Шта је уплашило Хенрија Кисинџера: Зашто „лоши момци“ побеђују Запад /видео/
22:28 10.09.2022 (Освежено: 13:48 03.10.2022)
© POOL
/ Пратите нас
Када је, још пре руске интервенције у Украјини, амерички магазин „Атлантик“ забринуто констатовао да „лоши момци побеђују“, на насловну страну ставио је скоро све омиљене непријатеље либералног Запада – председнике Русије Владимира Путина, Кине Си Ђинпинга, Белорусије Александра Лукашенка, Венецуеле Николаса Мадура и Турске Реџепа Тајипа Ердогана.
Интересантна подударност која можда и није случајна: сваки председник са овог списка, од Каракаса преко Хонг Конга или Анкаре до Минска, био је суочен са неком врстом обојене револуције, покушаја преврата или, макар, унутрашње дестабилизације изазване споља. И преживео је.
(ДИС)БАЛАНС МОЋИ
Ова околност, уз ваљда нормалну реакцију у виду повећаног степена разумевања међу несуђеним жртвама након преживљавања споменутих покушаја политичке ликвидације, сад изазива озбиљну узнемиреност, па чак и страх међу службеницима оне структуре која је баш сваки пут очекивала да ће неки од тих „лоших момака“ бити поправљен трајним уклањањем са светске политичке сцене; страх од губитка доминантне позиције до сада је изгледа толико узео маха да Хенри Кисинџер, са страница „Волстрит џорнала“, чак јавно нуди, уместо америчке доминације јер се помирио да ње више нема, договор са противницима будући да је свет „на ивици опасне неуравнотежености“. Потребан је, каже, „својеврсни баланс моћи који подразумева прихватање легитимитета и оних вредности које су понекад супротне. Јер, ако верујете да коначни исход мора да буде наметање ваших вредности, онда уравнотеженост није могућа.“ Такође, додаје, мора да се успостави и „равнотежа у поступању, што значи да постоје ограничења у испољавању сопствене моћи у односу на оно што је потребно за општу уравнотеженост“.
У преводу: Кисинџер покушава да упозори структуре из којих је и сам потекао да више не могу да раде све што им је воља јер ће у супротном саме од тога настрадати.
ЗАРАЗНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
„Демократске револуције су заразне. Ако успете да их зауставите у једној држави, можете да спречите и њихово отпочињање у другим државама“, опомиње пак Ен Еплбаум, новинарка „Атлантика“ и чланица управљачког одбора америчке Националне задужбине за демократију, институције за финансирање обојених преврата која је пре четрдесетак година и основана да би радила јавно оно што је ЦИА дотад морала да ради тајно.
Елем, пише Еплбаум у „Атлантику“, „ако је 20. век био столеће спорог и неравномерног напретка ка тријумфу либералне демократије над осталим идеологијама – комунизмом, фашизмом, отровним национализмом – 21. век за сада је прича о обрнутом процесу“.
И зато, за разлику од Кисинџера који је у својој 99. години успео да сакупи довољно животне мудрости и искуства, па је схватио да се том обрнутом процесу мора прилагодити, Ен Еплбаум полетно тражи још онога што је и довело до обртања тријумфа либералне демократије.
„Промоција демократије широм света“, поручује, „погрешно се поистовећује с 'непрестаним ратовима'... Природа се гнуша вакуума, а такође и геополитика. Ако Америка уклони промоцију демократије из своје спољне политике, ако Америка престане да се занима за судбину других демократија и демократских покрета, онда ће аутократије брзо заузети наше место извора утицаја, финансија и идеја. Ако Американци не приведу одговорности убилачке режиме, онда ће ови режими стећи осећај некажњивости. И наставиће да краду, уцењују, муче и застрашују – унутар својих земаља, и унутар наших.“
Другим речима: уместо компромиса какав предлаже Кисинџер, борба на живот и смрт.
ЛИЦЕМЕРЈЕ И ДВОСТРУКИ СТАНДАРДИ
Ен Еплбаум и њене колеге јастребови који формулишу политику колективног Запада, међутим, не успевају у пуној мери да увиде проблем с којим су суочени. Тај проблем састоји се у томе што сав остатак света – оних скоро 90 одсто човечанства који Русији није увео санкције – Западу више не верује да су „лоши момци“ светске политике, уистину, лоши.
