https://sputnikportal.rs/20220828/milutin-soskic-sport-fudbal-partizan-smrt-1141775399.html

Албанци су му спалили родну кућу – а нову, црно-белу, бранио је херојски и до смрти

Албанци су му спалили родну кућу – а нову, црно-белу, бранио је херојски и до смрти

Sputnik Србија

Рођен у метохијском селу Јабланица, код Пећи, као четврто дете у породици краљевског официра Јеремије и мајке Радунке, одрастао у патријархалној породици, а... 28.08.2022, Sputnik Србија

2022-08-28T13:00+0200

2022-08-28T13:00+0200

2022-08-28T13:00+0200

спорт

спорт

фудбал

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/08/1b/1141755912_0:75:614:420_1920x0_80_0_0_1c4227b4f32a12cdc8b8662b1ed18f85.jpg

„Имао сам четири године када су нам балисти у Јабланици запалили кућу. Ево, и данас као да видим како у кућу убацују пса кога сам волео. Мајка нас је загрлила, браћу и мене, и успела да нас одведе у Пећку патријаршију, наше једино уточиште те 1941. године. То ми је у сећању и са тим ћу да умрем,” причао је Шошкић.После рата породица се преселила у Београд, а једанаестогодишњак који је желео да буде голман пар месеци је одлазио са другарима на тренинге Црвене звезде, да би онда отишао у Партизан. И остао, и поред одлазака, заувек.“И данас то не умем да објасним. Да ли је то био прст судбине или не знам шта, осетио сам да је у Партизану лепше, атмосфера је била топлија, приснија и тако сам цео живот остао на стадиону ЈНА.”ТИх и ненаметљив, бескрајно храбар и одлучан на голу, сасвим мирно је описивао каријеру која га је промовисала у једног од најбољих голмана које је Балкан имао, човека који је бранио за Тим света 1965. године.А све је, увек је инсистирао на томе, ишло полако и редом.“Напредак је текао природно, степеницу по степеницу. Живео мирно и обично све док од мене нису почели да траже и очекују много. Осетио сам тескобу, растрзан између обавеза према школи и клубу, и први пут чуо нешто што ми је било необично – ’ми те плаћамо!’ Нисам почео да играм фудбал због плаћања, иначе у то време скромног, него што сам волео спорт којем ћу посветити сав свој живот.”Млади голман је био посебан по још једној ствари: осим брзине, скока, рефлекса, храбрости, са истим жаром приступао је школским турнирима, тренинзима и утакмицама на највећим стадионима.Није имао 19 година када је доживео прву тешку повреду, на утакмици са Вележом. Искидани су лигаменти колена. Изгледи да поново стане на гол били су минимални.“Пре тога сам био млад и наиван, мислио сам да су ми сви који би ми климнули главом на улици, пријатељи. А онда су нестајали. Поред мене је остала само мајка. Родила ми се мисао да морам да тражим и нађем у спорту оно у шта сам веровао, како мислим да ваља, не тражећи помоћ и прихватајући од других само оно за шта мислим да вреди.”Шошкић се опоравио, био омладински репрезентативац Југославије, а са јуниорским тимом Партизана освојио две титуле првака државе. И стигао до првог тима, на време, да буде један од кључних актера можда и најубедљвије Партизанове европске победе.У години када је основан Куп европских шампиона, Партизан је добио позив да учествује, иако није био првак. Побеђен је, захваљујући великом Милошу Милутиновићу, Спортинг из Лисабона.Следећи противник био је мадридски Реал. У Мадриду је било 4:0 за Реал, није Партизан играо лоше, постигао је два гола, без доброг разлога поништена, па је Краљевски клуб са Ди Стефаном, Хентом, Сантамријом… дошао на реванш са великом предношћу.