https://sputnikportal.rs/20221115/nebojsa-covic-izlazak-srba-iz-institucija-prvi-korak---ako-treba-organizovati-se-i-po-kucama-1146191842.html
Излазак Срба из институција први корак - ако треба, организовати се и по кућама
Излазак Срба из институција први корак - ако треба, организовати се и по кућама
Sputnik Србија
Небојша Човић, бивши потпредседник Владе Србије и бивши председник Координационог центра за Косово и Метохију, у ауторском тексту за Спутњик анализира актуелну... 15.11.2022, Sputnik Србија
2022-11-15T21:45+0100
2022-11-15T21:45+0100
2022-11-15T23:02+0100
србија
србија – политика
србија
политика
небојша човић
косово и метохија (ким)
анализе и мишљења
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0b/06/1145719155_359:0:1952:896_1920x0_80_0_0_7b750133396ebf6d1032a030df1c7736.jpg
Човићев ауторски текст објављујемо у целини: Прошло је готово четврт века од када је Савет безбедности УН донео Резолуцију 1244, кровни међународно правно обавезујући документ који је дефинисао правац решавања проблема на делу наше територије под међународном војном и цивилном управом. За ових двадесет и кусур година, уследило је готово 40 разних споразума, потписаних што са западним међународним чиниоцима, што са представницима привремених органа самоуправе у Приштини - уз посредовање и гаранцију колективног запада.У цивилизованом и правно уређеном свету, где постоји, како наши западни партнери воле да кажу, владавина права, којом се лажно и самозадовољно ките, стављање потписа на споразум било какве врсте, па и усмени договор, за часне људе представља обавезу. Међутим, у овом светском поретку који је на заласку не владају ни право ни морал већ закон џунгле, заснован на правилима које доноси највећи силеџија у крају, који већ деценијама рекетира и тлачи све око себе, потпуно релативизујући и владавину права и правне обавезе које му у том тренутку нису у интересу.У претходних годину дана, били смо сведоци шокантних изјава и америчких и НАТО званичника и њихових статиста у многобројним деструктивним пројектима на територији Европе. Огољене су и арогантне лажи у вези са непостојањем обећања датих Горбачову у вези са неширењем НАТО на исток, које доступна документа из америчких безбедносних архива директно демантују. Па арогантне лажи америчке администрације - и њихових сателита - о непостојању америчких војних биолошких лабораторија на територији Украјине, без обзира на вирални снимак конгресног сведочења под заклетвом некадашње полазнице Бандериног неонацистичког дечјег кампа у САД, Викторије Нуланд, који говори управо супротно. Или коруптивна улога несташног сина актуелног председника САД, Хантера Бајдена, врхунског "стручњака" и за трговину енергентима, и за биолошка оружја, у овој украјинској операцији и подаци с тим у вези откривени на његовом компјутеру, о којима на Западу не сме да се говори. Али, можда је посебно отрежњујућа била изјава некадашњег председника Украјине, руско-украјинског олигарха и новоосвешћеног украјинског националисте, Петра Порошенка, којом је признао да Кијев никада није ни имао намеру да спроведе споразуме из Минска, већ је то била превара, координисана пре свега са САД, а потом и са гарантима ових споразума, Француском и Немачком, осмишљена како би се купило време и припремили инвазија на Донбас и етничко чишћење тамошњег становништва.Када је у питању КиМ, на личном искуству сам врло брзо осетио неискреност и недоследност саговорника који су представљали колективни запад. После полугодишњег периода "меденог месеца" у нашим односима, временом је постало очигледно да једно говоре или потписују а потпуно супротно раде. И то није била последица недостатка њиховог личног моралног интегритета. То је био систематски приступ запада да се константним затрпавањем новим споразумима ван снаге ставе они претходни, "чији је оквир превазиђен", без спровођења њихових сопствених обавеза или обавеза приштинских привремених институција - али увек тек након што ми испунимо свој део.