Предатори за које не постоји неухватљив плен /видео/
Пратите нас
Природа је беспомоћном плену подарила различите механизме одбране, али да би игру учинила занимљивијом, ни предаторе није оставила без шанси. На који начин предатори савладавају своје противнике?
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Учесници ланца исхране у природи су развили најразличитије механизме одбране и напада приликом борбе за живот.
Када западни гекон пожели да поједе беспомоћног цврчка или црва, он га једноставно прогута.
„Прилично досадно“, каже Малачи Витфорд, еколог са „Кловис Комјунити Колеџа“, у Калифорнији.
Ако исти гекон крене за опаснијим пленом, као што је, на пример, шкорпион пустињских дина, он користи другачију стратегију. У том случају, гекон савија своје тело и напиње своје мишиће правећи својеврсну опругу, да би затим појурио за шкорпионом. Када га ухвати, гекон шкорпиона бесомучно удара о земљу.
„Док посматрате тај призор, скоро да помислите да гекон има некаквих здравствених проблема“, каже Витфорд, научник који је водио ову студију у „Биолошком часопису Линејског друштва“.
Напад гекона је веома брз и продоран
Да би подробније истражили геконово понашање, Витфорд и његове колеге ухватили су неколико дивљих гекона и шкорпиона, да би затим, у лабораторији, камером снимили нападе рептила. Снимак сугерише да гекон можда удара шкорпиона о земљу у покушају да спречи његов убод, који би га тако својим отровом усмртио. Друга претпоставка је да гекон тиме једноставно покушава да убије шкорпиона.
Овакав пример геконовог понашања говорио је да је усвојио понашање које му омогућава да му извори хране буду веома опасна бића.
То је само један пример како грабљивци превазилазе чак и најстрашнију одбрану потенцијалног плена.
Грабљивци против оса, битка за настањивање дрвећа
Нити један убод паука није за оне слабог срца, а камоли борба против читаве колоније, коју чини неколико стотина или хиљада отровних инсеката.
Црвеногрле каракаре су грабљивице средње величине, које живе и делују у заједници, у низијским шумама Централне и Јужне Америке, како би заједничким снагама напале осе различитих врста. Често су у сукобу са такозваним ратничким осама.
Наиме, поменуте птице се устремљују на осиња гнезда, чије димензије се крећу од величине грејпфрута, до оних која су већа од лубенице. Сваким нападом ризикују болне убоде, али на крају каракаре ипак успевају да униште осиња гнезда. Птице затим поједу ларве оса, богате протеинима, док одрасле осе беже.
„Црвеногрли каракари искоришћавају оно што је познато као одговор на бекство“, каже Шон Мекен, независни историчар природе из Ванкувера, који проучава понашање животиња. „У суштини, тада осе напуштају своје гнездо пред непобедивим непријатељем“.
Агресивне каракаре су толико ефикасне у прождирању осињих гнезда да се веровало да птице испуштају одређене хемикалије које одбијају осе. Мекеново истраживање је, међутим, оповргло ту теорију.
Ниједан оклоп у природи није непробојан
Када рођак ласица, познатији као риболовац, нападне северноамеричко бодљикаво прасе, он кружи око бодљикаве животиње, с времена на време га заскачући хитрим нападима у лице. После неког времена, бодљикаво прасе постаје дезоријентисано и ласица може са лакоћом да га преврне на леђа, откривајући слабу тачку бодљикавог прасета - стомак.
Окретање створења која природно поседују чврсту заштиту својих тела је уобичајена стратегија, која се независно развијала код многих животиња. На пример, риба чије станиште представљају Индијски и Тихи океан, која се на енглеском језику назива титан тригерфиш (латински Balistoides viridescens) изводи сличан маневар како би допрла до доњег, незаштићеног дела стомака морских јежева. Морске видре такође воле да једу јежеве, али проблем решавају тако што бодљокошце ударају камењем, док им заштитне опне не попуцају.
Делфини такође користе комбинацију своје интелигенције и мишића како би уловили маорске хоботнице, лукаве противнике који могу угушити делфине, тако што би својим лепљивим удовима затворили дисајне путеве делфина или би их, пак, стезали за врат до издисаја.
Кључ је у томе што делфини онеспособљавају хоботнице пре него што покушају да их поједу. Они то постижу ударањем главоношца о површину воде и бацају их високо у ваздух. На овај начин они силно престраше хоботницу или јој чак откину удове који представљају опасност.
Једњак џиновских кожастих корњача је „покретна трака за медузе“
Џиновској кожастој корњачи нису потребни компликовани маневри. Када кожаста корњача намери да поједе отровну медузу, она има предност у виду једњака дугог шест стопа, тврди Кара Доџ, стручњак за морске корњаче у акваријуму Нове Енглеске, у Масачусетсу.
Сваки центиметар једњака прекривен је дугим, шиљастим избочинама, од којих се свака завршава чврстим врхом који омогућава корњачи да усиса желатинасти плен у свој стомак, гњечећи успут медузу.
„То је у суштини шиљата покретна трака за млевење медуза“, каже Доџова. „И то им омогућава да се непрекидно хране. Снимили смо их како једу преко 120 медуза за два сата“.
Није познато да ли корњаче имају одређени имунитет на отров медуза, као и змије подвезице које једу отровне мрмољке, затим опосуми који се хране звечаркама и тако даље.
„Људи су претпоставили да би можда могао да постоји неки механизам помоћу којег корњаче неутралишу отров медуза“, каже Доџова, „али нико до сада није доказао ту теорију“.
Шта год да је у питању, чињеница је да функционише. Кожасте корњаче су једине корњаче којима се исхрана састоји искључиво од медуза.
Индиго змије се хране другим змијама
Можда мислите да змије отровнице, попут звечарки, које су скривене дугим листовима борових шума на југоистоку Сједињених Држава немају чега да се плаше. Међутим, друге змије представљају опасност по њих.
Прост пример је источна индиго змија, која може да нарасте и до два и по метра и тело јој је прекривено великим, црним, светлуцавим љускама. Оне се хране разним животињама, од глодара и птица, до жаба и корњача, али оно што индиго змије најрадије једу јесу - друге змије. Оне то чине без употребе отрова или стезања плена.
„Оне обично уједају главу или врат других змија, гризући плен док га не савладају довољно да могу да га прогутају“, каже Хјустон Чендлер, научни директор Друштва Ориен, са седиштем у Џорџији. „Због своје изузетне величине, индиго змије лако могу да надјачају мање змије“.
Недавна истраживања сугеришу да индиго змије такође могу да поседују одређени имунитет против отрова у случају да буду угризене у борби.
Све ово укључује да одбрана у виду биолошких оклопа или отрова не може да учини животињу непобедивом. Еволуција је одувек имала начин да изједначи шансе у борби за опстанак, пише „Национална географија“.
