Застава Србије - Sputnik Србија, 1920
СРБИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Србије

Човић: Оно што је покушано у Донбасу, планира се и на КиМ

Небојша Човић у емисији Спутњик спорт: Миљанов корнер
Небојша Човић у емисији Спутњик спорт: Миљанов корнер - Sputnik Србија, 1920, 14.07.2022
Пратите насTelegramOdyssey
Небојша Човић, некадашњи градоначелник Београда, потпредседник Владе Србије, посланик и председник Координационог центра за Косово и Метохију, у ауторском тексту за Политику говори о сукобу у Украјини, дестабилизацији земаља у региону, као и притисцима на Србију.
Ауторски текст преносимо у целости:
Пре пар дана, Хенри Кисинџер, времешни бивши државни секретар и саветник за националну безбедност САД, дао је интервју америчком јавном сервису.
Једно од кључних питања односило се на његову изјаву о неминовности исхода рата у Украјини дату у оквиру скупа у Давосу, која је изазвала бурне и неваспитане реакције анонимуса из најближег окружења Владимира Зеленског, који, иако упитних квалификација и без смисленог предратног занимања, сада себи дају за право да постројавају и преслишавају стране политичке лидере. Додуше, на мети су углавном европски политичари, док им је однос према Џоу Бајдену и, донедавно, Борису Џонсону, углавном сервилан и улизички.
У овом интервјуу, Кисинџер је, у свом маниру, без оклевања изговорио оно што се, од тренутка када је почела колективна хистерија запада 24. фебруара, чита измедју редова и о чему говорим од самог почетка овог сукоба: "Не смемо, односно, да будем прецизан, Украјина не сме да пристане на територијалне уступке Русији, јер ће то симболично бити катастрофално за НАТО, његов углед и утицај и, коначно, за његов опстанак."
Кисинџер је овом изјавом отворио све карте. Иако је експлицитно поменуо само НАТО, у Украјини се води битка за очување хегемоније САД и неоколонијалне политике оцвалог колективног Запада, којима је одавно прошао рок употребе. До последње капи украјинске крви.
Политички врх Украјине је свесно ушао у овакав "дил", спреман да за туђе интересе жртвује животе својих грађана и своју земљу и отуда тај надобудан и дрзак однос према страним саговорницима, који они ћутки трпе. Јер они њему дугују. Ма како то приказивала западна пропагандна машинерија, ово је трговина, а не херојски чин. А све има своју цену. Неки нови Пандорини папири ће вероватно показати колика је та цена била.
Но, да се вратимо на нашу ситуацију. Месецима су нас притискали, претили нам, уцењивали нас да се придружимо санкцијама против Русије. И даље силеџијски, као и свих претходних деценија, у истом пакету је и наставак бруталног кршења међународног права на штету наших националних интереса, на које се, о, чуда, тај исти запад позива у украјинској кризи. У истом пакету се газе сви међународни споразуми, њихово спровођење се пушта низ воду и једнострано се уводе нови услови, нови уступци са наше стране. Непринципијелно, дволично, са једним јединим циљем - да се напредак Србије "обузда" и да се кривица за бесперспективност европских интеграција проузрокована унутрашњом конфузијом, готово распадом у ЕУ, лицемерно пребаци на нас.
Од почетка се снажно противим увођењу санкција против Русије. Принципијелно, сматрам да после свега што смо ми прошли због те малигне политике запада и санкција као омиљеног оружја у њиховом арсеналу за гушење слободарских народа, ми из моралних разлога не смемо да уведемо санкције ни против једне земље. А нарочито када је сврха санкција очување хегемоније САД и "развијеног запада". Да ли је нама било добро док је свет зависио од њих? Да ли је њихово понашање према Србији и српском народу било коректно? Одговор ће свако од нас лако наћи у свом срцу.
Пре неколико недеља, на једном од угледних независних информативних канала у САД, емитована је изузетно гледана емисија о Србији и њеној одлуци да, без обзира на све притиске, сачува своју неутралност у овом сукобу. О одлуци српског руководства да интересе своје државе и свог народа ставе испред интереса САД, ЕУ, али и Руске Федерације говорило се као о правом примеру истински демократске политике једне земље, одговорне, пре свега, својим грађанима. По први пут се на неком од америчких канала у негативном контексту и до детаља говорило и о историјског неправди коју је Србија доживела од САД и остатка запада и о бруталној агресији НАТО 1999. године.