„Глобални кредибилитет и мека моћ Америке и Европе нарушени су њиховим лицемерјем и двоструким стандардима“, приметио је и сер Робин Ниблет, одлазећи директор Краљевског института за међународне послове, познатог Чатам хауса, у свом опроштајном говору у јулу.
И заиста – како је уопште могуће без последица се супериорно легитимисати као демократа док истовремено поручујете да ћете урадити оно што сте наумили „без обзира на оно што гласачи мисле“, као што је то пре неки дан учинила немачка шефица дипломатије Аналена Бербок.
Став читавог остатка света према оваквом односу прилично ефикасно је ових дана изразио магазин „Нешенел“ из Уједињених Арапских Емирата: „Бројни су захтеви једне велике силе – Сједињених Држава – и држава које мисле да су и даље велике силе, као што је Уједињено Краљевство, да и сви други треба да стану на њихово становиште о свим главним питањима... Потпуно је примерено да им у лице кажу да неће да заузимају стране (...) и то је позиција већине земаља света, од арапских држава до Азије, Африке и Јужне Америке.“
ПИТАЊЕ МЕНТАЛИТЕТА
Зашто већина земаља света не жели да се сврста против „лоших момака“ које је као такве означио Запад? Зашто ти „лоши момци побеђују“? И, ако је већ тако – ко губи?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали политиколог Александар Павић и публициста и издавач Слободан Деспот.
„Чим неко стане на пут Америци и њеним интересима, он аутоматски улази у табор злих сила“, каже Слободан Деспот, и објашњава: „Амерички менталитет, заснован на менталитету пуританских досељеника који су Европу напустили због својих фундаменталистичких протестантских уверења, у свет геополитике уводи појмове којима ту не би требало да буде места, као што је – зло. Стога и епитет ‘лоши‘ момци не описује онога на кога се односи, већ њих саме и њихов поглед на свет који је притом и дубоко расистички јер све остале, од Ирачана до Руса, сматра мање вредним.“
Ипак, напомиње Александар Павић, „хистерија с којом се сад проглашавају непријатељи представља нешто ново у америчкој спољној политици... Комбинована неолиберално-неоконзервативна елита која је преузела примат над америчком спољном политиком оваквим црно-белим интерпретирањем стварности као да жели да створи предуслове за наставак политике интервенционизма, упркос снажним изолационистичким тежњама у америчком друштву које су кроз историју тамо биле веома снажне.“
Хистерични медијско-политички напади на противнике, додаје Деспот, „производ су страха ових елита због престанка њихове глобалне хегемоније који се већ догодио, те стога и прибегавају репресији и код куће и у спољним односима... Притом, очигледно је да су те елите суочене с једним прагматичним савезом различитих политичких и идеолошких система, па ипак, сви заједно су проглашени за аутократе како би били демонизовани.“
ГЛОБАЛНА ОЛИГАРХИЈА
С друге стране, указује Александар Павић, „сам појам демократије је истовремено идеализован као алтернатива тоталитаризму – иако је, на пример, током Хладног рата у Западној Европи ЦИА спроводила операцију 'Гладио' како би контролисала политичку сцену, да случајно леве снаге, укључујући комунисте, не буду демократски изабране... Најзад, покраденим председничким изборима у САД 2020. године та глобалистичка елита фактички је погазила демократију. И баш зато сад гласније него икад говори о њеној заштити, по старом принципу – ко о чему...“
„У својој чувеној књизи 'Трагедија и нада', историчар са Џорџтауна Керол Квигли, који је иначе био ментор Била Клинтона, с одобравањем пише да Америком заправо управља група богатих банкарских породица, које утичу и на медије, и на фондације у којима се креира политика, и, кроз своју финансијску моћ, на све институције... Тај тип власти искристалисао се у олигархију која се у другој половини 20. века претвара у глобалну и у себе увлачи све који су јој подобни. Преокрет је, међутим, почео да наступа доласком Владимира Путина на власт у Русији,“ напомиње Слободан Деспот.
„Глобализација који они заговарају може да успе само ако је уистину глобална. Ако је регионална, или само локална, не само да неће да успе, него ће фатално ослабити тај организам у коме делује у односу на противнике који се нису деиндустријализовали и спровели друштвени инжењеринг какав се, разарањем традиционалне породице, спроводи у оном делу света који на то пристаје... И зато такозвани 'лоши момци', који на то не пристају, сада и побеђују,“ закључује Александар Павић.
