https://sputnikportal.rs/20221023/matija-beckovic-desava-se-nesto-sto-nismo-ni-sanjali-a-svet-je-mislio-da-je-kraj-istorije-video-1144995287.html

Матија Бећковић: Дешава се нешто што нисмо ни сањали, а свет је мислио да је крај историје /видео/

Матија Бећковић: Дешава се нешто што нисмо ни сањали, а свет је мислио да је крај историје /видео/

Sputnik Србија

Није нама остављено да сами решавамо, него да сачувамо оно што су наши преци сачували уз толико жртава. Да то не проспемо и не заборавимо. Јер, од нас се не... 23.10.2022, Sputnik Србија

2022-10-23T18:14+0200

2022-10-23T18:14+0200

2022-10-23T18:14+0200

србија

култура

матија бећковић

култура

култура – интервјуи и аналитика

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0a/0c/1144412723_0:0:3073:1728_1920x0_80_0_0_f2868bc938d52852d6b0296ff7c8c93a.jpg

Његова најновија књига, “Најнајнија“, која је као и све претходне дочекана као празник поезије, пред читаоце доноси јединствену љубавну исповест.Њоме се познати свет чувених поема попут „Међе Вука Манитога“ и „Рече ми један чоек“, религиозних стихова испеваних у славу Бога и Његоша, враћа на почетак: у љубавну лирику која је једног ваљевског матуранта пре шест деценија уврстила у велике песнике. Ове песме, испеване с мало речи и стихова, обједињене су насловом који је српском језику подарио – нову реч.„Најнајнија је најновија и најнежнија српска реч. У времену у ком се тако мало тепа, она је утолико упадљивија, објашњава Бећковић.Ова нас књига враћа у 1962. годину када сте објавили поему „Вера Павладољска“. Да ли је „Најнајнија“ наставак и природни продужетак те давно започете песме?„Тачно. То је неки епилог свог тог певања кроз толике деценије. И та најновија поема може се читати у целини, од почетка до краја, а може се и сваки стих читати као песма. Од краја или од средине. А може се као она магична коцка окретати и превртати и увек ће се отварати на нов начин. Овде је често на једној страни само једна реч, а тој речи се не може учинити већа част него да буде сама на чистом листу хартије“.У „Вери Павладољској“ сте били разговорљиви, писали сте у сликама, са неком енергијом младости...„Ја се живо сећам те прве песме, околности у којима сам је писао. Многе од метафора које су ту употребљене биле су заправо животне чињенице. Рецимо, песма почиње „Лукавица је хтела да ме надлукави“ и често се мислило да је она нека лукава особа, а то је заправо планина Лукавица према којој сам тада ишао. „Пунио се месец у августу као локва“… Тачно је тако било - август месец. „На градилиштима и рудницима Боксита…“ тачно је то тај рудник код Никшића који, чини ми се, још ради и у који сам ја свратио идући на планину Лукавицу… Све је то било у неком магновењу и у неким слутњама. Мене је болео стомак, па сам свратио у неку радничку мензу и ту су стварно неки радници јели ђувеч, тако јуначки да сам се ја дивио њиховом суровом апетиту. И колико су све те околности биле суровије, толико сам се ја више расенио и разнежио тако да сам стално помињао ту девојку која се зове Вера Павладољска, која је била две године млађа од мене и која је остала у Ваљеву. Ја сам је спомињао неком човеку који је могао да помисли да је то нешто измишљено као што је ретко ко помишљао да ту постоји нека стварна личност. Тако да је и то била поезија“.Да ли су се сви ти светови - стварни живот, сећања и поезија – у вама сјединили или међу њима има граница?„Показује се да је оно што је стварно слабије од оног што је нестварно. И да је више оно што не знамо него оно што знамо, да је дубље и несагледивије, а да се на крају после свих наших јуначких подвига свело ипак на то да је поезија једино што имамо. А то није мало. Она се појављује на разним подручјима, поднебљима, питањима, искушењима… И кад видите да ничега нема – поезије има. И у ствари, тиме смо и оправдали своје постојање“.Кажете и да без љубави нема ничега.„Мржња је сама по себи лаж. По Павлу, можеш и да планине помераш ништа си ако љубави немаш. И то је написано пре хиљаде година а могло је да се каже и данас“.Да ли са истим осећањем упућујете и оне речи које се после дуго препричавају, цитирају и о којима се полемише?„Ништа друго не може да опстане и живи. То је та животворна вода која је потекла кад је Мојсије гурнуо прст у ону стену… Ништа се ту у суштини није променило“.Али мења се свет. Колико је тешко остати доследан у времену чије се темељне вредности мењају?„Кад је пала реч да је крај историје, да нема више шта да се догађа, кад се рекло да је време постистине, да је лаж и истина једно исто, све се то завршило на наше очи и трајало је колико да смо трепнули. А чинило се да је намењено за вечност, међутим ми смо сведоци и кад се родило и кад је умрло. Трајало је као вилин коњиц. А то нико није веровао. Сећам се када је изашао тај мали есеј „Крај историје“ његов се аутор прогласио великим филозофом и то је био уџбеник за модерно мишљење и разумевање света. Сад је то једна хумореска. Историја не само да почиње него смо ми сведоци да се догађа нешто о чему наша мудрост није сањала“.Пре четврт века, говорећи о Косову, казали сте „Од нас траже Косово а нама не дају ни лимунаду“. Како вам данас звуче те ваше речи, да ли бисте их кориговали, нешто додали?„Само бих скрнавио када бих их мењао. А да су се оне промениле, ви их не би ни цитирали. Када је неки Дреновац у току другога рата у Америци дошао код Дучића да га придобије за своју причу и страну, Дучић га је слушао пажљиво, а на крају му је рекао „држите се ви Дучића“. То је после причано за столовима колико је Дучић био застранио и није разумео време у коме је живео, а све се завршило тиме да је то био најбољи савет и да је Дучић - прећутан, заборављен, исмејан - стигао у Херцеговину и завршио у својој цркви Грачаници. И цело Требиње и цело оно поље постало је порта тог манастира у коме лежи Јован Дучић. А нема ко није био од њега паметнији, напреднији, ко није боље схватио своје време“.Да ли се некада преиспитујете с обзиром да и данас многи врло пажљиво слушају шта имате да кажете, плашите ли се да можете послати погрешну поруку, да ће вас погрешно разумети?„Оно што није речено на најбољи начин није ни речено и то и не постоји. А оно што је речено да се боље не може рећи никад неће умрети. Највеће изненађење доживљавате сваки дан. На Бајлонијевој пијаци има неки човек који је продавао неке дрангулије, нисам га дуго видео, а неки дан ме звао телефоном и прочитао ми неке моје стихове. Не бих помислио да је он икад икакву књигу имао у руци. А он је то читао и изабрао и то му је толико значило. И то вам говори да све те приче о крају књиге личе на приче о смаку света“.За вас је и Србија свих ових деценија – најнајнија. Коју бисте јој реч данас упутили, шта бисте јој данас рекли?„Написао сам песму која се зове „Србија“. Она се завршава стиховима: „У безнађима ти си се надала, у безверима ти си веровала, и твоја је земља Христосе рађала. Кад би се из својих крви исправила и самој себи би до колена била. Ниси могла живети изван историје, али у њој није смисао Србије.“(Цео интервју са Матијом Бећковићем погледајте у видео прилогу)

србија

2022

Вести

sr_RS

србија, култура, матија бећковић, култура – интервјуи и аналитика