https://sputnikportal.rs/20221126/fizicar-objasnio-kako-mozemo-da-proverimo-da-li-zivimo-u-matriksu-1146823587.html
Физичар објаснио како можемо да проверимо да ли живимо у матриксу
Физичар објаснио како можемо да проверимо да ли живимо у матриксу
Sputnik Србија
Многи су се после гледања филма „Матрикс“ замислили над могућношћу да живимо у некој врсти симулације, односно рачунарског програма који је креирала напреднија... 26.11.2022, Sputnik Србија
2022-11-26T14:30+0100
2022-11-26T14:30+0100
2022-11-26T14:30+0100
наука и технологија
свемир
магазин
наука и технологија
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0b/19/1146820307_0:100:1920:1180_1920x0_80_0_0_fc7144c56f9838c755266b297cc861cc.jpg
Филозоф Рене Декарт је у 17. веку претпоставио постојање неког злог духа који нас обмањује и контролише наше надражаје. То је била основа за стварање мисаоног експеримента назива „Мозак у бурету“, који у потпуности преиспитује нашу стварност.„Мозак у бурету“ је хипотетичка ситуација у којој су сви мозгови у бурету, односно оставама, које контролише неки „луди“ научник. Те оставе би, попут оних у филму „Матрикс“ одржавале наш мозак, а научни би имао могућност креирања виртуелних надражаја.Мозак би регистровао те надражаје на потпуно исти начин као што ми данас процесуирамо искуства с обзиром на то да се она ионако већ тумаче као електрични сигнали.Мозак у бурету и рачунарска симулацијаМисаони експеримент, дакле, указује на то да све што мислимо, осећамо и видимо можда долази из електричних импулса које неко шаље путем електрода, а ми не примећујемо разлику. Тај филозофски проблем се у модерно време проширио на сценарио рачунарске симулације – уместо да смо ми мозгови у некој остави, можда живимо у виртуелном свету који је креирала ванземаљска интелигенција.И ту се поставља питање да ли можемо да схватимо да ли смо у таквој ситуацији или не, а тим се проблемом у последње време често баве научници. Тако је физичар Мелвин М. Вопсон са Универзитета Портсмут недавно представио неколико практичних начина провере којима би се могло утврдити да ли смо „мозгови у бурету“.Али, постоји још једна могућност – свемир је рачунарска симулација којом управља напредна ванземаљска врста подешавајући услове и правила како би могло доћи до развоја флоре и фауне. Ову другу опцију потврђује грана науке која се зове информациона физика, а указује на то да простор – време и материја нису фундаментални феномени.Уместо тога, физичка стварност је у основи састављена од делића информација из којих произлази наше искуство простор - времена. То доводи до изузетно занимљиве могућности да би цео свемир заправо могао да буде рачунарска симулација. Физичар Џон Арчибалд Вилер је 1989. године поставио хипотезу да је свемир у основи базира на математици и да настаје из информација.А филозоф Ник Бостром са Универзитета Оксфорд је 2003. године формулисао своју теорију о рачунарској симулацији наводећи да би нека изузетнонапредна цивилизација требало да дође до тачке развоја у којој је њена технологија толико софистицирана да се симулације не би могле разликовати од стварности, а учесници не би били свесни да су унутар виртуелног света.Емпиријски доказиПостоје „докази“ који сугеришу да би наша физичка стварност заиста могла да буде виртуелна, сматра Вопсон. Наиме, сваки свет виртуелне стварности заснива се на обради информација. То значи да је свена крају дигитализовано или пикселизовано до минималне величине која се не може даље делити - битови.„Према теорији квантне механике, ово важи за нашу стварност јер постоји најмања јединица енергије, дужине и времена. Елементарне честице, које чине сву видљиву материју у свемиру, најмање су јединице материје. Поједностављено речено, наш је свет пикселизован“, пише Вопсон.Још један куриозитет у физици који доказује хипотезу о симулацији је граница брзине у нашем свемиру, а то је брзина светлости. У виртуелној стварности ово би ограничење одговарало ограничењу брзине процесора, односно његове снаге.