Времена су се променила, али данашња кримска Балаклава наставља да задивљује огромним подземним лавиринтима. Круна моћи војне индустрије СССР-а постала је обележје полуострва Крим и један од најпосећенијих музеја Севастопоља.
Нуклеарни напад и совјетски одговор
Данашњи конфликти Русије и Сједињених Америчких Држава изгледају много једноставнији од оних који су били после Другог светског рата. Појава нуклеарног оружја је створила трку и параноју. Американци су, у случају совјетске агресије, направили превентиван план нуклеарног напада на СССР. Обе земље су методично повећавале нуклеарни арсенал, могућности бојевих глава, торпеда и ракета, претећи једни другима одмаздом.
После тога, када су бомбе САД пале на Хирошиму и Нагасаки, Совјетски Савез је ојачао подморничку флоту нуклеарним наоружањем. Тада је Стаљин и дао налог да се пронађе место, на коме ће моћи да се сакрију нуклеарне подморнице за реципрочни удар. Тражили су више од годину дана и на крају су се зауставили на Балаклави. Град је одмах постао тајни и одлучено је да се његово име не спомиње на кримској мапи.
Историја кримске Балаклаве: Ђеновљани, Турци, Британци, Руси
Током неколико векова Балаклава је била војна лука. У почетку су ову регију изабрали Ђеновљани, који су овде подигли древну тврђаву Чембало. Касније је на територији савремене Балаклаве био смештен османски гарнизон. Током Кримског рата овде је био базиран енглески логор. У близини је била и елитна британска „Лака бригада“ која је извела свој познати, али неуспели напад на Севастопољ.
Чињеница, да се Балаклавски залив не види са мора уопште није мит. Тако да ово место, за скривање ратне флоте, није случајно изабрано. Лука, широка око 400 метара, поуздано је заштићена и од олуја и од знатижељних очију. Планина Таврос, испод које се налази подземни комплекс, је право откриће. Дебљина мермерног кречњака је око 126 метара, захваљујући коме је база добила прву категорију отпорности на нуклеарни напад.
Тајна конструкција тајне базе
Пројекат комплекса морске базе заштите црноморске флоте у случају нуклеарног рата проверио је и лично одобрио Јосиф Стањин. Радови су започети 1953. године. Процес изградње је био непрестано у пуном јеку. Рударске радове су изводили радници који су радили на изградњи метроа у Москви, Харкову и Абакану. Бушење је, углавном, рађено минирањем. Чим би земљу и стене извадили, постављали су метални оквир, након чега је заливано бетоном. Због тајности бродови су улазили у комплекс само ноћу.
Јединствен елемент пројекта је била „Јужни батопорт" - велика морска капија која штити залив од штетних ефеката нуклеарне експлозије. То је шупља метална конструкција тешка 150 тона, димензија 18х14х11 метара.
У то време је улаз у канал био прекривен посебном маскирном мрежом која се по боји уклапала у стене. Укупна површина конструкција била је 15.000 квадратних метара, а канал за подморнице је по ширини био већи од залива Балаклава. Неке унутрашње просторије су достигле висину троспратне стамбене зграде. Цела база је подељена на неколико нивоа тајности, како би се разликовале обележаване су различитим бојама на поду и на зидовима.
У подземним просторијама се налазило више од 200 људи, који су радили на пристаништу и на инжењерским системима. Око 50 људи је радило као обезбеђење, стајали су на неколико места: на улазу и излазу из тунела и на пристаништу. Сво особље тајног комплекса Балаклава је потписало документ о тајности података. Током рада и пет година након престанка рада, запослени су били ограничени у одређеном броју права. На пример, лишени су могућности да путују ван Совјетског Савеза, такође и у социјалистичке земље.
Специјална радионица бродоградилишта са одвојеним сувим доком била је спремна за рад 1961. године. Следеће године комплекс је допуњен нуклеарним арсеналом.
У новом комплексу било је могуће сакрити од нуклеарног удара девет подморница мале класе или седам средњих. Поред подморница, у случају нуклеарног удара, у подземну базу је могло да се смести целокупно особље подземног ремонтног комплекса, војници свих оближњих јединица и цивилно становништво Балаклаве.
Од тајне базе подморница до музеја
Тајна подземна база руских нуклеарних подморница изгубила је своју моћ и вредност приликом распада СССР-а. За разлику од осталих сличних војних објеката, комплекс у Балаклавском заливу је коришћен до 1993. године. Бродови Црноморске флоте Русије су 1994. године напустили територију. Током поделе совјетске флоте Украјина је добила једну велику торпедну дизел-електричну подморницу. Нуклеарна муниција је, наравно, одвезена на руску територију.
Објекат је убрзо био напуштен, а вредна опрема је постала плен за продавце метала. Опљачкани су сви поклопци и капије комуникационих бунара, отвори, тунели, исечен кабл за струју. За кратко време моћан војни објекат је постао веома јадан призор.
Украјинске власти су 2002. године одлучиле да комплекс постане историјски музеј. Данас музеј „хладног рата“ привлачи туристе ништа мање него друге атракције Крима.
Прочитајте још:
