Ко Србину може да забрани прославу јединства, слободе и уједињења? Ко је тај?
© Tanjug / STRAHINJA ACIMOVIC
Пратите нас
НАТО и Запад упорно понављају како идеја српског јединства припада прошлости, покушавајући да је криминализују. На нама је да о тој идеји говоримо врло слободно и да оне које долазе учимо да у томе нема ничег лошег јер цела наша историја може да стане у две речи: слобода и уједињење.
Овако идеју српског јединства, слободе и националне заставе чији празник је, у присуству политичког врха Србије и РС, али поглавара СПЦ, обележен манифестацијом у Бијељини, коментарише историчар Милош Ковић.
Председник Србије Александар Вучић је, оцењујући овај тренутак као историјски, из Бијељине позвао Србе да се уједине под тробојком, указујући на чињеницу да се овим даном не обележавају само три наша симбола већ суштина нашег постојања. По оцени српског члана Председништва Милорада Додика питање уједињења је питање будућих деценија, а своје виђење јединства дао је и патријарх Порфирије, рекавши:
„Народ који нема духовног јединства и здравља личи на орах који има тврду љуску али нема језгро и плод. Такав шупаљ орах и под најмањим ударом распада се у парампарчад и од њега на крају не остаје баш ништа".
Дани славе и дани страдања
Ковић каже да су кључне речи које су обележиле нашу историју управо слобода, јединство и уједињење. Од најранијих помена за Србе је карактеристична жеђ за слободом, схваћена као право да самостално доносе одлуке, као право на независност, аутономију и аутокефалност.
„То је идеја уједињења, свест о јединству, ма где живели. Оно што Србе окупља су историјска сећања на дане славе, рецимо на Немањиће или Карађорђа, али и сећање на време страдања - Косовску битку или покосовско доба. Уз то, ту је и верност СПЦ, као и српски језик. То су само најважнији мотиви који окупљају Србе у једно тело и једну заједницу ма где они живели“.
Историја интеграција и дезинтеграција
Историја Срба може се, каже, објасни као историја интеграције и дезинтеграције, на просторима на којима живе од раног средњег века, а то је простор Босне, данашње Србије, Далмације, Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије и Македоније.
„Срби на тим просторима живе, бивају подељени и они се уједињују. Уједињују се у времену, рецимо, Немањића или обновљене Пећке Патријаршије од 16. до 18. века, или у времену стварања модерне српске државе, али ако хоћете и Југославије, а разједињује се у временима турске најезде, аустроугарских, нацистичких најезди и данашње НАТО најезде“.
У том кључу, сматра, можемо разумети и критике са Запада када је реч о идеји јединства и уједињења Срба.
„Ко може Србину да забрани да прослави дан српског јединства онда када неке велике силе систематски раде на стварању Велике Албаније. Ако Немци и Албанци имају право на то, ко то право може оспорити Србима, ко је тај?“
Сложена времена и сложене околности
Ми живимо у времену у којем су Срби на силу дезинтегрисани и разједињени, апострофира Ковић.
„Сложена времена и историјске околности у којима живимо, налажу очување онога што је стечено, а то је суверенитет Србије и РС, а затим и грађење мостова преко Дрине и преко свих географских простора који Србе раздвајају. Истовремено, ова идеја не искључује и да са народима са којима живимо градимо најбоље односе у кључу идеје – Балкан балканским народима. То је та слобода, то је тај идеал ослобођења“.
15 Септембар 2022, 12:02
Данас нико не жели нове конфликте, напомиње. Мостови се граде културом и економијом, и то је оно на шта су се Срби ослањали много пута у својој прошлости.
Дан када је решена историја Првог светског рата
О избору датума када ће се прослављати Дан српског јединства, слободе и националне заставе, наш саговорник каже да је пажљиво изабран. Тог дана 1918. донета је историјска или тачније одлука историје да ће Срби бити уједињени.
„Значај тог датума у историји српског народа као да раније није био довољно препознат. То је кључни тренутак не само модерне историје српског народа већ историје Европе, када су отворена врата за остварење вековног завета уједињења српског народа макар и у југословенској држави, и када је одлучена и судбина Првог светског рата“.
Најбоља потврда реченог је писмо немачког цара Вилхелма Другог генералу Лудендорфу. Срамота, пише, шачица српских војника је решила судбину Првог светског рата и Европе, подсећа Ковић.