Када сам гледао снимак емисије, био сам затечен хиљадама позитивних писаних коментара гледалаца широм света, чак и из оних земаља које месецима силеџијски покушавају да нас утерају у свој тор, који су очајавали што њихове владе не примењују исти модел и убрзано клизе у диктатуре. Десило се нешто што је било незамисливо пре свега пар година. Наша исправна политика неутралности и доследности очувању интереса сопственог народа је постала недосањани сан грађана запада!
Питање је тренутка када ће се та арогантна и брутална пропаганда западних администрација, коју самоуверено рециклирају већ деценијама, почевши од демонизације Срба и свега српског од почетка деведесетих, окренути против својих твораца. Први који је платио цену је Борис Џонсон, али тај тренд ће се ширити и другим западним земљама попут шумског пожара.
У контексту те гнусне и непринципијелне кампање досадашњих западних "господара живота и смрти", са великим пијететом сам пратио комеморативне скупове жртвама ратова у некадашњој Југославији. Много је стратишта на нашим просторима, превише прерано и брутално прекинутих живота. Козара, Подриње, Сребреница... Мучно је било гледати како медјународна заједница, својом поделом на жртве првог и другог реда, поново убија десетине хиљада српске деце, жена и нејачи.
На комеморацији подрињских српских цивилних жртава није било ниједног представника међународне заједнице, у Поточарима су се утркивали ко ће присуствовати. Од 1992. до 1995., живот је изгубило 3500 српских, искључиво цивилних жртава из више од стотину опустошених и спаљених српских села из околине Братунца и Сребренице, које су мучки убијене од муслиманских паравојних формација, већином на велике православне празнике. Иако је овај број, процентуално у односу на број становника српске националности, исти или чак и већи од броја жртава у Поточарима, од којих су многи били борци а не цивили, ниједан амерички, немачки, британски, француски дипломата није дошао да им ода пошту.
И све док међународна заједница лицемерно политизује жртве на основу националне припадности, једнострано гази међународно право, штити оне злочинце који су из геополитички пожељне етничке групе, на овим просторима неће доћи до истинског помирења. Политизација и одокативно пропагандно коришћење термина геноцид, само из сопствених геополитичких интереса, је још један пример овог лицемерја.
Ако је Сребреница геноцид, као што тврде, шта је онда била "Олуја", када је за два дана извршено етничко чишћење 99.9% српске популације из Книна и околине? Када се подвуче црта, иако су им пуна уста стабилности региона, главни фактор дестабилизације Западног Балкана су искључиво малигни утицаји западних администрација које простор бивше Југославије користе за своју геополитичку комбинаторику.
У том контексту треба посматрати и дестабилизацију Северне Македоније и Црне Горе. Већ дуго тврдим да колективном западу не одговара када се сами договарамо и сарађујемо, да им не одговарају иницијативе попут "Отвореног Балкана", јер им се тиме избија полуга да нас контролишу, условљавају и уцењују. Њима не одговара стабилан и просперитетни Балкан, у тренутку када се њихова економска и свака друга надмоћ урушавају. То се видело и у реакцијама на то како смо као регион одговорили на пандемијску кризу, без чекања да нам они, као земљама трећег света, уделе оно што њима преостане.
Док поткопавају наше сопствене договоре, оживљавају сопствене јалове пројекте попут Берлинског процеса. Срамно је инсистирање да се још једним незамисливим уступком којим се негира национални идентитет, преко леђа Северне Македоније замаскира унутрашња неспособност Брисела да санкционише и натера на цивилизовано понашање оне чланице које крше основне стандарде Уније. А све под плаштом неког имагинарног напретка у почившим европским интерграцијама.
О Црној Гори нећу ни да говорим, није први пут да Тројанске раге жустро одраде све што се од њих захтева из Лондона, Берлина или Вашингтона. А о још једном, по ко зна који пут пресликаном, сценарију по коме играју Курти и привремене институције у Приштини, већ сам толико пута говорио. Смишљено и дволично игнорисање и кршење међународног права и међународних споразума, које су својим потписом и сами гарантовали, како би се, уз војну и сваку другу помоћ, етнички очистио тај простор и, успостављањем нове реалности, обесмислио наставак било ког мировног процеса.
Онако како је то урађено у Книну, како је покушано у Донбасу, тако се сад планира на КиМ. Сат њиховим спонзорима убрзано откуцава, воз којим одлази њихова хегемонија је већ кренуо из станице. Свесни тога, ми морамо да будемо спремни да заштитимо и свој народ и своју територију. Док не буде прекасно.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала