https://sputnikportal.rs/20220806/ivana-dimic-nipodastavanje-ruske-kulture-je-cist-fasizam-1140738445.html
Ивана Димић: Ниподаштавање руске културе је чист фашизам
Ивана Димић: Ниподаштавање руске културе је чист фашизам
Sputnik Србија
Волим руску литературу а највише од свих волим Гогоља. Ко су ти који сада кажу: „Но, но, Достојевски“? Шта, Достојевски моментално није добар писац зато што им... 06.08.2022, Sputnik Србија
2022-08-06T14:24+0200
2022-08-06T14:24+0200
2022-08-06T14:24+0200
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
позориште
позоришна представа
ивана димић
агата кристи
убиство у оријент експресу
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110589/90/1105899033_146:0:1278:637_1920x0_80_0_0_19db1371ae483de5ba193a1ba690be4d.jpg
Овако писац и драматург, Ивана Димић у емисији „Орбита културе“ коментарише забране и цензуре с којима се руска култура данас суочава широм западног света.„Сви знамо да су нацисти побили шест милиона Јевреја у Другом светском рату у логорима, у гасним коморама. Али се податак да је 31 милион Руса погинуо у истом том рату у борби против фашизма, нигде не помиње! Kao да је то ништа, нема везе“, додаје она.Повод за разговор са добитницом НИН-ове награде је њен превод драматизације чувеног романа Агате Кристи „Убиство у Оријент експресу“, који ће ускоро премијерно бити изведен на сцени позоришта „Бошко Буха“, али и нови роман који ускоро објављује.У последње време волите да истакнете да сте пензионер. Постоји ли термин пензија у уметности или је уметник то док постоји, док дише, без обзира на радно време и старосну границу?- Наравно, то је вокација. Ја сам писала и са шест година и што се тога тиче, ништа се није променило. Феноменолошки када кажем да сам пензионер, то ми доноси одређену душевну и духовну корист. Ако си пензионер, онда отпадају све титуле, све званичне функције - ти си нико и ништа. То доприноси мом смирењу као особе и одлично је да се човек лечи од сопствене уображености.Да ли је избор Агате Кристи и због тога што дуго није играна на нашим позоришним сценама?-Код нас у позоришту Агата Кристи сасвим сигурно није играна бар у последњих 40ак година, колико ја пратим позориште. Било ми је занимљиво када су ми из позоришта „Бошко Буха“ рекли да хоће да раде „Убиство у Оријент експресу“. Са највећим уживањем сам превела ту драматизацију Кена Лудвига која је заштићена драматизација за позориште. Иначе, обожавам Агату Кристи, Дејвида Сушеа и Поароа. Гледала сам сто пута исте епизоде кад год су их давали на нашој телевизији. И када је играо Питер Јустинов, и када је играо Дејвид Суше, па и овај Кенет Брана. Какав је диван тај криминалистичи заплет!Режију потписује Даријан Михајловић који је окупио најпознатије чланове ансамбла „Бошка Бухе“. Да ли сте присуствовали некој проби?-Била сам на једној проби и остала очарана гледајући наше глумце у тим, нама свима познатим улогама. Андрија Милошевић који игра Поароа, можда није педагошки да га ја хвалим, маестрално гради тај лик. Он не личи ни на једног од ових које смо гледали. Ради своје, а веома је духовит. Сви су направили изванредне улоге, ништа нису имитирали и то ми се много допада. Ипак, пошто сам имала велике потешкоће при превођењу и морала да држим списак ликова испред себе, рекла сам глумцима да пазе на артикулацију. Мора свака реченица да се чује пошто ми у гледалишту повезујемо радњу искључиво на основу реплика. Не смеју да праве никакве забуне са именима, а имена има много, да се ми у публици не бисмо збуњивали.Да ли сте дали себи слободу и употребили своју вештину да мало прилагодите превод домаћој публици?