алтернативни став међу рок критичарима од којих многи оно што је мејнстрим не сматрају рокенролом и зато нису гласали за Бајагу, ’Ван Гог’, Ђорђа Балашевића. Код нас постоји група људи која сматра да Ђорђе Балашевић није рокенрол док се нико у свету не би усудио да каже да Ленард Коен није рокенрол. По мом мишљењу Балашевић је снимио најважнији албум деведесетих година, албум који је најхрабрији, најбунтовнији и који је најбоље осликао деведесете и то пре петог октобра када је носио главу у торби“, наводи аутор. На првом месту листе најуспешнијих извођача и њихових албума нашли су се „Партибрејкерси“, а потом „Бјесови“, „Block out“ односно Никола Врањковић, „Darkwood dub“, „Горибор“ – бендови који су остали верни свом звуку, макар по цену распада. Констракта потврђује да је боља Србија победила Као епилог разговора са аутором књиге „Како (ни)је пропао рокенрол у Србији“, питали смо Душка Антонића да ли избор Констракте за представницу Србије на Евросонгу указује на чињеницу да рокенрол и даље има снажан став и моћ, већу од политике. „То што нам се десило са Констрактом показује да је боља Србија победила. Нико није очекивао да ће Констакта са таквом песмом победити Сару Јо и Ацу Лукуса иза којих стоји артиљерија. То је бајка у којој је културна Србија тријумфовала и то није мала и неважна победа. Поносан сам на овај народ који је ту песму изабрао да га представља на Евровизији“, закључује Антонић.
https://sputnikportal.rs/20220116/kako-zvuci-kad-rambo-zapeva-njegosa-a-partibrejkersi-pesme-vladike-nikolaja-velimirovica-1133366169.html
https://sputnikportal.rs/20220121/rok-pesnik-dzoni-stulic-rokenrol-guslar-kriticar-sistema-i-kroz-ljubavnu-poeziju-1133531991.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
култура, култура – интервјуи и аналитика, музика, рокенрол, партибрејкерс, констракта
култура, култура – интервјуи и аналитика, музика, рокенрол, партибрејкерс, констракта
Некада су кварили омладину, а данас је бити рокер част која се тешко стиче
Рокери су некада ’кварили’ омладину, а данас се боре за посрнуле вредности, као што су морал, етика, па и култура. Бити рокер данас у Србији, подразумева образовање, непоколебљивост - и став. Зато је то част која се тешко стиче и дебело плаћа, пише у књизи „Како (ни)је пропао рокенрол у Србији“ рок новинар и публициста Душко Антонић.
На идеју да укаже на богатство рокенрол културе и потврди да рокенрол није само музика, већ да је његова улога много већа – од борбе за културу до вапаја за мир, Душко Антонић дошао је пре неколико деценија.
„После петог октобра мислио сам да је култура коначно победила и да за рокенрол долазе бољи дани. Тада сам имао намеру да напишем књигу о томе шта нам се дешавало деведесетих и како су рокери коначни победили. Срећа да ту књигу нисам написао, јер се наредних година десило сасвим супротно од тога што сам очекивао. Схватио сам да нам пропада цела култура, у којој се рокенрол још добро држи, јер је навикао на субкултуру, гараже и подруме. Рокенрол се преселио на маргину јер је са државних медија, уосталом као и култура, протеран“, каже за Спутњик Душко Антонић.
Било је срамота рећи да волиш „народњаке“
Да је рокенрол са главне бине сишао у подруме и гараже и постао један од последњих браника наше културе сведочи и чињеница да је шездесетих година било срамота рећи да волиш „народњаке“.
„У лексиконима у основној школи нико се није усуђивао да напише да слуша народну музику. У средњој школи тек је била неколицина клинаца за које се могло наслутити да не слушају рокенрол, једноставно јер је то било срамота“, сећа се аутор књиге.
Он пише да су шездесетих година поп и рок музика биле блиске широким народним масама, о чему сведоче шестоцифрени тиражи носача звука појединих бендова, чести концерти пред препуним халама и спортским стадионима, али и специјализована рок-штампа, рок-рубрике, емисије и топ листе на радијским и телевизијским станицама.
Заглупљеним народом лашке се влада
Од рокенрол моде када су сви клинци слушали хитове са енглеске топ листе, носили звонцаре, „фурали“ зулуфе, до тренутка када је Битлманију заменила турбо-фолк хистерија, променили су се друштвено уређење, држава и културна политика у којој је рокенрол некада подржаван.
„Култура у Југославији се популарисала међу младима, нарочито у Омладинској организацији. Култура је била намењена радницима, народу, свако село имало је Задружни дом, Дом омладине… ’Култура народу’ била је парола бивше државе и тежило се да се сваки појединац у друштву образује и културно уздигне, а рокенрол је играо важну карику у остваривању тог циља“, објашњава рок критичар.
Он сматра да је културна политика почела да се занемарује нестанком радничке класе и Омладинске организације као две основне полуге.
„Нестајањем културне политике ишло се на заглупљивање народа је се њима лакше влада“.
Деведесете у односу на две хиљадите године делују као златно Периклово доба
„Период деведесетих за који смо мислили да смо га се решили, што се тиче културе изгледа као Периклово доба у односу на последње деценије јер су тада и даље постојале институције културе у којима су радили образовани људи. Тако је и рокенрол функционисао. Бендови који данас носе рокенрол сцену – мало ко је у њима тада препознао квалитет у који се сада кунемо. Све се то чинило као гаражни рок, пост-панк, али ти су бендови извели протесте против тадашњег режима и практично победили тадашњи режим“, истиче Антонић.
Деведесетих је рокенрол код нас добио улогу која је много већа и од саме музике, а која подразумева и културу, и дух, етику, морал, неслагање, бунт и много тога још. Отуда је према Антонићевом мишљењу бити рокер културолошко питање; волети рокенрол указује на личност која је морална.
„Волети рокенрол није само питање културе, већ и питање морала. Упоредите само оно што се назива народна музика, естрада. Чутурило је рекао да су у целој овој ситуацији народњаци највише изгубили, народна музика је тотално уништена, а бити рокер значи борити се за људскост, за све вредности које нормално друштво подразумева“.
Партибрејкерси најбољи бенд од деведесетих до данас
Знајући да рок у Србији није мртав и да га итекако има, само је гурнут у маргине, Антонић је решио да у ову књигу уврсти и листу 100 најбољих албума након распада Југославије. Реч је о истраживању рађеном у сарадњи са преко педесет људи из света музике који доказују да је наша рок сцена и даље богата и разноврсна.
„Листу сам радио годину дана и већ после првих десетак постало је све интересантније. Ми имамо алтернативни став међу рок критичарима од којих многи оно што је мејнстрим не сматрају рокенролом и зато нису гласали за Бајагу, ’Ван Гог’, Ђорђа Балашевића. Код нас постоји група људи која сматра да Ђорђе Балашевић није рокенрол док се нико у свету не би усудио да каже да Ленард Коен није рокенрол. По мом мишљењу Балашевић је снимио најважнији албум деведесетих година, албум који је најхрабрији, најбунтовнији и који је најбоље осликао деведесете и то пре петог октобра када је носио главу у торби“, наводи аутор.
На првом месту листе најуспешнијих извођача и њихових албума нашли су се „Партибрејкерси“, а потом „Бјесови“, „Block out“ односно Никола Врањковић, „Darkwood dub“, „Горибор“ – бендови који су остали верни свом звуку, макар по цену распада.
Констракта потврђује да је боља Србија победила
Као епилог разговора са аутором књиге „Како (ни)је пропао рокенрол у Србији“, питали смо Душка Антонића да ли избор Констракте за представницу Србије на Евросонгу указује на чињеницу да рокенрол и даље има снажан став и моћ, већу од политике.
„То што нам се десило са Констрактом показује да је боља Србија победила. Нико није очекивао да ће Констакта са таквом песмом победити Сару Јо и Ацу Лукуса иза којих стоји артиљерија. То је бајка у којој је културна Србија тријумфовала и то није мала и неважна победа. Поносан сам на овај народ који је ту песму изабрао да га представља на Евровизији“, закључује Антонић.
