Први корак за излазак српских сточара на велико ново тржиште – Саудијци чекају јунетину
21:29 11.08.2022 (Освежено: 16:12 28.03.2023)
© Фото : Pixabay
Пратите нас
На вест да је Саудијска Арабија одобрила увоз јунећег и овчијег меса и млека и млечних производа из Србије треба гледати као на први неопходан корак за улазак на то тржиште, али да на томе не би и остало треба предузети и више наредних, јер нам је сточни фонд десеткован, кажу за Спутњик у Привредној комори Србије.
То је јако добра прилика да дођемо до тржишта које је релативно захтевно, али и пружа могућност зараде зато што је велико и зато што има платежно способно становништво, оцена је помоћника директора Сектора за стратешке анализе ПКС Бојана Станића.
Тржиште Саудијске Арабије добра могућност
„Ту је у питању значајан потенцијал зато што је Саудијска Арабија велико тржиште са преко 30 милиона становника са значајним учешћем оних који су јаке куповне моћи, тако да за привреднике Србије, произвођаче у овим делатностима то представља прилику. Међутим, колико ће на крају моћи да од тога буде реализовано имајући у виду и одређене стандарде које Саудијска Арабија захтева, то ће време показати“, каже он за Спутњик.
Станић подсећа да ми имамо сличне споразуме и са Кином, Турском, отворен позив за извоз беби бифа у ЕУ који нису реализовани зато што се сточни фонд у Србији континуирано смањује.
„Потребно је ојачати сточни фонд, ојачати производњу хране за животиње, производњу вештачких ђубрива чиме би била омогућена самодовољна производња свих инпута који се користе у сточарској индустрији. На тај начин успели бисмо да дођемо до испуњења прописаних квота па и преко тога. Ми смо сада далеко од тога из простог разлога што морамо да решимо сировинску базу, односно сточни фонд. Више пута смо на то указивали и Влади и институцијама које доносе одлуке, као што је Министарство пољопривреде, да континуирано урушавање сточног фонда у Србији смањује могућност значајних прихода од извоза хране која све више добија на цени“, нагласио је Станић.
Дуг пут до извоза
По оцени секретара Удружења за сочарство у ПКС Ненада Будимовића, пуно тога треба да се уради са фармерима како би подигли производњу, било да је у питању месо или млеко и млечни производи.
Сточни фонд је десеткован и требаће пуно посла да би подигли производњу и имали за извоз
CC0 / Pexels/Mark Stebnicki /
До извоза је дуг пут у више корака на коме, како каже, треба решити питање континуитета производње, договорити количине, цену, примену Халал стандарда.
„То су врло захтевни послови и јесте добра перспектива, јесте искорак, али ако се искористи. Треба фармеру рећи – товиш 50 комада, цена када будеш утовио је толика и толика по килограму, да ли хоћеш или нећеш. Ако хоће, кланица дође за девет месеци да исплати паре. Имамо задруге, имамо удружења, све то функционише на папиру, хајде сада да то реализујемо“, сликовит је Будимовић.
А то, како каже, значи једну организовану, континуирану производњу током целе године, како би сукцесивно, из месеца у месец, одређена количина била спремна за извоз.
Како је то радио Генекс
На овом првом кораку не би требало да станемо, јер је, како истиче, реч о високоплатежном тржишту због чега би сви да послују са њима, па је већа и конкуренција. Добили смо, каже, прилику и зато треба добро сагледати како да је искористимо.
Саговорник Спутњика подсећа како је у некадашњој Југославији „Генекс“ уговарао извоз и количине и цену и са увозницима и са произвођачима.
„Тај централизам у оваквим државама и са оваквом структуром пољопривреде као што је наша мора да постоји. Не можемо ми да кажемо да је тржиште слободно, него морамо да прилагодимо наше пословање нашем систему где имамо велики број газдинстава и где је уситњена производња“, мишљења је Будимовић.
Све смо, напомиње он, препустили слободном тржишту, које мало- мало, па није слободно.
Или извоз буде забрањен управо када би фармери због цене на светској пијаци могли највише да зараде, или је нечија роба мање конкурентна у односу на другу чији произвиђачи добијају велике субвенције својих држава. Зато се, по речима стручњака за сточарство у ПКС, сељаци тешко одлучују на овакве захтевне аранжмане са производњом која тражи време, за коју им после цену на слободном тржишту нико не може да гарантује.