Доста се претходних година говорило о грешкама које су учињене са наше стране у вези са проблемом на КиМ. Без обзира на уврежени приступ политичара да се о претходницима говори све најгоре, а да се сопствени пропусти пакују у целофан и гурају под тепих, нема владе која није чинила грешке. Из различитих разлога, било да се радило о незнању и површности, ароганцији, потребе да вас колективни запад тапше по рамену, или по задатку. Листа ових грешака је прилично дугачка, од прихватања измештања процеса из УН прво у Беч, а потом у Брисел, преко површног и, у основи, арогантног приступа захтеву за мишљење Међународног суда правде, до десетине ситних споразума којима се додатно урушавао наш ионако ограничен суверенитет на овом окупираном делу наше територије. Годинама говорим о томе да не треба прихватити ниједну нову обавезу, ниједан нови споразум, док се у потпуности не спроведу обавезе других страна предвиђене већ потписаним споразумима. Да треба поставити рокове за ово спровођење и, након њиховог истека, предузети мере како би се наши уступци по овим споразумима поништили и ситуација вратила на претходно стање колико год је то могуће. Јер не може ниједан споразум да важи или не важи само за једну страну.С тим у вези, често сам говорио о потреби изласка Срба из привремених институција на КиМ. "Забринутост и позив обема странама да се уздрже од ескалација", након нежних удараца по прстима албанских политичара у десетинама кризних ситуација које су последњих година креирали на КиМ, је, у најмању руку, лицемерна реакција колективног запада. Овим изласком се урушава та виртуелна реалност коју годинама стварају о свом криминалном и неуспелом државном пројекту на нашој окупираној територији, преко својих медија и тзв. невладиних организација, потпуно очараних "владавином права и стањем људских права" у овој црној рупи на европском континенту. И поред употребе свих оруђа које имају, укључујући и оне српске политичаре увек спремне да продају веру за вечеру, оправдано се поставља питање: ако је све идеално као што тврде, зашто су онда Срби изашли из институција?Међутим, излазак из институција мора да буде само први корак у размонтиравању система који је успостављен кршењем међународног права, који је успостављен на превару, нашим уступцима по споразумима који су, очигледно је, били прављени само за нашу страну. Потребно је што пре формирати све наше институције, ако треба и у приватним кућама, и тим потпуно обесмислити најаве о неким новим изборима које је смислила Вјоса Османи и самопрепоруке истрошених српских политичара са КиМ да заузму упражњена места. Куртијеви рокови о пререгистрацији су само повод и њихово одлагање не сме да има никакав утицај на повратак у привремене приштинске институције. Разлози су много дубљи и ово је тренутак да се све стави на сто.То нас доводи до "креативног" немачко-француског предлога и ентузијазма са којим га промовишу бриселске бирократе и њихови медији, који је још једном оголио сав њихов авантуризам, површност и ароганцију у самоубеђености у апсолутну генијалност решења које нуде. На основу доступних информација, тврдим да у овом предлогу не постоји апсолутно ништа што би нама било прихватљиво. А о приступу свршеног чина и диктаторској идеји о укључивању овог предлога у Бриселски дијалог коју је изнела Урсула фон Лајен да и не говорим.Да пођем од основног концепта две Немачке, који је потпуно непримењив на проблем КиМ. Током претходних 20 година, овај концепт би се у преговорима понекад поменуо као једно од постојећих решења у свету и одмах би био одбачен као неадекватан, чак и од стране западних преговарача. Немачка је као поражена страна у Другом светском рату подељена по казни, са циљем разграничења зона утицаја земаља победница. Подела Немачке није била борба за територију већ за зону утицаја. Западна Немачка није постала 51. држава САД, а Источна Немачка није постала део Совјетског Савеза. У случају КиМ, незаконите агресија НАТО и окупација наше јужне покрајине имају, пре свега, везе са покушајем насилног отимања територије (под увек згодним западним изговором кршења људских права) и, ако се Курти пита, њеним присаједињењем другој држави, Албанији и стварањем Велике Албаније. Било каква наша сагласност да не блокирамо улазак тзв. Косова у неку од међународних организација директно сече грану на којој седимо.Иако основни концепт сам себе дисквалификује, морам да се осврнем и на "брилијантну" идеју о "отпочињању преговора о ЗСО". Пре готово три године сам предвидео да ће следећи корак бити да се већ договорена ЗСО представи као компромис приштинске стране у неким новим "правно-обавезујућим" споразумима. И управо се то сада дешава, и кроз покушај стварања новог оквира преговора, "јер је оквир Бриселског дијалога превазиђен", кроз који ће се преговарати и о успостављању ЗСО, и кроз мантру коју папагајски понављају ових дана западни специјални изасланици, који се умножавају геометријском прогресијом, и бирократе ЕУ. И то би требало да нама буде подстицај да прихватимо овај "нови оквир" и размотримо нову серију уступака, укључујући и повратак у институције.О ЗСО су преговори вођени пре више од девет година, тачно је прецизирано како треба да изгледа и која овлашћења треба да има. Тај договор је стављен у форму споразума, који су потписали представници Србије, представници приштинских привремених институција и представници ЕУ, као гаранти споразума. О ЗСО се више неће преговарати, она треба да буде успостављена онако како је договорено. Када се то деси, можда ћемо размотрити услове повратка у институције и неки други оквир преговора. Зашто се, на пример, преговори не би вратили у оквир УН-а, кад су већ и приштински политичари и њихови западни ментори толико опседнути статусним питањима, о којима ЕУ нема мандат да води преговоре а и показала се као потпуно импотентна да обезбеди спровођење већ договореног. Пре пуног успостављања ЗСО, у већ дефинисаним оквирима, апсолутно сваки уступак који би се направио директно и дугорочно би угрозио наше националне интересе.Без обзира на оно у шта покушавају већ деценијама да нас убеде, ништа што се десило на КиМ од 1999. до данас није неповратно. Јер да јесте, не би нас тако очајнички притискали да што пре "признамо реалност", директно или индиректно. Брутално насиље сваке врсте коме смо од 1999. изложени је у супротности са међународним правом и са Резолуцијом СБУН 1244 и као такво, у тренутку када се мултиполарни светски поредак учврсти и међународно право надјача закон џунгле, биће подложно ревизији. Али било какав уступак на линији оног што су смислили наши "пријатељи" у Паризу и "стратешки инвестициони партнери" у Берлину оправдаће злочине учињене нашем народу и учиниће отимање КиМ неповратним.
србија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
србија – политика, србија, политика, небојша човић, косово и метохија (ким), анализе и мишљења
србија – политика, србија, политика, небојша човић, косово и метохија (ким), анализе и мишљења
Излазак Срба из институција први корак - ако треба, организовати се и по кућама
21:45 15.11.2022 (Освежено: 23:02 15.11.2022) Небојша Човић, бивши потпредседник Владе Србије и бивши председник Координационог центра за Косово и Метохију, у ауторском тексту за Спутњик анализира актуелну ситуацију на Косову и Метохији.
Човићев ауторски текст објављујемо у целини:
Прошло је готово четврт века од када је Савет безбедности УН донео Резолуцију 1244, кровни међународно правно обавезујући документ који је дефинисао правац решавања проблема на делу наше територије под међународном војном и цивилном управом. За ових двадесет и кусур година, уследило је готово 40 разних споразума, потписаних што са западним међународним чиниоцима, што са представницима привремених органа самоуправе у Приштини - уз посредовање и гаранцију колективног запада.
У цивилизованом и правно уређеном свету, где постоји, како наши западни партнери воле да кажу, владавина права, којом се лажно и самозадовољно ките, стављање потписа на споразум било какве врсте, па и усмени договор, за часне људе представља обавезу. Међутим, у овом светском поретку који је на заласку не владају ни право ни морал већ закон џунгле, заснован на правилима које доноси највећи силеџија у крају, који већ деценијама рекетира и тлачи све око себе, потпуно релативизујући и владавину права и правне обавезе које му у том тренутку нису у интересу.
