Амерички диктат целом свету окреће се против Вашингтона: Рањени лав на ивици ножа прети и Кини
© AP Photo / Patrick Semansky
Пратите нас
Свет се опире униполарном поретку од којег већ деценијама профитирају само Сједињене Државе. Дириговање из једног центра моћи спонтано се окренуло против њега, каже за Спутњик професор Факултета политичких наука Слободан Самарџић и додаје да Вашингтон игра на ивици ножа претећи Кини преко Тајвана.
Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
Америци није одговарао мир у Европи и сарадња ЕУ и Русије која је од 2000. до 2010. јачала у сваком погледу. Израз „енергетска стабилност“ лансиран је 2011. када је још између Немачке и Русије све било у реду али је то био знак да ће се нешто променити и да Вашингтон жели да им „забије клин“ у ту евроазијску плочу.
„Од 2014. до фебруара ове године ствар је у виду конфликта напредовала. Санкције су наметнуте западној Европи која их је прихватила као неки вазал иако су оне супротне њеним интересима. Велико је сада питање како западни чинилац те санкције може да смањи, јер би то био знак њиховог пораза, поготово САД. Пуштање Северног тока 1 наговештај је неког смањивања али је то исто као примирје у ратном стању – може и конфликт да се настави, а може да иде и ка миру,“ рекао је Самарџић.
У ЕУ само ако сте део коридора против Русије
Стејт департмент и Пентагон имају стратегију, према мишљењу нашег саговорника, за украјинску кризу, док је стратегија држава ЕУ да слушају и да гунђају. Цела ситуација, додаје он, нема шансе да се примири осим ако би у чланицама ЕУ услед недостатка гаса и основних животних намирница избила нека врста социјалних немира који би те владе натерало да размишљају својом главом.
Што се тиче земаља које тек треба да постану чланице ЕУ, Самарџић каже да је та прича, поготово за земље централног Балкана, последњих 15 година ад акта, док се политика проширења не мења.
„Сада, међутим, државе кандидати имају само један задатак – да уђу политичку западну хемисферу и да се према геополитичким стратегијама направи један санитарни кордон према Руској федерацији. Украјина је и отворила предприступне преговоре само због своје лојалности која још није виђена – тај народ тамо гине само зато што је некоме у интересу да сукоб траје,“ оценио је наш саговорнк.
Вашингтон не одустаје од униполарног поретка
Истовремено, примећује професор Самарџић, свет се опире том униполарном поретку. Тројни састанак у Техерану је показао управо ту тенденцију која траје већ две деценије. Окупација планете или униполарни поредак је показао своје најгоре стране, а дириговање се из једног центра моћи спонтано окренуло против њега.
„Након пада кула Близнакиња САД су кренуле у обрачун против светског тероризма и тиме се се бавиле све до доскорашње капитулације у Авганистану. Паралелно са тим, Русија стаје на ноге и војни и економски и полако напредује, а Кина још више. Ипак, тај „рањени лав,“ амерички империјализам се најбоље види на случају Украјине. Он опет покушава да уђе у џунглу и да јури свој плен,“ рекао је Самарџић.
САД игра игру на ивици ножа
Идеја је била, објашњава он, да се на простору Украјине поново стави шапа над целом планетом, да се застреше сви који нису са њима, а у најгорем случају да свет буде биполаран. Америка се, према мишљењу нашег саговорника боји мултиполарности, где они не виде да имају шансу али су тренутно поприлично немоћни.
„Још једна грешка је што САД изазивају Кину, не да им ђаво мира. Играју игру на ивици ножа са Тајваном, са малом земљом која је лојална западној цивилизацији, а која би требало да спречи Кину да плови пре свега ка Ирану због нафте али и ка Аустралији. Чини ми се да Вашингтону треба нови конфликт који ће поделити свет тако да би он бар на једном његовом делу имао своју измаштану моћ која је недодирљива,“ каже он.
Слика из Техерана највећи баук за Запад
Ипак, додаје професор Самарџић, то није лако оствариво, с обзиром на чињеницу да са друге стране већ постоје БРИКС и Евроазијска унија, а тројни састанак у Техерану инклинира тој тенденцији. Најинтересантнија, је каже он, позиција Турске која је НАТО чланица и која политички иде на другу страну, јер је заправо уочила да од тог Запада нема много користи. Слика коју смо видели из Техерана, како се тројица председника држе за руке, наш саговорник оцењује као највећи баук који се могао приказати западном свету.