“Био сам изненађен кад сам чуо састав тима. Инспирисала ме је помисао да ћу бранити против таквих асова. Трема је трајала док утакмица није почела, а онда сам био миран. И сасвим сигуран за дебитанта који је стао на гол на тако важној утакмици. Жао ми је само што нисмо дали и четврти гол, а било је толико шанси. Ко зна, можда бисмо те године ми били прваци Европе, а не Реал…”Партизан је у том четвртфиналу стао, а Милутин Шошкић постао први голман. И стајао испред гола на укупно 387 утакмица.Ређали су се успеси. Партизан је са Шошкићем на голу освојио четири титуле првака. Он је правио параде, мамио уздахе противничких и громке аплаузе својих навијача, постајао истинска звезда, а славу – презирао.“Слава ми је представљала само терет, док је трајала, јер сам на време схватио шта значи и колико вреди. Ништа.”А дотакао ју је небројено пута. Нема ни разлога а ни места да се наброје све утакмице у којима је блистао. Једна, у априлу 1966, на Олд Трафорду, остала је упамћена као можда највећа.Партизан је на путу ка финалу Купа шампиона победио славни Манчестер Јунајтед у Београду са 2:0, а на Театру снова је изгубио, са 1:0 и поред тога што је домаћин нападао свих 90 минута. Велибор Васовић и Бранко Рашовић били су бриљантни, а Милутин Шошкић чинио чуда на голу.Иако је већина играча златне Партизанове генерације тврдила да им је најдража утакмица она у полуфиналу КЕШ због пораза у финалу, Хејселска ноћ била је најважнија.А две и по године раније, Милутин Шошкић доживео је највеће признање, позван је у Тим света на утакмици са Енглеском, на Вемблију. По једно полувреме бранили су Лав Јашин и Шошкић, а на терену су, у њиховом тиму, били и Ђалма Сантос, Рејмон Копа, Денис Лоу, Алфредо ди Стефано, Еузебио, Пушкаш…“Били су то незаборавни тренуци. Око мене су били чувени играчи. Више сам их знао из новина и са телевизије, а најближи ми је био руски голман Лав Јашин. Лако смо се споразумевали и одушевио ме је као човек, а знамо какав је био голман. И тада сам се уверио, што је неко већи фудбалер, скромнији је и природнији. Умишљени су они мали који причају само о себи.”Четири титуле у пет сезона, бриселско финале, блиставе партије на голу националног тима…Бранио је за Југославију 50 пута, а дебитовао у октобру 1959. године. У Београд су дошли Мађари, “лака коњица” је блистала, а после три примљена гола у првом полувремену, велики Владимир Беара тражио је да буде замењен. Милутин Шошкић је стао на гол, бранио одлично и постало је јасно – један великан је одлазио са сцене, други се за своје место изборио.И остао дуго. Пре њега је само Беара дочекао 50. утакмицу на голу репрезентације. Стигао је да на Европском првенству 1960. године игра финале, да брани у полуфиналу Светског првенства у Чилеу, две године касније и освојио златну олимпијску медаљу у Риму 1960.И Милутин Шошкић је, као и сви велики југословенски играчи, отишао у иностранство. Имао је пуно понуда, а преселио се у Немачку, у Келн, тешка срца.“Другови су се кладили да ћу се брзо вратити, знајући да сам Југословен и патриота, а то од срца могу да потврдим, не верујући да ћу издржати.”Издржао је. За Келн је бранио од 1966. до 1971. године, освојио немачки Куп, а и поред три велике невоље, бранио је сјајно. Прво му је напрсла грудна кост, па је доживео прелом десне ноге, а онда га је упала плућа вратила у болнички кревет.И још једном се вратио, бранио до краја уговора.“Само ја знам како ми је било тамо, и поред све љубазности и пажње домаћина. То су ми били најтежи тренуци у животу.”Био је касније тренер ОФК Београда, па у више наврата и са разним тренерима члан стручног штаба у Партизану. Отишао је деведесетих у Сједињене Државе, радио као тренер голмана репрезентације на Светском првенству чији су Американци били домаћини.Вратио се у Београд, у Србију, 2006. године. Живео је тих и миран пензионерски живот, пратио Партизан и сањао Метохију.

2022

Вести

sr_RS

спорт, фудбал