„Војничке љубави заувек“: Војска не само да чува границе државе већ и темеље друштва
© Фото : Спутњику уступио Жељко Мирковић
Пратите нас
Документарац „Војничке љубави заувек“, недавно награђен у Италији, показује да војска није само чувар граница државе већ да чува и темеље друштва, попут породице.
Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
Документарни филм Жељка Мирковића „Војничке љубави заувек“, рађен у продукцији Војнофилмског центра „Застава филм“ Управе за односе са јавношћу Министарства одбране и продуцентске куће „Оптимистик филм“, освојио је награду за најбољу режију на недавно завршеном филмском фестивалу у Напуљу у Италији.
„Војничке љубави заувек“ – прича о љубави и породици
Филм „Војничке љубави заувек“ после прве пројекције у априлу, на фестивалу документарног филма „Златна буклија“ у Великој Плани где је добио Гранд при, освојио je још три награде – у Лондону, Истамбулу и Напуљу, подсећа Мирковић и додаје да се после четири месеца фестивалског живота показује да се прича о љубави и породици препознаје у различитим земљама са једнаким интересовањем.
„Мени је овај филм значајан из више разлога. Свој први документарни филм сам направио као војник на одслужењу војног рока у 'Застава филму' 2000. године након завршене обуке. То је био филм 'Војничке љубави' о мојим класићима с којима сам провео прва три месеца у војсци. Направили смо причу о њиховим тадашњим везама, неко од њих је остављао тек започету породицу код куће, неко дете које се тек родило… Решио сам да 22 године касније пронађем све те јунаке филма 'Војничке љубави' и да видимо где су они сада у својим животима, ставовима и својим односима према љубави и породици“, каже Мирковић за Спутњик.
Филм „Војничке љубави заувек“, успео је да заокружи једну причу о породици и љубави, истиче Мирковић и додаје да ових дана пуни 50 година, што је био један од разлога да уђе у тај пројекат.
„За мене је тај период служења војног рока био веома значајан јер је донесена приватна одлука да и ја заснујем породицу. Моја породица је сада петочлана, имамо троје деце, а супруга и ја смо у браку више од 20 година“.
Војска је чувар темеља друштва као што је породица
Кад су кренули са причом о војничким љубавима, јунаци су били младићи од двадесет и нешто година који су већином завршили факултете а у неким причама су њихове везе биле на испиту и изгледало је да неће истрајати.
„Јунаци које сам изабрао тада не слутећи шта ће се даље догађати са њима, управо су са својим животним ставовима истрајали са вером у љубав. У једној од прича веза коју смо пратили пре 22 године није опстала али је вера јунака у љубав и породицу била једнако снажна, тако да садашња његова породица има ту исту енергију с којом је он тада градио своју перцепцију љубави и породице. Радећи овај филм желели смо да покажемо да војска не чува само границе државе него је и чувар темеља друштва, као што је породица“.
Мирковић открива да ће у наредним месецима филм путовати по Европи, Америци и Азији и очекује да ће одговор публике бити сличан као што је био и до сада. У октобру или новембру планирана је велика премијера у Србији, а идеја је да се после премијере филм прикаже и на ТВ станицама у нашој земљи, региону и свугде где буде постојало интересовање.
Повратак „Застава филма“ на старе стазе
Продуцент филма и директор Војнофилмског центра „Застава филм“ пуковник Горан Иконић поносан је на успехе „Војничке љубави заувек“ на бројним фестивалима. Према његовим речима, „Застава филм“ је једна од најстаријих продукцијских кућа на овом просторима.
Плакат за документарни филм „Војничке љубави заувек“
© Фото : Спутњику уступио Жељко Мирковић
После једног „златног периода“ кад су остварења „Застава филма“ добијала многобројна признања што на домаћим, што на међународним фестивалима уследио је период стагнације. Међутим, награде које добија „Војничке љубави заувек“ показују да се „Застава филм“ поново враћа на старе стазе.
„С друге стране поносни смо јер се показало да се није изгубио тај осећај емпатије према војницима, војничком животу што нам је изузетно драго. Посебно у Европи, у западном свету где људи препознају вредности које су им блиске и које, на неки начин, дотичу и њих и њихова осећања.“
