Тања Бошковић: Људи са којима сам се и свађала и мирила обележили моју каријеру, а не улоге (видео)
© Sputnik
Пратите нас
Људи са којима сам играла много су ме више обележили од улога које сам играла. Сви ти људи са којима сам се свађала, мирила, слагала и не слагала…
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Ми позоришни људи смо као Цигани, разбарушени, и весели и претужни, и све то тако док се не дође до оних најусамљенијих места у нашим душама – ту смо сви осетљиви, пажљиви, мекани за друге. Ово споља су само фасаде.
Овако једна од најпопуларнијих и највећих српских глумица Тања Бошковић у најкраћем види својих готово пола века глумачког рада. За њених 48 година на сцени – позоришној, филмској, телевизијској – добила је неколико награда за животно дело, а однедавно је и власница престижног признања „Жанка Стокић“.
Упркос дугој каријери и уметничкој остварености, једна од најлепших српских глумица, по несмањеној енергији и једној препознатљивој озарености делује – као да је тек на почетку. Тајна тог „наука“ је, каже, у здравој породици у којој је одрастала.
„То се наслеђује, то не може да се учи, него добијете од Бога. Долазим из породице Бошковић која је горштачка, са Орје луке. Моја мама је Београђанка у седам пасова, што значи да смо моја сестра и ја живеле у једном `мјешовитом браку` што је с једне стране мало смешно, а са друге сасвим идилично. Мамини родитељи су били учитељи, деда по оцу био је војник, ађутант на двору краља Николе, моја баба је родила 11 деце, и ово све говорим да кажем да, кад су се спојиле те две породице – добили су здраву децу. Моја сестра и ја смо нормално одрастале, имале пријатеље, учене смо да од пријатељства може да се живи богатим животом. Од тога као и од прича које сам у детињству слушала одлично се расте. Ми смо се играли по свим ливадама, пели се на планине, брали воће са дрвећа и - живели нормално. Зато сам здрава, остала сам здрава“, каже за Спутњик позната глумица.
Или глума или мутна Сава
Од родитеља, професора књижевности научила је да се добрим аргументом побеђује чак и истина, и да јој је та „вежба говора“ помогла у тренутку кад је потегнула свој аргумент за глуму.
„Већ у другој години гимназије сам рекла шта желим, на шта су моји родитељи рекли `да, да, добро` уверени да нећу проћи. Казали су може, али тек кад се прочитају неке књиге. Било је то по 50 страна дневно до краја четвртог разреда. А онда су ме саветовали да знање и енергију не бацам у нешто што може а не мора да буде, у нешто што је више питање среће него неког озбиљног студирања. На њихово `можда је боља медицина` уследио је `мој аргумент`: или глума или мутна Сава! И заиста је било тако.“
А на Академију је водило све – њена знатижеља, игра, жеља за откривањем истине, велика физичка активност...
„Једноставно сам знала којим путем треба да идем. Мада, ја нисам ишла уобичајеним путем ни кроз бављење глумом. Мора човек, а нарочито жена, да одживи сопствену различитост, мора да је буде свесна и мора да се жртвује за њу. А то није увек лако“, каже Тања Бошковић.
Глума је начин да се побегне од самоће
Да се никад није покајала што је „још док је била мали цвет“ изабрала баш ову професију потврђује и њено и данас чврсто уверење да је глума један од оних послова у којима све делите са другима и никада не можете бити сами.
„Ово је једна од оних уметности где сте упућени на друге људе, и то је оно што је фантастично и то ми се највише допада у глуми. Ту не можете бити сами, чак и кад сте појединачни на сцени. Да, вероватно је глума била начин да побегнем из самоће. Самоћу сада подносим са задовољством зато што знам шта хоћу са собом. Усамљеност је опасна, то је болест 20. и 21. века. Поједничаност – то је ваљда највиши степен неподношљиве усамљености, она је против живота, она је гашење људскости. Та појединачност се цивилизацијски негује – можете да радите сами, да живите сами, да мислите сами… А једино што не можете сами је - да се загрлите. Ја сам зависна од загрљаја, грлим људе јер имам потребу, то је важно а то је и део глуме. Најлакше ослушнете душу човека кроз загрљај, тад осећам чак и више него кад гледам на сцени.“
У нескладу су, признаје, број њених „животних прекршаја“ и наклоност и љубав коју упркос томе добија.
„Сваког дана грешим, грешим и као мати, грешим и као пријатељ, грешим и као сарадник. Али, људи ме воле, мислим зато што сам отворена. И што никад не лажем. Све остало радим, али не лажем. Шта је – то је, и то кажем. Умем да се извиним, умем до земље да се поклоним, умем да тражим опроштај, умем и да га дам. И то сам научила. У младости сам се гневила, оваква разбарушена и на своју руку, знала да будем веома инцидентна, свашта сам била у стању да кажем и да урадим. Али од часа кад сам врата свога срца отворила ка Богу – пошло је све на боље“, искрена је глумица.
Ноге су ми биле познатије него мозак
Од улога које су је обележиле и на неки начин биле прекретница, издваја неколико.
„Пре свих то је улога у представи „Прича о коњу“, сусрет са Лидијом Пилипенко, то како ме је дотакла њеним даром и како ме одлепила и два метра подигла од земље… Затим улога у представи „Очеви и оци“ у Атељеу 212. Одједном је један редитељ мени која сам у том тренутку била „ножна глумица“ – много су ми биле познатије ноге него мозак - дакле од „ножне глумице“ пребацио ме је у потпуни други жанр, са великом храброшћу. Ту су ме сачекали Ђуза Стоиљковић, Петар Краљ, моја духовна браћа. Иза тога иде „Сузе су ок“ уживала сам у тој улози, ту сам порасла, и ту сам смела да себи будем ружна, да поништим све што је било до тада и да закорачим у потпуни други свет...“
