Суша ће тек узимати данак: Пројеката има, а наводњавање тапка у месту
13:08 06.08.2022 (Освежено: 13:11 26.08.2022)
© Tanjug / NENAD MIHAJLOVIC
Пратите нас
Суша која је погодила Србију, која ће се неминовно одразити пре свега на род кукуруза и соје, у први план је поново ставила причу о томе зашто и даље не наводњавамо довољно обрадиво земљиште. Иако смо добили повољан кредит и хвалили се да имамо пројекте, после седам година резултати су мршави.
Од када је на старту 2014. године из Министарства пољопривреде оптимистично најављено да имамо довољан број већ урађених пројеката за наводњавање који ће бити финансирани из кредита Фонда за развој Абу Дабија и да радови само што нису, мало шта је у међувремену урађено.
Наводњавање у Србији тапка у месту
Из прве фазе тог посла током 2018. године је завршено 11 пројеката - канала и црпних станица у Војводини који омогућавају наводњавање нових 37.000 хектара и за то утрошено 14 милиона евра из кредита вредног 100 милиона долара искључиво намењеног за финансирање наводњавања.
Са тих већ завршених 11 пројеката из прве фазе и са још 16 пројеката из друге фазе, вредних 25 милиона евра, чија је реализација у току, Србија би према речима помоћника директора Јавног водопривредног предузећа „Воде Војводине“, Игора Колаковића, у наредних годину до две требало да заливним системима у Војводини покрије још око 100.000 хектара земљишта.
У исто време „Србијаводе“ граде три система наводњавања, у Чачку, Тополи и у Панчевачком риту, који би требало да буду завршени до краја ове године.
Упркос томе, Србија и даље тапка у месту по питању наводњавања, а место је неславно, последње на европској листи где наводњавамо седам пута мање површине од претпоследње Албаније која наводњава 370.000 хектара.
Ни три одсто
„Деведесетих година Србија је имала око 145.000 хектара под наводњавањем. По попису пољопривреде из 2012. године имали смо 99.700 хектара, а према најновијим подацима Републичког завода за статистику те површине су 52. 500 хектара. Из те три цифре види се како нам тај врло важан инфраструктурни, односно агротехнички елеменат пропада, односно нема га“, каже за Спутњик агроекономиста Милан Простран који се темом наводњавања посебно бави.
Он напомиње да је и када смо имали наводњаваних 145.000 хектара то чинило око три посто укупних обрадивих површина. У међувремену су се оне смањиле, као и земља која се наводњава и сада је то, каже наш саговорник, испод два посто. Процењује се да ипак има и нерегистрованих мањих произвођача који наводњавају земљу, али да када се и то сабере свакако не премашује три процента обрадивог земљишта. Скромно, поготово у односу на европски просек који износи 10 одсто.
„Србија, очигледно није пратила климатске промене и питање наводњавања је било само спомињано као потреба, подаци су неумитни и ми ћемо тек право стање знати када буде попис пољопривреде у октобру 2023. године. То што је ове године саопштио Републички завод за статистику је заиста поражавајуће“, оценио је наш саговорник.
Без сточарства само контраефекат
Простран указује на то да је питање наводњавања врло сложено и треба да се на њему ради под строгим стручним агротехничким надзором. Објашњава и зашто.
„Ако наводњавате обрадиве површине без органског ђубрива, без стајњака, без квалитетних минералних ђубрива, без рекултивације пољопривредног земљишта засејавањем трава, ви практично наводњавањем обрадиво или плодно земљиште преводите у неплодно, односно у пустињу. Нарушавате му микроклиматске услове уништавајући тај најважнији минерални део земљишта. Једноставно речено, наводњавање без развијенога сточарства не може, или не иде“, изричит је наш познати агроекономиста.
Неке најаве у којима се, каже, спомиње чак милион хектара у системима за наводњавање, што је на пример једнако површини на којој засејемо кукуруз, сматра неозбиљним. Наводњавање је, додаје, огроман посао који захтева и много средстава, пројекте и у реализацији компетентну научну и стручну јавност.
Треба и довољно воде
иње да је то скопчано и са тиме имамо ли довољно воде за наводњавање на располагању. Поготово што се, како истиче Простран ,оно везује за коришћење воде река, подсећајући да Сава и Дрина више нису домаће реке, као што Тиса и Дунав никада нису ни били. Њих, како каже, не можете да користите како хоћете.
А пораст температуре и све веће суше изискују све више воде. У периоду 1961. до 1980. године пољопривредницима у нашој земљи је за наводњавање у просеку било потребно 2000 метара кубних воде по хектару, међутим због пораста температуре и сушнијих услова произвођачи за наводњавање сада користе 2300 метара кубних по хектару што представља повећање од 15 одсто, кажу стручњаци.
Због слабог одржавања ни постојећи канали не функционишу како би требало
© pixabay.com
Овогодишња суша је, по оцени Пространа, најгора у последњих 70 година, не само код нас него у Европи. Италија је, како напомиње, катастрофална јер је тамо пало 60 одсто мање кише, у Француској такође, код свих наших суседа је ситуација тешка. У будућности нас сигурно очекује додатно погоршање стања и повећана потреба за наводњавањем како би се одржали приноси у пољопривреди.
Прва Стратегија за десетогодишњи период
Србија тренутно ради на првој Стратегији наводњавања, коју припрема Министарство пољопривреде у сарадњи са Европском банком за обнову и развој и Организацијом за храну и пољопривреду Уједињених нација. Она је конципирана за десетогодишњи период, али ће бити допуњена петогодишњим акционим планом и приоритетним инвестицијама у наводњавање до 2030. године.
Са уделом од девет процената у бруто домаћем производу и 17 одсто у запослености, пољопривредна и прехрамбена индустрија играју виталну улогу у српској привреди, а анализе предочавају да ће због климатских промена суша бити изазов за српску пољопривреду која ће бити суочена са све већим потребама за водом.
Професорка Пољопривредног факултета, др Марија Ћосић недавно је предочила да ће у односу на референтни период од 1986. до 2005. године када је дефицит воде био 2030 кубних метара по хектару, тај дефицит крајем 21. века, у случају да се свет не избори са глобалним загревањем, бити већи од 50 одсто.
Повећање температуре, неравномерне расподеле падавина и смањење протицаја река од око 8,0 одсто ће значајно нарушити стабилност сектора пољопривреде у будућој клими коју ће карактерисати и повећање броја дана са интензивним падавинама, оним већим од 20 милиметара по метру квадратном. То ће за последицу имати ризике од појаве бујичних поплава на малим водотоцима, ерозију и деградацију земљишта, што ће, такође, имати утицај на пољопривреду.