У претходних годину дана, били смо сведоци шокантних изјава и америчких и НАТО званичника и њихових статиста у многобројним деструктивним пројектима на територији Европе. Огољене су и арогантне лажи у вези са непостојањем обећања датих Горбачову у вези са неширењем НАТО на исток, које доступна документа из америчких безбедносних архива директно демантују. Па арогантне лажи америчке администрације - и њихових сателита - о непостојању америчких војних биолошких лабораторија на територији Украјине, без обзира на вирални снимак конгресног сведочења под заклетвом некадашње полазнице Бандериног неонацистичког дечјег кампа у САД, Викторије Нуланд, који говори управо супротно. Или коруптивна улога несташног сина актуелног председника САД, Хантера Бајдена, врхунског "стручњака" и за трговину енергентима, и за биолошка оружја, у овој украјинској операцији и подаци с тим у вези откривени на његовом компјутеру, о којима на Западу не сме да се говори. Али, можда је посебно отрежњујућа била изјава некадашњег председника Украјине, руско-украјинског олигарха и новоосвешћеног украјинског националисте, Петра Порошенка, којом је признао да Кијев никада није ни имао намеру да спроведе споразуме из Минска, већ је то била превара, координисана пре свега са САД, а потом и са гарантима ових споразума, Француском и Немачком, осмишљена како би се купило време и припремили инвазија на Донбас и етничко чишћење тамошњег становништва.
Када је у питању КиМ, на личном искуству сам врло брзо осетио неискреност и недоследност саговорника који су представљали колективни запад. После полугодишњег периода "меденог месеца" у нашим односима, временом је постало очигледно да једно говоре или потписују а потпуно супротно раде. И то није била последица недостатка њиховог личног моралног интегритета. То је био систематски приступ запада да се константним затрпавањем новим споразумима ван снаге ставе они претходни, "чији је оквир превазиђен", без спровођења њихових сопствених обавеза или обавеза приштинских привремених институција - али увек тек након што ми испунимо свој део.
Доста се претходних година говорило о грешкама које су учињене са наше стране у вези са проблемом на КиМ. Без обзира на уврежени приступ политичара да се о претходницима говори све најгоре, а да се сопствени пропусти пакују у целофан и гурају под тепих, нема владе која није чинила грешке. Из различитих разлога, било да се радило о незнању и површности, ароганцији, потребе да вас колективни запад тапше по рамену, или по задатку. Листа ових грешака је прилично дугачка, од прихватања измештања процеса из УН прво у Беч, а потом у Брисел, преко површног и, у основи, арогантног приступа захтеву за мишљење Међународног суда правде, до десетине ситних споразума којима се додатно урушавао наш ионако ограничен суверенитет на овом окупираном делу наше територије. Годинама говорим о томе да не треба прихватити ниједну нову обавезу, ниједан нови споразум, док се у потпуности не спроведу обавезе других страна предвиђене већ потписаним споразумима. Да треба поставити рокове за ово спровођење и, након њиховог истека, предузети мере како би се наши уступци по овим споразумима поништили и ситуација вратила на претходно стање колико год је то могуће. Јер не може ниједан споразум да важи или не важи само за једну страну.
С тим у вези, често сам говорио о потреби изласка Срба из привремених институција на КиМ. "Забринутост и позив обема странама да се уздрже од ескалација", након нежних удараца по прстима албанских политичара у десетинама кризних ситуација које су последњих година креирали на КиМ, је, у најмању руку, лицемерна реакција колективног запада. Овим изласком се урушава та виртуелна реалност коју годинама стварају о свом криминалном и неуспелом државном пројекту на нашој окупираној територији, преко својих медија и тзв. невладиних организација, потпуно очараних "владавином права и стањем људских права" у овој црној рупи на европском континенту. И поред употребе свих оруђа које имају, укључујући и оне српске политичаре увек спремне да продају веру за вечеру, оправдано се поставља питање: ако је све идеално као што тврде, зашто су онда Срби изашли из институција?
Међутим, излазак из институција мора да буде само први корак у размонтиравању система који је успостављен кршењем међународног права, који је успостављен на превару, нашим уступцима по споразумима који су, очигледно је, били прављени само за нашу страну. Потребно је што пре формирати све наше институције, ако треба и у приватним кућама, и тим потпуно обесмислити најаве о неким новим изборима које је смислила Вјоса Османи и самопрепоруке истрошених српских политичара са КиМ да заузму упражњена места. Куртијеви рокови о пререгистрацији су само повод и њихово одлагање не сме да има никакав утицај на повратак у привремене приштинске институције. Разлози су много дубљи и ово је тренутак да се све стави на сто.
