- Sputnik Србија, 1920
ДРУШТВО
Занимљиве приче, репортаже, догађаји, фестивали и културна дешавања из Србије, Русије и остатка света

Како и зашто ајкула напада човека

© Flickr / NOAA Ocean ExplorerРониоци поред ајкуле
Рониоци поред ајкуле - Sputnik Србија, 1920, 04.07.2022
Пратите насTelegramOdyssey
Застрашујући изглед ајкула, њена величина у комбинацији са непријатељским страним окружењем чини да делују као да су изашле право из наших најгорих ноћних мора. Изненадно насиље које прати напад ајкуле је застрашујуће искуство за жртве, али да ли су ајкуле заиста чудовишта која воле људско месо?
„Деведесет одсто, или више, напада ајкула су последица грешке. Оне претпостављају да смо нешто што нисмо“, каже ронилац Гери Адкисон.
Иако напад ајкула може деловати опако и брутално, важно је запамтити да ајкуле нису зла биће која нон-стоп траже људе које би напале. Оне су животиње које се служе инстинктима, као и све друге. Као предатори на врху ланца исхране у океанима, ајкуле су рођене да лове и једу огромне количине меса. Ајкула се храни другим морским бићима, углавном рибом, морским корњачама, китовима и морским лавовима или фокама. Људи нису на њеном менију. Заправо, људи не обезбеђују довољно меса богатог масноћом за ајкулу, којој треба много енергије како би покретала своје велико, мишићаво тело.

Ако ајкуле нису заинтересоване да једу људе, зашто нас нападају?

Први траг се може наћи у обрасцу по којем се већина напада догађа. У већини случајева, ајкула угризе жртву, остане неколико секунди (вероватно вукући жртву кроз воду или испод површине), а потом пусти. Веома је ретко да ајкула начини неколико напада за редом како би се хранила људском жртвом. Ајкула једноставно погреши у процени да је човек нешто што она обично једе. Једном када ајкула осети укус, она схвати да то није њена уобичајена храна и онда пушта.
Ајкулина забуна је лакша за разумевање једном када почнемо да гледамо на ствари из њене перспективе. Многе жртве напада су сурфери или људи који користе буги даске. Ајкула која плива испод види груби овални изглед са рукама и ногама који висе и веслају. То је подсећа на морског лава (главну ловину велике беле ајкуле) или морску корњачу (уобичајену храну за тиграсте ајкуле).

Ајкулин сензорни систем

Напади су се такође често догађали када су људи пецали копљима у водама океана. Ајкуле привлаче знаци које шаље умирућа риба – мирис крви у води и електрични импулси испуштени док се риба бори. Ајкуле региструју те сигнале помоћу „Лоренцини ампула“, низа „детектора“ испод коже ајкулине њушке. Ампуле су ћелије осетљиве на електрицитет које су повезане са површином путем малих цевчица. Једном када ајкула стигне, постаје изиритирана и агресивна у присуству толике хране. Гладна, узбуђена ајкула лако може заменити човека са својим уобичајеним пленом, пише Национална географија.
Постоје случајеви у којима су ајкуле нападале као резултат агресије, а не глади. Веома мало се зна о њиховом понашању, али се верује да се неке врсте, укључујући велике беле понашају доминантно пред другим ајкулама. Овакво понашање може да буде исказаном „ударцем“ у њушку, или уједима који не угрожавају ајкулу.
Нажалост, када ајкула покушава да буде доминантна над човеком, ови „нежни уједи” могу да изазову тешке повреде.
Понекад се узрок напада ајкула може једноставно одредити – ајкула одговара на људску агресију. Неке ајкуле су, на пример, мирне рибе које леже на дну океана. Из неког разлога, то рониоцима даје повода да мисле како је добра идеја повући их за реп. Изиритиране ајкуле су научиле неколико ронилаца да руке држе к себи. Из тог разлога, статистика везана за нападе ајкула је подељена на испровоциране и друге нападе.

Анатомија напада

Ретко постоји неко упозорење. Сурфер или пливач који весла нема идеју да ће се догодити. Понекад први индикатор да нешто није у реду је страх на лицу оближњег пријатеља. Чешће, први знак је изненадан, масивни удар услед бацања ајкуле на жртву. Велике беле су познате да нападају морске лавове таквом силином да целе искоче из воде са жртвом у устима.
Сурфера Кенија Дауда напала је велика бела ајкула недалеко од обала Орегона 1979. Описао је напад у својој књизи „Сурфовање са великом белом ајкулом“:

„Чуо сам пригушени хук како су се ајкулине масивне чељусти заклопиле преко мојих леђа, притискајући даску за моје груди... Ајкула ме је повукла испод воде, али није могла да ме задржи због даске која плута... Осећао сам огроман притисак на грудима и чуо сам пуцање ребара и пуцање дна даске.“

Напад се догодио као што је уобичајено када се велике беле ајкуле хране морским лавовима одоздо, једним масивним угризом и повлачењем жртве испод површине. Потом су дозволиле онеспособљеној жртви да плута по води и искрвари на смрт, враћајући се по оброк неколико минута касније. У случају Дауда ајкула није успела да заврши почетни ујед због даске за сурфовање, али је покушавала наредних 20 секунди.
„Осећао сам се апсолутно беспомоћно, кад ми је цело тело подигнуто изнад воде и потом ударило назад испод површине“, присећа се Дауд.

