Кански фестивал 2022 – културни колонијализам и рат дигиталним средствима
Пратите нас
Политизација Канског фестивала одувек је постојала, али ове године смо, уз културни колонијализам, имали и украјински рат дигиталним средствима чему се успротивио један од највећих светских режисера Жан-Лик Годар.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Кански фестивал је после двогодишње паузе одржан пред публиком и у том смислу представља обнову велике фестивалске сцене, каже за Спутњик Саша Радојевић, драматург, публициста, фиилмски редитељ и сценариста.
Он додаје да није само корона била разлог зашто је постојала сумња којим путем ће се развијати фестивали, већ и технолошки аспект, односно начина на који се производе и конзумирају филмови, и у том смислу је фестивал који се враћа у први план и зато су на њему присуствовали неки од кључних „редитељских адута“ кад је реч о новијој историји Канског фестивала.
Филм „Triangle of Sadness“ шведског режисера Рубена Остлунда добитник је Златне палме за најбољи филм на Канском фестивалу. „Triangle of Sadness“, комедија о рату између друштвених класа, донела је Остлунду другу Златну палму. Претходну је добио за филм „Квадрат“ 2017. године.
Другу награду жирија, Гран при, поделили су белгијски режисер Лукас Донт за драму „Close“ и „Start at Noon“ Францускиње Клер Дени.
Политизација Кана – културни колонијализам
Овогодишњи Кански фестивал остаће запамћен по до сада невиђеној политизацији, почевши од обраћања украјинског председника Зеленског на отварању, преко украјинског кенселовања скоро свих руских филмове из селекције, до тога да је филм који је отворио фестивал морао да „промени име“.
Међутим, Кански фестивал је одувек био политизован, сматра Радојевић и додаје да је та политизација ишла у два смера.
„Неки пут је то било експлицитно. У тим 'златним годинама' Канског фестивала кад се веровало да прекид тог догађаја, као што је било 1968. може да делује на цело друштво, до тога да Кан има ту имплицитну политичку функцију кроз начин на који се филмови на том месту приказују и на који начин се оно што се назива културним колонијализмом практикује. Мислим да је имплицитни његов политички утицај толико био присутан у последње време и да се он јако добро одржава“.
Тачније, уколико се инсистира на тим различитостима, на различитим егзотичним културама, на тај начин се потврђује тај културни империјализам и та позиција центра филмске уметности коју Кан жели да задржи за себе, истиче Радојевић.
Холивуд на периферији, утешне награде за „егзотику“
Приказивање холивудских филмова „Елвис“, „Top Gun: Maverick“ и „Three Thousand Years of Longing“ у Кану показује да у Европи, а посебно у Француској, Холивуд није културни центар, већ само неко ко показује моћ, док је културни центар везан за западноевропску кинематографију где се можете бавити нечим што је уметност.
Остале, егзотичне земље могу да добију своје „парче колача“ што би била нека афирмација заснована на њиховој специфичности или је везана за одређени политички или велики идеолошки проблем који постоји у тим друштвима, као што су некада источноевропски, уколико су били критични према друштву, могли да имају пуну афирмацију у Кану, додаје Радојевић.
У том смислу, донекле би се могле објаснити тзв. утешне награде, сматра саговорник Спутњика.
Награду за режију добио је Јужнокорејанац Парк Чан-Вук за филм за филм „Decision to Leave“. Награду за најбољу глумицу освојила Иранка Зар Амир Ебрахими за улогу у филму „Holy Spider“, а за најбољег глумца Јужнокорејанац Сонг Канг-Хо, за улогу у јапанском филму „Брокер“.
Годар против рата „дигиталним средствима“
Изјава једног од највећих редитеља свих времена Жан-Лик Годара којом је оштро критиковао „политичке игре у Кану“ само је још једна потврда о томе колико је он кроз читав свој радни век био самосвојан и интелектуално аутономан аутор, сматра Радојевић.
„Годар је на неки начин потврдио само да је тај инстант покушај да се прикључи један фестивал нечему што је вођење рата на тај дигитални начин, нешто што ни у ком случају не може да буде од велике користи за суштину онога што је везано за филмску уметност. Али, као што видимо, филмови и филмске манифестације и даље имају то велико дејство што је с једне стране можда и добра вест јер је изгледало као да филмови нестају и некако се повијају пред налетима тих нових социјалних мрежа“, закључио је Радојевић.