-Управо је то феномен превођења. Кад год преводите нешто што је литература, ви увек препевавате. Наравно, морате знати тај језик са којега преводите, морате имати диплому која вас квалификује за преводиоца, али са друге стране, морате суштински добро да познајете свој језик. Ту има још једна важна ствар када је у питању превод драмског текста. С лакоћом сам превела силне драме и са енглеског и са француског јер сам драматург. Познајем позоришну реплику. Позоришна реплика је жива и вуче радњу. А преводиоци који могу бити изванредни а који су прозни преводиоци и не знају шта је драма, шта је позориште – могу да умртве реплику, да је направе статичном зато што не разумеју то кретање које мора да постоји. То је оно што ми позоришни људи занатски знамо.Шта је Вама као писцу најинтересантније када преводите неки комад?- Сопствени језик, то истраживање. Да дело преведете у духу вашег језика, да делује потпуно природно, а да дух тог дела остане онакав какав он јесте на оригиналном језику. Ту је забава са превођењем. Сада сам добила да урадим неку адаптацију и видим лош превод. Пише у тексту: „Нешто што личи на ветроказ“, који тај чаробњак из приче поседује, „ако неко слаже он поскочи и затруби“. Он то зове ветроказ, и ја мислим, мислим и онда смислим реч „лажоловац“. Јер он лови лажи и када неко буде слагао, лажоловац ће да се огласи. Када напишете такву реч, она аутоматски покупи сва значења, обим значења и јасно говори о чему се ради.Опробали сте се у разним књижевним облицима. Аутор сте, за сада, једног романа, „Арзамас“ и за њега сте добили НИН-ову награду. Задали сте себи високу лествицу, када буде изашао следећи…-Нисам је ја ставила, они су ми је ставили, па ћемо да видимо да ли ћу да је прескочим. Ја увек исто пишем, 40 година колико пишем, колико објављујем књиге. Увек сам највише волела да пишем приче, прозу. И ево, после шест година завршила сам роман који ће изаћи у „Лагуни“. Што се мене тиче, ја сам свој посао обавила. По структури исти је као претходни. То је прича једне породице која, у ствари, не постоји. Све се приповеда из угла нерођеног детета. Оно не постоји, оно је измишљено у глави сопствене мајке и као такво почиње да се хвата за писане речи, почиње да постоји и претвара се простом деобом у три особе. Има ту врло забавних елемената у том роману који је у ствари, прилично кратак али густо написан.Колико су времена у којима живимо, пандемија, звецкање нуклеарним оружјем, погодно тле за добру књигу? Да ли сте присталица оне чувене – да најбоља дела настају у најтежим околностима?-Има нешто што је казао Јосиф Бродски у својој књизи есеја „Удовољити сенци“ и мене је то страшно потресло. Пишући о Цветајевој, о Мандељштаму, о терору и убијању тих страшно даровитих људи које је било језиво, на једном месту каже: „Само да се разумемо, они би били исто толико талентовани и да нису имали толико страдање и толику патњу“. А опет данас, на планетарном нивоу, цела људска раса пропада. Има ту разних ствари које се дешавају људима и ко је слабије конституције може само да подилејише од свих ових догађаја – од епидемије, до тога ко ће први да притисне црвено дугме и да нас све сатру једним потезом. Можда онај Бајден који не зна где се налази, који се рукује са ваздухом и поздравља маму која је мртва 10 година. То су неки кловнови.Као некадашњи помоћник министра за културу како оцењујете тренутно стање у српској култури?-Верујем у даровите људе и мислим да таленат нађе пут као вода кроз камен. Не може тај дар да се не изрази кад је неко уметник. Можда је сада уметност у виртуелној стварности. Ја то не разумем, што не значи да то није неки нови вид уметности у овој садашњој технологији. С једне стране стално кукамо како је култура у кризи, а онда с друге стране опет кад погледате... Осамдесетих, када сам дошла у Атеље 212, говорили су да је то позориште пропало, да је брод који тоне са кога и пацови беже. То су биле осамдесете, од тада је прошло много година, од тада је било величанствених представа, величанствених глумаца и редитеља, и опет ће тако бити. Тако је од када је света и века.
