Шта је пандемија „направила“ од људи: Неки су се променили онолико колико би иначе за 10 година
© AP Photo
Пратите нас
Многи људи живе у уверењу да се људи никада не мењају, али недавна научна истраживања оповргавају и ову радикалнију животну филозофију. Специфичност неког човека може после неког времена да се промени „природно“, али промена може бити резултат и свесне намере.
Такође, изгледа да се специфичности неког човека могу мењати и колективно због неке глобалне здравствене кризе.
Ново истраживање објављено у „PLOS One“ показало је да су одрасле особе у Америци доживеле промене своје личности због пандемије ковида 19. Промене су мале, али еквивалентне променама за које је иначе потребно око десет година - само што се сада све догодило у само две године, пише „Вајс“.
Истраживачи су у склопу студије „Understanding America“ (Разумети Америку) анализирали податке за око 7.109 одраслих особа старих између 18 и 109 година. Учесници истраживања су били подвргнути тестовима којима се одређује нашироко прихваћени модел личности од пет фактора – неуротицизам (управљање стресом), екстраверзија (повезаност са другим људима), отвореност (креативно размишљање), угодност (поверење у друге људе) и савесност (дисциплинованост и одговорност). Научници су анализирали податке пре пандемије, рани период пандемије (од марта до децембра 2020.) и касније током пандемије (од јануара 2021. до фебруара 2022.).
У последњем делу студије, научници су установили пад екстраверзије, отворености, угодности и савесности испитаника - што су карактеристике личности које људима помажу да се снађу у друштвеним ситуацијама, верују другим људима и реагују одговорно. Тим променама су биле најсклоније млађе одрасле особе које су такође показале повећање неуротицизма касније током пандемије.
„Млађе одрасле особе су постале ћудљивије и склоније стресу, мање кооперативне и поверљиве, као и мање суздржане и одговорне“, изјавили су аутори студије.
Студија је само регистровала промене личности, али није објаснила што им је узрок. Научници су, међутим, понудили нека објашњења.
Како су се људи мењали
Примера ради, научници су изјавили да су животи младих одраслих особа били значајније поремећени мерама и затварањима током пандемије него животи људи неких других старосних група, јер су током пандемије неке ствари које нормално раде биле промењене у значајнијој мери (попут одласка на наставу, на посао или на дружење).
Иако је већина људи широм света искусила слична ограничења током пандемије, не мисле сви да су се променили на исти начин.
„Била сам присиљена да научим како да будем сама“, изјавила је Кара Пагио (27) из филипинског главног града Маниле, говорећи о свом искуству током пандемије.
Током пандемије се иселила из родитељског дома и уселила у властити стан, нашла посао и удомила мачку. Каже да јој је то помогло да постане савеснија - што је у супротности са резултатима студије – али и више интровертна - што јесте у складу са студијом.
Где год људи живели, током карантина, највише времена су проводили код куће, што објашњава пад екстровертности. Јер, тешко је бити отворен према људима када мораш да будеш затворен у кући.
„Улењио сам се када су у питању друштвене активности“, каже Џејсон (35) из Хонгконга. Он сматра да је до промене дошло делимично и због тога што је током пандемије био више забављен својим послом па је имао мање енергије за друге ствари. То што живи у Хонгконгу, где су неке ствари попут излажења још увек тешке, такође игра важну улогу у његовој трансформацији.
Промене његове личности, каже, можда су и уобичајена последица одрастања, иако мало убрзана због пандемије.
Кери Накпил (27) из Маниле, каже да је постала избирљивија у вези тога са ким излази. Баш као и Џејсон, она тврди да би се то ионако догодило, али можда не тако брзо да није било пандемије.
„Мислим да би се то догодило чак и без пандемије. Када ти се с годинама живот успори, пронађеш ужи круг људи с којима волиш да проводиш време. Мислим да је то неизбежно, али пандемија је тај процес убрзала. Овако нешто би ми се догодило касније да пандемија није зауставила време на две године.“
Кара Пагио се не слаже и каже како се промене њене личности не би догодиле да није било пандемије.
„Да сам наставила по старом, са уобичајеним дружењима, не бих имала потребе да се мењам. Прихватила сам саму себе онакву каква јесам. Али, карантин ми је дао шансу да све паузирам и одлучим да ли сам заиста онаква особа каква желим да будем“, сматра она.
Да ли људи временом постају зрелији или не
Али само зато што су током пандемије неки људи имали више времена за размишљање, не значи да је нужно било и да се мењају. Пандемија је можда људе само учинила свеснијим тога какви заправо јесу.
„Ја сам екстровертан као и раније, али сада више размишљам о својим интеракцијама с другим људима. Активности нису другачије, међутим, другачије их обављам“, каже Клаудио Лопа (27) из Маниле. „Као да током дружења више размишљам. Примећујем и оне микро-емоције и прилагођавам им се.“
Клаудио сматра да би то могао да буде нормалан напредак његових навика самопроцене и комуникацијских вештина, али такође убрзаних због пандемије. Он сматра да иначе не би толико времена провео сâм развијајући своје навике.
То се слаже са налазима других студија које су утврдиле да се личност мења полако кроз дужи временски период и обично набоље!
На пример, неуротицизам се уопштено гледано смањује с временом, док угодност и савесност расту. Један од аутора ове студије ту путању назива „развојем према зрелости“. Али, студија је код млађих одраслих особа установила промену те путање - они су сада склонији неуротицизму и смањењу угодности и савесности.
То што су се ти елементи личности погоршали током пандемије, доводи до питања хоће ли се промене преокренути сада кад су рестриктивне мере углавном укинуте.
Раније током пандемије, истраживачи су код испитаника забележили мали пад неуротицизма у поређењу са стањем пре пандемије. Али тај се пад касније преокренуо. Истраживачи ће, кажу, наставити да прате испитанике како би утврдили дали су промене њихове личности привремене или трајне.
Кери Накпил каже даће вероватно наставити пажљивије да бира с ким проводи време, чак и сада када опет може да се дружи с већим бројем људи, чиме наговештава да су промене њене личности можда трајне. Џејсон каже да ће морати да се одсели из Хонгконга да би поново уживао у излажењу, чиме сугерише да ће се промене које је доживео током пандемије вратити на старо ако промени околину.
Једно од ограничења ове студије јесте то што нема контролне групе. Научници не могу да успореде учеснике истраживања са људима који нису прошли кроз пандемију, јер таквих људи једноставно- нема.
То значи да људе какви су сада, можемо само да упоредимо са оним какви су били пре, а неки, попут Каре Пагио, срећни су због тога како су се променили.
„Себи се више свиђам сада него пре пандемије, па стога не видим разлога да се трудим да опет будем она стара“, рекла је она.
