- Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Кики Лесендрић: Све се мења, ал остаје љубав - према свемиру, породици, држави

Зоран Кики Лесандрић
Зоран Кики Лесандрић - Sputnik Србија, 1920, 13.11.2022
Пратите нас
„Мали трагови на небу“ личе на онај млазњак кад прође, мислиш да ће тај траг остати вечно, а он се полако прво расплињује, онда су то само мале тачке, а на крају тај траг остане у машти. Негде се налазим између тог пуног трага и те маште.
Овако Зоран Кики Лесендрић објашњава назив новог албума који су „Пилоти“ недавно објавили у издању ПГП РТС и Кроација рекордса. После шест година популарни бенд изашао је пред публику са десет нових песама, са истим амбицијама као и пре четири деценије када су се појавили: да се уз њихову музику полети.
„Навикли смо да летимо, волимо да летимо. Био сам падобранац, а пола групе су заиста пилоти. У додиру смо са ваздухом, али смо и некако опредељени за то маштарење. У ствари, ко год сања о том петар-пановском и одрастању и животу, иако нашим годинама то није својствено - легитимно је. Не верујем у Деда Мраза, али верујем у Петра Пана. Изгубио сам половину тог детињастог, али с друге стране, чини ми се, човек док машта може да се бави уметношћу. Од сликарства, књижевности до музике увек је исто, то нешто детињасто, отворено… А клинци су увек отворени“.
Шта је у ових 40 година остало исто док су се мењали и свет и трендови?
-Оно што је константа свега је – љубав. Не само љубав између мушкарца и жене, већ љубав према свему, овом свемиру што нас окружује, према земаљској кугли, природи, према породици, држави... Све то заједно се споји у то да ти у ствари имаш константу ако си опредељен за ту врсту осећања. Чини ми се да се онда некако лакше размишља, лакше се преброде све ствари. Читав један живот смо провели на бини и сведоци смо свакаквог времена, свако од њих има неко своје значење и неки траг који је оставио. Али истовремено се трудим и да будем у складу са временом.
Колико је тешко после дугог бављења музиком написати нешто ново, не поновити речи, израз?
-Лако стварам музику. Деси се неки леп тренутак, појави се музика часком, имам студио па је часком и снимим. Оно где се јавља први проблем јесу речи. Како да напишем нешто а да стојим иза тога, да нисам већ рекао, да нисам то већ чуо. Чини ми се што сам старији да морам више да пазим на сваку реч. Неко је давно рекао – реч је као камен са рамена. Кад га бациш, отишао је. Нема назад. Све што ми се допадало у музици уз коју сам одрастао и коју сам поштовао базирало се на речима. Волим музику, она те покрене, добра песма, добра симфонија али оно што ми остаје у глави то је Боб Дилан или Спрингстин или „Идоли“ или Горан Бреговић, Џони Штулић... Трудио сам се да будем на том путу.
У песми по којој се зове албум, слушамо „И Џон Ленон ми се јавио у сну, и као да је некада и он био ту. У неком прошлом животу био ми је друг“. То није само Ленон, то је једно време, једна врста музике…
-Музика за ту песму настала је 2000. године, на турнеји у Аустралији. Али за њу нисам имао речи. Годинама сам покушавао да је ставим на албум, и на „Месец на вратима“ и „Случајно је заволех“ и на „Широм затворених очију“. А онда сам случајно чуо на радију песму „She's So Heavy“ од Битлса и буквално сам се у том секунду вратио у мој трећи разред средње школе. И тај звук и Ленонов глас, хиљаду пута сам то преслушавао… Хтео сам да свирам гитару тако, као они тада. Те вечери сам сањао неку девојку која не постоји и неки концерт који се није десио, у том сну ми се и Џон јавио. Ујутру сам једва чекао да све то запишем, на неким салветама у полумраку сам писао речи и одмах отишао у студио. Отпевао сам песму. Она је добила свој живот преко ноћи.
Кажете да сањате речи, да ли сте их сањали и на руском, певали сте и на на том језику и остварили велики успех.
-Упознао сам једног врло занимљивог човека који се зове Шишкариов. Он је иначе почео као озбиљан басиста групе „Горки парк“ која је у једном тренутку била веома популарна у западној Европи и у Америци. Мој друг се с њим дружио па ми је пуштао шта он ради и њему шта ја радим. Тако смо се нашли на песми „Случајно“. А пошто ја не знам руски Олга из нашег бенда ме је учила руски изговор сигурно месец дана, све док није звучало пристојно. Онда смо то снимили. Имали смо концерте у Москви и Санкт Петербургу тако да је то испало много лепо.
Лето је једна од ваших „кључних речи“, много тога се у песмама „Пилота“ догађа лети…
-Лето је вечно тражење, а кад си тинејџер волиш увек и да нешто нађеш. Увек их улепшамо, та наша клиначка лета, увек су лепа… Кад би их стварно видео реалним очима, вероватно би се схватило да су била досадна. Лето је и због тога што сам зимско дете па волим да ми буде топло, људи су тад опуштени, некако су, чини ми се, прави. Лети смо сви спремни за нови живот, хоћемо да експериминетишемо, хоћемо даље. Лето ми је мотив.
Радили сте и народњаке, да ли су вам то замерили колеге рокери?
-Радио сам народњаке али на грчком па ми је онда Марина Туцаковић тражила песме које сам радио са Хаџијанисом, требало јој је ваљда за Цецу. Нисам учествовао у писању текстова, јер текст за народњаке може да ради неко ко их познаје, али музику јесам. Колеге рокери кажу, јао, ти си издајник. Добро, кажем ја, јесам издајник али имам песму, и ти би је продао кад би могао. Али, публика ми то није замерила.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала