Чувени руски писац: Европа не може да дише без Русије
19:32 01.07.2022 (Освежено: 13:56 29.09.2022)
© Sputnik / Александр Кряжев
/ Пратите нас
Русија је источно плућно крило Европе, тако да Европа не може да дише без Русије. Имамо заједничко хришћанско наслеђе, које нас чини неодвојивима и надам се да ће се европски народи вратити том заједничком културном, па и генетском коду, каже у разговору за Спутњик руски писац Евгеније Водоласкин.
Награђивани руски писац, аутор романа „Лавр“, „Авијатичар“ и других дела која су веома цењена и међу српским читаоцима, Евгеније Водоласкин је у Београду гостовао на међународном скупу посвећеном књижевној заоставштини Фјодора Достојевског, Лава Толстоја и других великана „златног века“ руске књижевности, који је одржан у Руском дому.
© Sputnik / Валентина БулатовићПисци Евгеније Водоласкин и Алексеј Варламов у Руском дому у Београду
Писци Евгеније Водоласкин и Алексеј Варламов у Руском дому у Београду
© Sputnik / Валентина Булатовић
Током претходног сусрета, на Сајму књига у Београду 2017. године, у време када је мало ко размишљао о томе да свету прети пандемија, енергетска и прехрамбена криза, сукоби на тлу Европе, Водоласкин је упозоравао на то да се „клатно епохе помера ка великом рату“.
Руски писац данас каже да се нада да ће се то клатно зањихати у супротном смеру и да ће, ипак, доћи до помирења.
„Надам се да ћемо се ипак разумети с Европом, јер смо њен неодвојиви део. Рачунам на то да ће се европски народи досетити да је Русија веома важан део Европе. Она је њено источно плућно крило, ако се послужимо терминологијом папе Јована Павла Другог, који је говорио управо о томе да је европска цивилизација спој источне и западне хришћанске културе. На то јединство се мора мислити, при чему Русија и Србија представљају источни хришћански културни простор. Треба се сетити да се Русија приближила хришћанској култури у време када је Византија била једина супердржава средњовековља. Чини ми се да управо то културно сећање, као и генетичко сећање, омогућавају да се поново спојимо. Не говори се узалуд да је ноћ најтамнија пред свитање. Надам се да ће ускоро ипак сванути“, оптимистичан је Водоласкин.
Осврћући се на заоставштину руских књижевних класика, према којима се, како каже, односи с дубоким поштовањем, Водоласкин истиче да покушаји да се њихова дела укину у западним земљама, да се из свести Европљана насилно избришу руска музика, књижевност, филмови нису „култура укидања“, него „укидање културе“.
„То заиста не би смело да се догађа и верујем да ће се многи који сада одбацују Достојевског или Чајковског једног дана стидети тога“, каже Водоласкин.
Он објашњава да класици постају они писци који у својим делима успевају да споје две стихије – списатељску и читатељску.
„Постоје текстови који нису лоше написани, али нису тако упечатљиви, не остају у сећању читалаца. Класици постају они које воле и које читају, а то су писци попут Толстоја, Достојевског, који су руску књижевност извели у светске оквире. Они су писали о ономе што је у 19. веку било мало познато на Западу. Пушкин и Гогољ нису тако познати у свету као Достојевски, Толстој, Чехов, зато што је ова 'велика тројка' имала једно изузетно, тада ново својство, једну изванредну пропорцију. С једне стране, они су типични европски романописци, писали су у маниру европских књижевних стваралаца, па су били блиски европским читаоцима, а с друге стране, писали су о ономе што је европским читаоцима било мање познато, о руском начину живота, због чега су им били интересантни“, напомиље Водоласкин.
Подсећајући на то да је Достојевски много писао о односу Европе и Русије, да је то била једна од тема која га је у великој мери заокупљала, Водоласкин истиче да је овај писац предвидео многе будуће догађаје.
„Његова размишљања су понекад била и међусобно противречна, али у једном од његових најзначајних осврта на тему односа Русије и Европе, у чувеном говору посвећеном Пушкину, Достојевски каже, дословно: О, европски народи и не знају колико су нам драгоцени. Управо та фраза сада, када је однос европске заједнице према Русији замрзнут, не дозвољава да западнемо у очајање и даје нам наду да ћемо ипак измирити несугласице које су се накупиле у протеклих тридесетак година“, сматра Водоласкин.
Наш саговорник, такође, истиче да покушаји забране руске културе на Западу нипошто не смеју да утичу на рад писаца, јер врхунска књижевност превазилази потребе једне генерације.
„Писац је дужан да се бави својим делом, а оно што пише ће се свакако чути. Околности се мењају и важно је да писац каже шта има, важно је да његова реч буде изговорена, апсолутно сам уверен да она неће остати нечујна“, закључује Водоласкин.