Обрасци напада

Временом ајкула је пустила Дауда и он је више никада није видео. Иако се плашио да ће уследити још један напад док је веслао ка обали, ајкула је отпливала и није начинила други напад. Ајкула је вероватно схватила да сурфер и даска нису добар оброк. Велике беле су заправо веома пробирљиве што се тиче хране – одбијају да гризу ствари које обично не једу, попут плутајућих лешева оваца, након што их први пут пробају.
Ипак, постоје многе врсте ајкула, а ни свака ајкула не прати исти образац. Околности такође могу да промене образац напада. Напади ајкула у дубокој морској води обично нису „удари и бежи“ напади. У том случају, где су жртве обично они који су преживели потапање бродова или пад авиона, ајкуле окружују подручје. Оне потом ударају жртве које су ван групе или оне које су већ рањене, пре него што уједу.
Један од најпознатијих напада ајкула догодио се након што је УСС Индијанаполис потопљен од стране јапанских торпеда у Тихом океану 1945. године. Неколико дана било је потребно спасиоцима да пронађу брод, због тога што је мисија била толико тајна да нико није пријавио нестанак брода. Када је морнарички спасилачки брод стигао, само 317 људи је и даље било живо од скоро 1.000 који су преживели првобитно потапање. Тиграсте ајкуле су криве за већину смрти.
Замбези ајкула је такође позната по нетипичном понашању за време напада. На енглеском носи назив bull shark – бик ајкула, због тенденције да упорно напада, ударајући мету, кружећи, ударајући поново и тако нон-стоп. Четрнаестогодишња девојчица које је недавно била жртва фаталног напада ајкуле на Флориди била је ударена од стране ове ајкуле које није желела да јој пусти ногу, чак ни када су се спасиоци појавили. Наставила је да кружи и напада, пробајући да угрози другог спасиоца.

Последице напада

Ајкула у нападу може нанети велику штету човеку. У неким случајевима, први ујед је довољно јак да потпуно откине уд. Хирурзи који су оперисали тинејџере који су сурфовали у Аустралији описали су губитак њихових ногу као „налик гиљотини”. Ајкуле могу да произведу силу од 28.000 тона по квадратном метру, измерену на врху зуба. Велики примерци могу бити у стању да произведу још већу силу.
Уколико ајкула не одгризе уд, она обично узме велик комад меса, цепајући мишиће и кости. Ујед за торзо може резултовати сломљеним ребрима и ломљењем других костију уз додатак масивног цепања коже. У неким случајевима, ово може изложити унутрашње органе и оштетити их.
Жртве напада ајкула углавном не умиру од изненадне трауме. Оне обично искрваре на смрт. Потребно је неколико минута да жртве стигну до обале, а још више времена је потребно хитној помоћи да стигне. Разлика између живота и смрти обично лежи у томе да ли постоји неко ко уме да спречи велики губитак крви, јер је свака секунда битна.
Зачудо, једна од потенцијалних опасности која вреба када пливате у океану може помоћи жртвама ајкула да преживе. Када је неко нападнут у хладној води, његова или њена телесна температура пада опасно ниско. Пад температуре успорава телесне функције, укључујући губитак крви. То може жртве одржати у животу на дужи период.
Једном када жртва добије медицинску негу, постоји додатна опасност – инфекција. Ајкулине чељусти и океанска вода нису баш чисти. Ујед ајкуле сигурно оставља неке опасне бактерије у рани, које могу бити подједнако смртоносне као и сам ујед. На сву срећу, модерни антибиотици помажу у заштити жртава од ових инфекција.

Опасне воде

Велике беле, тиграсте и замбези ајкуле су најопасније из неколико разлога: раширене су, довољно су велике да на човека гледају као на плен, довољно су јаке да уједом изазову фаталну штету и на врху су ланца исхране, што значи да се инстинктивно не плаше ничега.
Ипак, друге врсте ајкула су потпуно невине. Пешчане, чекићаре и друге су одговорне за неколико напада, док је трећина напада везана за мање познате врсте попут разних коралних ајкула. Укупно, замбези ајкула је можда најопаснија врста због свог агресивног обрасца напада и преферираног станишта – плитких приобалних вода.
Статистички, између 30 и 50 неиспровоцираних напада ајкула се пријави сваке године широм света, од којих је између 5 и 10 фатално. Флорида је америчка држава у којој се највише напада догађа, са просеком од 10 до 37 напада по години од 1990. године. Сједињене Америчке Државе су прве по броју напада на свету.
Највише напада догоди се на неколико стотина метара од обала, просто због тога што ту највише људи улази у океан. Број напада широм света и у САД се повећава из године у годину из неколико сличних разлога – више људи летује на обалама и учествује у океанским активностима. Нема индиција да су ајкуле постале агресивније.
Државна заштита морских сисара довела је до пораста популације фока, морских паса и других на западној обали САД. Све ове животиње су плен великих белих ајкула. Као резултат, подручја близу обале Сан Франциска – посебно места која су очигледно настањена огромном популацијом сисара – су препуна ајкула. Већина људи ипак зна да не треба пливати у подручјима где има морских паса због тога што су ајкуле увек близу.
Иако се напади одвијају на ограниченим подручјима, ајкуле преваљују огромне раздаљине и константно шире своју територију. Велике беле ајкуле конкретно, немају проблема да буду у хладној води – могу се наћи чак у водама око Орегона или Нове Енглеске.

Избегавање напада

Сваког лета, медији придају велику важност нападима ајкула. Једна од последица толике пажње је да имамо тенденцију да претњу сматрамо већом него што она заправо јесте.
Не треба свако ко уђе у воду да буде престрављен могућим ајкулама, али људи који пливају и сурфују у океану морају да буду свесни опасности коју дивље животиње могу да представљају. Учењем о ризичним факторима за напад ајкула може помоћи у смањивању шанси да постанете жртва.
Орке, китови убице - Sputnik Србија, 1920, 03.07.2022
НАУКА И ТЕХНОЛОГИЈА
Китови убице објавили рат белим ајкулама: Масакрирана трупла на обали /видео/
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала