Споменик оцу црногорског филма Живку Николићу – генију који је разобличио лицемерје и лажни морал
CC0 / /
Пратите нас
Годишњица смрти великог југословенског и највећег црногорског редитеља Живка Николића, по обичају, прошла је готово незапажено. Сетили су га се, углавном, поштоваоци лика и дела у пригодним постовима на друштвеним мрежама.
Живко Николић рођен је 1941. године у селу Озринићи, у околини Никшића. Умро је 17. августа 2001. у Београду. Снимао је документарне, игране и телевизијске филмове и ТВ серије. Радња његових филмова углавном је смештена у рурална поднебља планинске и делом приморске Црне Горе, у крајеве из којих је потекао.
Најпознатија филмови Живка Николића су „Лепота порока“, „Чудо невиђено“, „У име народа“, „Смрт господина Голуже“ као и тв серија „Ђекна још није умрла, а ка' ће не знамо“.
Споменик „црногорском Фелинију“: Иза камере снима Црну Гору лажног морала
Један од оних који су се сетили Живка Николића је и лидер Покрета за промјене Небојша Медојевић који га је у пригодном посту назвао „црногорским Фелинијем“.
„Али његова проклета судбина је била да приказује истину о свом народу. А та се истина није уопште допала његовом народу навиклом на двоструки морал и лицемјерство. Заслужио је највећа могућа признања и част од Црне Горе. Моја идеја је била да му се направи споменик испред Скупштине Црне Горе одмах поред споменика Краља Николе. И то како стоји иза камере и снима ту Црну Гору лажног морала, лицемјерја и корупције коју најбоље представља Краљ Никола“, навео је Медојевић.
Један од поштовалаца Живка Николића написао је: „Да ти се устати имао би материјала за снимање са којим би могао покупити алеју 'Златних палми'… Имао си петљу (да не кажем нешто друго) да нас прикажеш у правом свијетлу. Лаж, злоба, лицемјерство данас су израженији него икад. Мало је доброг остало у нама, а као и увијек, поштен и исправан човјек заврши као Милутин из филма 'У име народа'“.
Отац црногорског филма
Редитељ Страхиња Савић који је докторирао тезом „Наративни универзум Живка Николића – идентитет, репрезентација, карневализација“, сматра да је Николић био представник орнаментално етнолошког, чак и антрополошког модернизма тако да је његов рад дубоко уткан у питање црногорског идентитета.
Кад је реч о црногорском идентитету, мисли на етнолошка, а много мање политичка питања која су постала актуелнија распадом Југославије. У смислу чисто антрополошког идентитета, Николић је заиста био црногорски редитељ. Осим Фелинија с којим пореде Николића, има још редитеља, као што је Параџанов, који га везују за модернизам.
„У сржи модернизма је нека апстракција, у ствари неко преиспитивање теме ништавила. У контексту различитих кодова, у овом случају етнолошко-антрополошких, Николић се, потпуно с разлогом, може сматрати оцем црногорског филма и слажем се да би му требало подићи споменик“, каже Савић за Спутњик.
Николићеви филмови – жртвено јагње за критичаре
Говорећи о суочавању Црногораца са лицемерјем, Савић подсећа да је Живко Николић неколико пута изјавио да му никада није била намера да прави филмове о Црногорцима и да их на било који начин исмева и додаје да је пре ту била реч о „питању андрићевске стазе коју носимо, која нас формира али је на одређени начин и терет“.
„Другим речима, Живко није могао да бира где ће да се роди и полазио је од оног што је стварност, а то је сјајан рецепт за успех филма. На његовој мети критике је било друштво генерално, можда чак пре балканско него црногорско“.
Живко Николић данас не само да је заборављен, и у Црној Гори и у Србији где је проживео последње године, него није био признат ни за живота, сматра Савић. Његови филмови су врло брзо постали култни, али нису били комерцијално успешни, осим „Лепоте порока“.
„И не само то, често су били жртвено јагње за критичаре јер они као да нису успели да довољно и адекватно повежу његов рад са светским тековинама и да га локализују у југословенску кинематографију, тако да је проблем постојао и током његовог живота, а поготово данас. Последњих година живео је на ивици сиромаштва и потпуно заборављен, једва је успео да дође до новца за снимање последњег филма 'Искушавање ђавола'. Генерално, питање филмског и кинематографског наслеђа у овој држави је проблем и нешто на чему би требало радити.“
„Бештије“ и „Јована Лукина“ – драгуљи југословенске кинематографије
Живко Николић је режирао документарне филмове као игране и међу њима има заиста „бриљантних радова“, истиче саговорник Спутњика. Савићев омиљени је „Прозор“, поетични лирски документарац, а издваја и краткометражне филмове „Биљег“ и „Ждријело“.
„Од играних филмова најпосебнији су његови први који највише припадају модернизму – 'Бештије' и 'Јована Лукина'. Наравно, треба увек имати у виду и ове касније филмове који су више класичног карактера и тиме се може објаснити њихов комерцијални успех као што су 'Лепота порока' или 'Чудо невиђено', али издвојио бих 'Бештије' и 'Јовану Лукину' који су заиста два драгуља, малтене невиђени филмови у југословенској кинематографији до тог тренутка.“
„Ђекна“ је једна од најсмешнијих и најпопуларнијих серија са ових простора али у њој је велики удео имао и сценариста Миодраг Караџић. У „Ђекни“ Живка Николића препознајемо по специфичном редитељском поступку.
„Имамо сценарио у ком се ништа практично не дешава у класичном смислу, него је све некако у спорој радњи, атмосфери, на духовитим наглабањима у дијалозима и у тој серији се Живко Николић види у тој спорости. Малтене то је серија атмосфере али ту највећи удео добија сценариста што је и логично јер у серијама ипак сценариста, односно креатор има примат. У случају 'Ђекне' изједначавам и редитеља Живка Николића и сценаристу Миодрага Караџића и сматрам да је та серија једна од најуспешнијих с ових простора“, закључио је Савић.
