Сулудо и опасно: На Западу опет прижељкују распарчавање Русије /видео/
© Sputnik / Максим Блинов
/ Пратите нас
Оживеле дискусије на Западу о могућности распарчавања Русије колико су нереалне, толико су и опасне, а по оцени саговорника Спутњика, указују на стратешке циљеве тамошњих центара моћи према Русији, као и да нису одустали од тезе познате још од Збигњева Бжежинског и Медлин Олбрајт да Русија има превише ресурса и да треба да их дели с другима.
Дебата вођена крајем јуна у организацији тзв. Америчке хелсиншке комисије провокативно названа „Деколонизација Русије: морални и стратешки императив” одудара од реалности и сведочи о томе да велика сила која је у једном периоду имала надмоћ не разуме да се свет мења, објашњава аналитичар и дипломата Зоран Миливојевић. Реч је о комисији коју је амерички Конгрес основао још 1975. а чине је експерти, али и представници Представничког дома, Сената, Стејт департмента, Пентагона.
Опасне иницијативе
Овакве иницијативе, оцењује Миливојевић, указују да су на Западу решени да иду до краја, без обзира на рацио и реалполитику што је најопасније у целој ствари.
„Чак се не избегава ни да се оголи оно што је стратешки циљ са покушајем да се то презентира као нешто што је изводљиво. Бојим се да на Западу и даље не чују упозорења која стижу из Москве. Што се тиче могућности да се Русија распарча, она није реална, реч је о највећој нуклеарној сили којој је њена безбедност и опстанак у првом плану“, констатује дипломата.
Професор др Бојан Димитријевић подсећа да се некад мислило да је тзв. Харвардски пројекат са плановима за америчку контролу руских ресурса само део теорија завере, да би се касније испоставило да такви планови постоје. Притом су, како каже, ресурси Русије готово неограничени, нарочито у области енергетике.
„Онај ко би ставио под контролу те руске ресурсе, а САД то желе, практично би стекао неограничену моћ. Јер ко контролише енергетске резерве, храну и новац практично контролише свет. У деценијама иза нас САД и њихови савезници контролисали су новац – долар је био светска резервна валута. У приличној мери контролисали су и нафту“, подсећа Димитријевић, додајући да је, међутим, корак по корак Русија успела да стекне независност, а амерички планови да је ставе под контролу у форми неоколонијализма су се изјаловили.
Ипак, очигледно да тај пројекат, колико год да изгледа сулудо, и даље фигурира у неким главама, примећује професор.
Запад би хтео промену власти у Кремљу
Основа за могућност да се доведе у питање суверенитет и територијални интегритет Русије, према речима Миливојевића, јесте да се прво промени режим у Кремљу.
„Нико није наиван да мисли да цела ова прича не предвиђа промену власти у Русији и њено свођење у западну сферу утицаја а онда би јој се свашта радило. Суштина је у томе да се доведе у питање стабилност Русије. Кад погледате шта је све искоришћено кроз 6-7 пакета санкција, не ради се само о материјалним стварима него и озбиљнијим политичким и културолошким стварима, да се доведу у питање корени постојања Русије и руског народа и државе и да се с те позиције она распарчава“, упозорава наш саговорник.
Међутим, испоставља се да је Русија изнутра веома стабилна држава, да је власт на чврстим ногама, а да акција коју је предузела има велику подршку јер је висока свест народа да се ради о опстанку државе, истиче Миливојевић.
Неуспех силних пакета санкција
Димитријевић напомиње да о некомпетентности и лошим проценама западних гарнитура говори и неуспех силних пакета антируских санкција.
„ Прво, санкције не могу да се наметну земљи као што је Русија а да не добију страховите повратне ефекте на економије оних који су их увели. Друго, Русија производи ресурсе који су практично незаменљиви - замене за руски гас у Европи практично нема.Треба седам година да се изграде терминали за течни гас у Европи, а неко је израчунао да би Американци морали да имају хиљаду бродова да би га довезли. И то по којој цени, и ко ће да изгради те терминале“, пита Димитријевић.
Озбиљност проблема илуструје симулацијом која је показала да, ако би Немачка остала без гаса, посао би изгубило 5,5 милиона људи, губитак за шест месеци износио 193 милијарде долара, што би донело пад у БДП-а од 13 одсто.
С друге стране, Русија може, што и ради, да се окрене истоку за извоз, преко Кине може да надомести високе технологије, а из Турске да добија робу широке потрошње. Такође, искуство првих санкција из 2014. показало је, како каже, да Русија готово све може да производи сама, а добар потез је био и прелазак на плаћање за енергенте у рубљама.
„Читав низ мера које је Русија повукла у области спољне трговине дале су резултате“, истиче Димитријевић. Истовремено, додаје он, многе земље у свету, од Кине и Индије па надаље, биле би против распарчавања Русије јер и саме имају сличне проблеме.
Апсурдна теза о потреби „деколонизације Русије“
Миливојевић одбацује као чисту бесмислицу и апсурд и формулацију о „деколонизацији Русије“ која се разматра по америчким медијима.
„Царска Русија је била велика држава али никад није била колонијална сила по обрасцу какве су биле западне државе - Британија, Немачка, Белгија, Шпанија... Али ово је тражење начина како би се та западна прича покрила правно-политичким аргументима,“ каже дипломата, који разлог за посезање за оваквим тезама види у томе да се после неуспеха санкција тражи нови модел за напад на Русију.
Он подсећа и да је недавни самит БРИКС-а показао тенденцију ширења ове организације, што говори о свести о томе да се треба борити за светски поредак који свима који нису увели санкције гарантује да ће бити партнери а не вазали.
Међу вазалима, истиче професор Димитријевић, себе не види ни Србија, упркос уценама и разним извештајима и резолуцијама попут недавно усвојене у Европском парламенту која од ње тражи да уведе санкције Русији.
„Европско парламент доноси необавезујуће резолуције општеполитичког карактера и наступа као врста лоби групе за притисак, а упркос свим напорима нема велику тежину. Али то је управо та нереална процена ситуације. Околности су се промениле, однос снага се променио у економском, војном смислу, јачају регионалне мултиполарне иницијативе. Запад то отежано схвата још увек верујући у моћ коју је до јуче имао. И сада већина земаља које су и саме биле жртве сличних притиска једва чекају да дигну главу у односу на Америку. Време апсолутно ради против санкционе политике“, уверен је професор.
Наравно, Србија јесте на линији ватре и мала је економија а у екстремном сценарију трпела би велике штете, али вероватно да неке нове санкције према њој нису реалне па, закључује Димитријевић, само треба да овако настави и задржи неутралну позицију, шта год мислио Европски парламент.
