Кад ће да се смркне, да полегамо: Сваки трећи становник Србије психички угрожен
CC0 / /
Пратите нас
Људи се буде са реченицом "кад ће да се смркне, да полегамо", већина нема енергију, не може да се покрене и више нема жеља. Људи не могу ни да планирају, пошто их околности превазилазе, па полако тону и најздравији. Последње истраживање је аларм, треба спасавати ментално здравље, каже за Спутњик психотерапеут Александра Јанковић.
Свака трећа особа у Србији може се сматрати психички угроженом, показује последње истраживање организације „Psychosocial Innovation Network” (Психосоцијална иновативна мрежа) из Београда спроведено са грађанима узраста од 18 до 65 година.
Чак седам одсто грађана има симптоме анксиозности, а сваки седми испитаник има симптоме депресије, док је 1,6 одсто становништва у високом ризику од самоубиства. Свака осма особа каже да је у последњих недељу дана користила лекове због психичких тегоба.
Поражавајући је и податак да свака друга која пати од депресије никада није потражила стручну помоћ, а разлози су недовољна доступност бесплатних услуга заштите менталног здравља, неповољна финансијска ситуација и склоност да се тражење стручне помоћи доживи као лични неуспех у решавању душевних криза.
Психички угрожени и најздравији
Александра Јанковић каже да је не би чудило да су резултати истраживања и гори, с обзиром на то шта су грађани Србије све преживели у последње три деценије. Све што нам се дешавало је, каже, поражавајуће за здравље, а пре свега ратови.
„Пост трауматски синдром код многих људи који су преживели директан прогон, ратне сцене које нису морали да гледају ни на једном медију, гледали су их уживо. Гледали су убијања, изгубили су ближње, изгубили све што су икад у животу стварали и таман се то некако закрпило, био је период релативног мира, а сад смо имали и пандемију, глобални, светски проблем, не у једној земљи или далеко од нас, сада смо опет у неком гротлу, глобалном“, каже.
Живимо у изолацији са одсуством идеје заједнице, то је забрињавајуће“, истиче Јанковићева и додаје да је за овакво понашање такође делимично одговорна пандемија, живот онлајн.
© AP Photo / Ted S. Warren
Она додаје да нас ни тренутна дешавања у Украјини не остављају равнодушним, било кога ко има емпатију за друге, а на нас делује и додатно збуњујуће, јер су нам, као Словенима, блиска оба народа који пат. Све то гледамо и кроз призму нашег проблема на Косову и Метохији.
Вирус короне је и даље ту, појавила су се и два нова, притиска и нова глобална финансијска криза, цео свет, па и Србија, живи у ишчекивању катастрофе.
„И најздравије људи сада реферишу анксиозност, зато што реално више не знате ко ће када и од чега до оболи, само се карика нови број инфективних болести које су могуће. А опет не знате ни шта је узрок, уопште више, не знате ни шта предузети и многи људи у тим ситуацијама заправо реагују са анксиозним, анксиозно -депресивни синдромом. Ни депресија уопште није тако ретка, само што се о њој не прича“, каже Јанковићева.
И млади у депресији
Истраживање је спроведено на хиљаду становника мањих средина, у Лајковцу, Мионици, Пландишту, Шиду, Ужицу, Руми, Крупњу, Лозници, Сремској Митровици, Ариљу, Косјерићу, Пријепољу, Сјеници, Прибоју и Пећинцима.
„У тим мањим градским или у руралним срединама заједница је како-тако очувана, па шта год се коме догодило или био болестан, ви га нећете изопштити. Истовремено, у овим „урбаним“, елитистички оријентисаним срединама, свако коме нешто мањка, боље га се клонити, боље је да он буде аут, него да се на било који начин подржи или не дај боже да затражи некакву помоћ и подршку од вас“, каже овај психотерапеут из Клиничког центра Србије.
mrzovolja, snuždenost, sumornost, melanholija, depresivnost, depresija, apatičanost, bezvoljnost, anksioznost, malodušnost, apatija, deprimiranost, indisponiranost, ravnodušnost, pokunjenost, mrgodnost, zlovolja, nevoljnost, tmurnost, mrklina, letargija ⬇️
— Ika 🌱🥗🪴🐩♋️♐️🦇🕸 (@VasilikaVale) August 4, 2022
Резултати истраживања показују и да је најмање свака трећа особа имала блиско искуство са особом која има психичке тегобе, као и да у нашој земљи постоји изражена стигматизација особа с менталним поремећајима.
Наша саговорница додаје да свему овоме треба додати страшну чињеницу, велики број младих људи је депресиван, а то се тешко препознаје, зато што младе када то пријаве, врло често схватају површно.
„Кажу, шта ти имаш да будеш депресиван, млад, здрав, чује се та врста реторике и помоћ се не пружа на време. У породицама и даље постоји идеја да ће то све да се само излечи. Ред, рад и дисциплина и нестаће депресија. Уз то иде и наш патент, коришћење лекова које користи стрина, тетка, баба. Потпуно неконтролисана употреба, иако законски то није дозвољено. Дакле, млади посежу за супстанцама које нису за њих, које могу да направе још већи кошмар и психички неред“, упозорава Јанковићева.
Срамота је бити психички болестан
Мапирање доступних услуга заштите менталног здравља и психосоцијалне подршке у 15 јединица локалне самоуправе у нашој земљи, које је урађено у оквиру студије од октобра до децембра 2021. године, такође показује да овај вид услуге није у довољној мери доступан у свим локалним заједницама.
Наша саговорница каже да је анкетирање људи из мањих места у Србији био добар приступ, важно је знати шта се у њима дешава, јер смо у великим, где нам је све доступно, заборавили да постоје и људи који немају велике болнице, институте, али ни интернет или не знају да га користе за тражење помоћи.
„Не заборавите да се људи либе да питају код кога да одем, све остаје маскирано, док се не догоди нека ужасна епизода. Онда имамо коментар, не знам шта човеку би одједном, да такву ствар уради, кад је увек био нормалан. Изгледа да се наш критеријум нормалности своди на то да нас нико не оптерећује. Нема интересовања за другог, кад питате некога, како си, ви у ствари и не очекујете одговор, то је фраза. Као да је повлачење у себе постало модел, реч је о озбиљном изолационизму и одсуству идеје заједнице, то је забрињавајуће“, истиче Јанковићева и додаје да је за овакво понашање такође делимично одговорна пандемија, живот онлајн.
Свака осма особа каже да је у последњих недељу дана користила лекове због психичких тегоба
© Фото : Pixabay
Шта може држава против депресије
Она додаје да је ситуација у већини земаља мање више иста, да се и оне боре са истим проблемима, да имају сличне резултате истраживања, јер после ковид кризе прети глобална, економска. Иако имамо релативно добар здравствени систем, који је издржао разне кризе, очигледно, каже, постоји нека врста отпора да се систематски бавимо душевним поремећајима.
„Ко год да је болестан од било чега, ако има неко хронично обољење или неку епизоду акутног обољења, он не бива стигматизован, за њега има разумевања, али овде још увек постоји велика предрасуда око тога да онај ко има проблеме са менталним здрављем „није нормалан“, „има шифру“. Чак се и обрачун са политичким неистомишљеницима заснива на тези да они нису психички здрави".
Шта држава може да уради, постоји ли начин да се системски решава проблем менталног здравља нације? Иако се медији и стручњаци у приличној мери баве овим проблемом, утисак је да Програм заштите менталног здравља, који постоји, мало кога интересује.
„Држава може да уради све, да пружи разне сервисе, имамо и Национални центар, односно СОС линију за борбу суицида, али док се некако не сензибилизује друштво у глобалу, док људи не почну да прихватају личну одговорност зато што нису приметили да им је комшија лоше, да им је пријатељ депресиван, док не постоји једна врло широка кампања, тешко да ћемо нешто радити“, закључује Јанковићева.
Највећи број анкетираних не би био сагласан да особа која има проблеме с менталним здрављем постане члан њихове породице, а трећина не би била спремна да живи са особом која има менталне проблеме. Свака четврта особа не би била спремна да ради са особом која има душевне тегобе, док свака пета особа не би била спремна да живи у близини ове особе.
