https://sputnikportal.rs/20220724/balkan-u-aziji-hoce-li-karakalpakija-razoriti-uzbekistan-video-1140270130.html

Балкан у Азији: Хоће ли Каракалпакија разорити Узбекистан /видео/

Балкан у Азији: Хоће ли Каракалпакија разорити Узбекистан /видео/

Sputnik Србија

Сличности између балканског и средњоазијског веће су него што се на први поглед чини. Упркос географској удаљености. Објашњење за овај феномен треба тражити у... 24.07.2022, Sputnik Србија

2022-07-24T19:35+0200

2022-07-24T19:35+0200

2022-07-24T19:35+0200

свет

свет – политика

узбекистан

сепаратизам

анализе и мишљења

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/07/04/1139443515_0:387:2953:2048_1920x0_80_0_0_8ee3824db650732e6fdef284a93308ff.jpg

Уосталом, у средњоазијском региону постоји и Балкан, тачније Балкански вилајет, туркменијски округ на каспијском приобаљу. И ми смо Балканци, и они су Балканци. Постоји и Каракал, на обе стране. Балкански је град у румунској Олтенији, а средњоазијски је регион у западном Узбекистану.Једно тумачење је да појам долази из куманског језика и означава „црну тврђаву“ или „црну земљу“, у некој широј конотацији још би се дало растумачити и као „црну гору“ у контексту неприступачности за освајаче, непроходности за трговачке караване.Топоним је разумљив и на турском, термин „кара“ за црно одомаћио се свуда где је трајала отоманска власт, а „кал“ је исто што и „кале“. Што би један српски политичар у легендарном објашњењу француском колеги рекао: „Значи кале, значи брдо!“Друга интерпретација о средњоазијском називу, далеко распрострањенија и у публицистици чешће коришћена, готово се узима и као непобитна чињеница, долази од превода кованице речи „кара“ и „калпак“, назива за људе који су носили „црне капе“, тачније једну врсту шубара од црне овчије вуне.Каракалпакија и сепаратизам у УзбекистануУзбекистанска Каракалпакија заузима површину двоструко већу од Србије, али је насељава испод два милиона становника. Сурови климатски услови, пустиње на осам десетина територије (на југозападу делови импресивне пустиње Каракум или „црног песка“, а на североистоку делови по површини нешто мање али по рељефу још импресивније пустиње Кизилкум или „црвеног песка“) и јалова степа, утицали су на то, а рапидно исушивање Аралског језера, иначе међу највећим еколошким катастрофама савременог света, такође је дало свој „допринос“.Некада плодне равнице око којих су развијани пољопривредни комплекси и индустријски капацитети данас су празни простори на којима се формира нова пустиња - Аралкум.Кога је вишеУслед недостатка прецизних пописних података о етничкој структури становништва користе се процене, те је врло тешко закључити „у чијим рукама“ је релативна већина, кога је више – Каракалпака (живе у доњем току Аму Дарје) или Узбека (доминантно насељавају „подручје оаза“ Елик – Кала).Највероватније, и једних и других је нешто преко трећине од укупног броја. Између петине и четвртине популације чине Казаци (живе у степама у граничном појасу ка Казахстану), махом из млађег жуза.Због тога је свака расправа о стварном или потенцијалном сепаратизму у овом региону јако сложена ствар. Несумњиво, сепаратистичке тенденције постоје, уочљиве су постале још током растакања совјетске супердржаве. У комплексном систему по свему велике комунистичке творевине, Каракалпакија је функционисала као аутономна социјалистичка република унутар Узбечке социјалистичке републике. Распадом савеза обе административне јединице прогласиле су се – републикама.Узбекистан је на основу „бадинтерових правила“ аутоматски стекао међународно признање, а како регулисати статус „западне покрајине“ која се простире на чак 37 посто територије државе остало је отворено.Крах деведесетих и компромис„Смутно време“ током прве половине деведесетих година доноси и тотални економски крах, бројне изазове социјалног карактера, обележава га и непостојање институција и поприлична хаотичност унутар политичког система, због чега једни нису имали ни снаге ни средстава да сецесионистичку идеју заокруже и реализују, а други нису имали ни воље ни инструменте да наметну „централистичко решење“ којим би се утврдило другачије уређење и на дуги рок сузбила свака помисао на сепаратизам.Тако се дошло до компромиса: новостворена Република Каракалпакстан постала је „суверена република“ међународно признате Републике Узбекистан, са правом на организовање референдума о раздруживању. Занимљиво, међусобни споразум „О уласку Републике Каракалпакстан у Републику Узбекистан“ потписан је априла 1993. године, у периоду након проглашења независности совјетских република, што је додатни аргумент приликом легитимизације позиције регионалних власти које своје ставове не граде на „комунистичком наслеђу“ већ на уговорним обавезама централне управе.Узбекистан, ту невероватну земљу Самарканда, Бухаре и Фергане, земљу вредних људи са незанемарљивим ресурсима и великим могућностима, од проглашења независности до данас у одређеној мери детерминишу два изражена процеса: експоненцијалан демографски раст (за три деценије број становника је удвостручен, данас је вероватно око 35 милиона) и трагање за идентитетским вертикалама.Прво је утицало да се удео броја становника Каракалпакије у укупној популацији континуално смањује до данашњих 5 посто, са тенденцијом даљег пада. Друго је утицало да се унутар политичке елите у Ташкенту идеја о сузбијању сепаратизма одржава. Има чак и оних који тврде да посебност Каракалпака није изражена, више су они део узбечког етноса.Уставне промене као окидачПодстакнут крупним уставним променама у суседном Казахстану, узбекистански шеф државе предложио је реформу највишег правног акта којим се између осталог бришу одредбе о суверенитету Каракалпакије и праву на статусни референдум.Последично, у Нукусу, главном граду западне републике избиле су насилне демонстрације. Било је покушаја упада у зграде државних и локалних институција, било је реакције органа реда, било је више десетина мртвих и више стотина повређених. Било је и тога да су се у демонстрације укључили мародери и екстремисти разних фела, користећи их за своје циљеве. Најгоре од свега, ово се одразило на повећавање међуетничких тензија између Каракалпака и Узбека, са несагледивим консеквенцама.Председник Шавкат Мирзијојев увео је полицијски час у Каракалпакији и хитро саопштио како одустаје од уставних амандмана, покушавајући да смири страсти. Кризу је успео да исконтролише, али не и да је затвори. Јер, тензије су остале, требаће и времена и иницијатива да се оне спусте, а у самом Ташкенту остао је горак укус због неуспелог покушаја. Суверенитет Каракалпакије остаје уставна категорија, право на самоопредење виси као Дамоклов мач над територијалном целовитошћу Узбекистана, иако због низа ствари не делује реално да се оно може у ближој перспективи искористити.Нема брзих решењаУ сваком случају, ситуација која је могла ескалирати и угрозити регионалну безбедност још једном показује да у политици брзих решења нема. Поготово их не може бити када се говори о јако сложеним стварима.Исто као што показује да су сличности између балканског и средњоазијског веће него што се на први поглед чини. Између осталог, испољавају се и у комплексним међудржавним и међуетничким односима, као и вечитим територијалним споровима. И у тензијама које су сталне, које узрокују кризе, које се могу донекле контролисати, али не и затворити.

https://sputnikportal.rs/20220703/lukasenko-sledeca-borba-za-podelu-sveta-bice-u-srednjoj-aziji-1139401600.html

узбекистан

2022

Вести

sr_RS

узбекистан, каракалпакија, сепаратизам