https://sputnikportal.rs/20220305/ivana-dimic-o-spomeniku-crnjanskom-dovoljno-je-da-je-samo-lament-nad-beogradom-napisao-1135042197.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Маша Радовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/44/1120794494_174:0:1163:989_100x100_80_0_0_ee3a7050eaa31448600a4a51556153f0.jpg
Маша Радовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/44/1120794494_174:0:1163:989_100x100_80_0_0_ee3a7050eaa31448600a4a51556153f0.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Маша Радовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/44/1120794494_174:0:1163:989_100x100_80_0_0_ee3a7050eaa31448600a4a51556153f0.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, позориште, позоришна представа, ивана димић, агата кристи, убиство у оријент експресу
култура, култура – интервјуи и аналитика, позориште, позоришна представа, ивана димић, агата кристи, убиство у оријент експресу
Ивана Димић: Ниподаштавање руске културе је чист фашизам
Волим руску литературу а највише од свих волим Гогоља. Ко су ти који сада кажу: „Но, но, Достојевски“? Шта, Достојевски моментално није добар писац зато што им се не свиђају Руси? На тај начин можете све да дисквалификујете. Ниподаштавање руске културе је чист фашизам.
Овако писац и драматург, Ивана Димић у емисији „Орбита културе“ коментарише забране и цензуре с којима се руска култура данас суочава широм западног света.
„Сви знамо да су нацисти побили шест милиона Јевреја у Другом светском рату у логорима, у гасним коморама. Али се податак да је 31 милион Руса погинуо у истом том рату у борби против фашизма, нигде не помиње! Kao да је то ништа, нема везе“, додаје она.
Повод за разговор са добитницом НИН-ове награде је њен превод драматизације чувеног романа
Агате Кристи „Убиство у Оријент експресу“, који ће ускоро премијерно бити изведен на сцени позоришта
„Бошко Буха“, али и нови роман који ускоро објављује.
У последње време волите да истакнете да сте пензионер. Постоји ли термин пензија у уметности или је уметник то док постоји, док дише, без обзира на радно време и старосну границу?
- Наравно, то је вокација. Ја сам писала и са шест година и што се тога тиче, ништа се није променило. Феноменолошки када кажем да сам пензионер, то ми доноси одређену душевну и духовну корист. Ако си пензионер, онда отпадају све титуле, све званичне функције - ти си нико и ништа. То доприноси мом смирењу као особе и одлично је да се човек лечи од сопствене уображености.
Да ли је избор Агате Кристи и због тога што дуго није играна на нашим позоришним сценама?
-Код нас у позоришту Агата Кристи сасвим сигурно није играна бар у последњих 40ак година, колико ја пратим позориште. Било ми је занимљиво када су ми из позоришта „Бошко Буха“ рекли да хоће да раде „Убиство у Оријент експресу“. Са највећим уживањем сам превела ту драматизацију Кена Лудвига која је заштићена драматизација за позориште. Иначе, обожавам Агату Кристи, Дејвида Сушеа и Поароа. Гледала сам сто пута исте епизоде кад год су их давали на нашој телевизији. И када је играо Питер Јустинов, и када је играо Дејвид Суше, па и овај Кенет Брана. Какав је диван тај криминалистичи заплет!
Режију потписује Даријан Михајловић који је окупио најпознатије чланове ансамбла „Бошка Бухе“. Да ли сте присуствовали некој проби?
-Била сам на једној проби и остала очарана гледајући наше глумце у тим, нама свима познатим улогама. Андрија Милошевић који игра Поароа, можда није педагошки да га ја хвалим, маестрално гради тај лик. Он не личи ни на једног од ових које смо гледали. Ради своје, а веома је духовит. Сви су направили изванредне улоге, ништа нису имитирали и то ми се много допада. Ипак, пошто сам имала велике потешкоће при превођењу и морала да држим списак ликова испред себе, рекла сам глумцима да пазе на артикулацију. Мора свака реченица да се чује пошто ми у гледалишту повезујемо радњу искључиво на основу реплика. Не смеју да праве никакве забуне са именима, а имена има много, да се ми у публици не бисмо збуњивали.
Да ли сте дали себи слободу и употребили своју вештину да мало прилагодите превод домаћој публици?
-Управо је то феномен превођења. Кад год преводите нешто што је литература, ви увек препевавате. Наравно, морате знати тај језик са којега преводите, морате имати диплому која вас квалификује за преводиоца, али са друге стране, морате суштински добро да познајете свој језик. Ту има још једна важна ствар када је у питању превод драмског текста. С лакоћом сам превела силне драме и са енглеског и са француског јер сам драматург. Познајем позоришну реплику. Позоришна реплика је жива и вуче радњу. А преводиоци који могу бити изванредни а који су прозни преводиоци и не знају шта је драма, шта је позориште – могу да умртве реплику, да је направе статичном зато што не разумеју то кретање које мора да постоји. То је оно што ми позоришни људи занатски знамо.
Шта је Вама као писцу најинтересантније када преводите неки комад?
- Сопствени језик, то истраживање. Да дело преведете у духу вашег језика, да делује потпуно природно, а да дух тог дела остане онакав какав он јесте на оригиналном језику. Ту је забава са превођењем. Сада сам добила да урадим неку адаптацију и видим лош превод. Пише у тексту: „Нешто што личи на ветроказ“, који тај чаробњак из приче поседује, „ако неко слаже он поскочи и затруби“. Он то зове ветроказ, и ја мислим, мислим и онда смислим реч „лажоловац“. Јер он лови лажи и када неко буде слагао, лажоловац ће да се огласи. Када напишете такву реч, она аутоматски покупи сва значења, обим значења и јасно говори о чему се ради.
Опробали сте се у разним књижевним облицима. Аутор сте, за сада, једног романа, „Арзамас“ и за њега сте добили НИН-ову награду. Задали сте себи високу лествицу, када буде изашао следећи…
-Нисам је ја ставила, они су ми је ставили, па ћемо да видимо да ли ћу да је прескочим. Ја увек исто пишем, 40 година колико пишем, колико објављујем књиге. Увек сам највише волела да пишем приче, прозу. И ево, после шест година завршила сам роман који ће изаћи у „Лагуни“. Што се мене тиче, ја сам свој посао обавила. По структури исти је као претходни. То је прича једне породице која, у ствари, не постоји. Све се приповеда из угла нерођеног детета. Оно не постоји, оно је измишљено у глави сопствене мајке и као такво почиње да се хвата за писане речи, почиње да постоји и претвара се простом деобом у три особе. Има ту врло забавних елемената у том роману који је у ствари, прилично кратак али густо написан.
Колико су времена у којима живимо, пандемија, звецкање нуклеарним оружјем, погодно тле за добру књигу? Да ли сте присталица оне чувене – да најбоља дела настају у најтежим околностима?
-Има нешто што је казао Јосиф Бродски у својој књизи есеја „Удовољити сенци“ и мене је то страшно потресло. Пишући о Цветајевој, о Мандељштаму, о терору и убијању тих страшно даровитих људи које је било језиво, на једном месту каже: „Само да се разумемо, они би били исто толико талентовани и да нису имали толико страдање и толику патњу“. А опет данас, на планетарном нивоу, цела људска раса пропада. Има ту разних ствари које се дешавају људима и ко је слабије конституције може само да подилејише од свих ових догађаја – од епидемије, до тога ко ће први да притисне црвено дугме и да нас све сатру једним потезом. Можда онај Бајден који не зна где се налази, који се рукује са ваздухом и поздравља маму која је мртва 10 година. То су неки кловнови.
Као некадашњи помоћник министра за културу како оцењујете тренутно стање у српској култури?
-Верујем у даровите људе и мислим да таленат нађе пут као вода кроз камен. Не може тај дар да се не изрази кад је неко уметник. Можда је сада уметност у виртуелној стварности. Ја то не разумем, што не значи да то није неки нови вид уметности у овој садашњој технологији. С једне стране стално кукамо како је култура у кризи, а онда с друге стране опет кад погледате... Осамдесетих, када сам дошла у Атеље 212, говорили су да је то позориште пропало, да је брод који тоне са кога и пацови беже. То су биле осамдесете, од тада је прошло много година, од тада је било величанствених представа, величанствених глумаца и редитеља, и опет ће тако бити. Тако је од када је света и века.