То нас доводи до "креативног" немачко-француског предлога и ентузијазма са којим га промовишу бриселске бирократе и њихови медији, који је још једном оголио сав њихов авантуризам, површност и ароганцију у самоубеђености у апсолутну генијалност решења које нуде. На основу доступних информација, тврдим да у овом предлогу не постоји апсолутно ништа што би нама било прихватљиво. А о приступу свршеног чина и диктаторској идеји о укључивању овог предлога у Бриселски дијалог коју је изнела Урсула фон Лајен да и не говорим.
Да пођем од основног концепта две Немачке, који је потпуно непримењив на проблем КиМ. Током претходних 20 година, овај концепт би се у преговорима понекад поменуо као једно од постојећих решења у свету и одмах би био одбачен као неадекватан, чак и од стране западних преговарача. Немачка је као поражена страна у Другом светском рату подељена по казни, са циљем разграничења зона утицаја земаља победница. Подела Немачке није била борба за територију већ за зону утицаја. Западна Немачка није постала 51. држава САД, а Источна Немачка није постала део Совјетског Савеза. У случају КиМ, незаконите агресија НАТО и окупација наше јужне покрајине имају, пре свега, везе са покушајем насилног отимања територије (под увек згодним западним изговором кршења људских права) и, ако се Курти пита, њеним присаједињењем другој држави, Албанији и стварањем Велике Албаније. Било каква наша сагласност да не блокирамо улазак тзв. Косова у неку од међународних организација директно сече грану на којој седимо.
Иако основни концепт сам себе дисквалификује, морам да се осврнем и на "брилијантну" идеју о "отпочињању преговора о ЗСО". Пре готово три године сам предвидео да ће следећи корак бити да се већ договорена ЗСО представи као компромис приштинске стране у неким новим "правно-обавезујућим" споразумима. И управо се то сада дешава, и кроз покушај стварања новог оквира преговора, "јер је оквир Бриселског дијалога превазиђен", кроз који ће се преговарати и о успостављању ЗСО, и кроз мантру коју папагајски понављају ових дана западни специјални изасланици, који се умножавају геометријском прогресијом, и бирократе ЕУ. И то би требало да нама буде подстицај да прихватимо овај "нови оквир" и размотримо нову серију уступака, укључујући и повратак у институције.
О ЗСО су преговори вођени пре више од девет година, тачно је прецизирано како треба да изгледа и која овлашћења треба да има. Тај договор је стављен у форму споразума, који су потписали представници Србије, представници приштинских привремених институција и представници ЕУ, као гаранти споразума. О ЗСО се више неће преговарати, она треба да буде успостављена онако како је договорено. Када се то деси, можда ћемо размотрити услове повратка у институције и неки други оквир преговора. Зашто се, на пример, преговори не би вратили у оквир УН-а, кад су већ и приштински политичари и њихови западни ментори толико опседнути статусним питањима, о којима ЕУ нема мандат да води преговоре а и показала се као потпуно импотентна да обезбеди спровођење већ договореног. Пре пуног успостављања ЗСО, у већ дефинисаним оквирима, апсолутно сваки уступак који би се направио директно и дугорочно би угрозио наше националне интересе.
Без обзира на оно у шта покушавају већ деценијама да нас убеде, ништа што се десило на КиМ од 1999. до данас није неповратно. Јер да јесте, не би нас тако очајнички притискали да што пре "признамо реалност", директно или индиректно. Брутално насиље сваке врсте коме смо од 1999. изложени је у супротности са међународним правом и са Резолуцијом СБУН 1244 и као такво, у тренутку када се мултиполарни светски поредак учврсти и међународно право надјача закон џунгле, биће подложно ревизији. Али било какав уступак на линији оног што су смислили наши "пријатељи" у Паризу и "стратешки инвестициони партнери" у Берлину оправдаће злочине учињене нашем народу и учиниће отимање КиМ неповратним.