Највећи доказ за хипотезу о симулацији долази из квантне механике која указује на то да свет око нас „није стваран“, односно чини се да честице у одређеним стањима постоје једино ако их посматрамо. Пре процеса проматрања оне истовремено постоје у различитим стањима. На то личи и рачунарска симулација, којој је за покретање догађаја потребан програмер или посматрач, објашњава физичар.Како то можемо проверити?Под претпоставком да је свемир заиста симулација, какву врсту експеримената бисмо могли да изведемо унутар симулације да то докажемо?„Разумно је претпоставити да би симулирани свемир садржавао пуно информацијских битова који представљају сам код. Стога би откривање ових битова информација требалода докаже хипотезу симулације“, објашњава Вопсон.Вопсон поставља претпоставку да је информација заправо пети облик материје у свемиру. Чак је израчунао очекивани садржај информација по елементарној честици и ове године саставио експериментални протокол за проверу ових предвиђања.„Природа наше стварности једна је од највећих мистерија“Експеримент укључује брисање информација садржаних унутар елементарних честица допуштајући њима и њиховим античестицама анихилацију у бљеску енергије, при чему се емитују фотони или честице светлости.„Предвидео сам на основу информацијске физике тачан распон очекиваних фреквенција насталих фотона. Експеримент се може извести, за то имамо потребну технологију. Сада радимо на финансирању тог пројекта“, казао је Вопсон.Постоје и други приступи. Покојни физичар Џон Бароу тврдио је да би симулација имала мање рачунарских грешака које би програмер требало да исправља да би виртуелна стварност наставила с радом. Он сматра да бисмо те исправке могли да перципирамо као неочекиване контрадикторне експерименталне резултате, попут промена природних константи.Природна константа је физичка величина која се не мења у времену и простору, односно константа која се појављује при математичком описивању физичког закона. Стога је још једна опција за утврђивање форме наше реалности (или рачунарске симулације) праћење вредности ових константи.„Природа наше стварности је једна од највећих мистерија. Што хипотезу о симулацији схватамо озбиљније, веће су шансе да ћемо је једног дана доказати или оповргнути“, сматра Вопсон, пренео је „Индекс“.
https://sputnikportal.rs/20170821/smak-sveta-nestanak-covecanstva-1112358257.html
https://sputnikportal.rs/20211220/naucnici-otkrili-ko-brze-uci--mozdane-celije-u-posudi-ili-vestacka-inteligencija--video-1132614905.html
https://sputnikportal.rs/20180502/Mirjana-Bobic-Mojsilovic-intervju-1115451755.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
свемир, магазин, наука и технологија
свемир, магазин, наука и технологија
Физичар објаснио како можемо да проверимо да ли живимо у матриксу
Многи су се после гледања филма „Матрикс“ замислили над могућношћу да живимо у некој врсти симулације, односно рачунарског програма који је креирала напреднија интелигенција. Али ова идеја није нешто ново. Овим проблемом се научници и филозофи баве вековима.
Филозоф Рене Декарт је у 17. веку претпоставио постојање неког злог духа који нас обмањује и контролише наше надражаје. То је била основа за стварање мисаоног експеримента назива „Мозак у бурету“, који у потпуности преиспитује нашу стварност.
„Мозак у бурету“ је хипотетичка ситуација у којој су сви мозгови у бурету, односно оставама, које контролише неки „луди“ научник. Те оставе би, попут оних у филму „Матрикс“ одржавале наш мозак, а научни би имао могућност креирања виртуелних надражаја.
Мозак би регистровао те надражаје на потпуно исти начин као што ми данас процесуирамо искуства с обзиром на то да се она ионако већ тумаче као електрични сигнали.
Мозак у бурету и рачунарска симулација
Мисаони експеримент, дакле, указује на то да све што мислимо, осећамо и видимо можда долази из електричних импулса које неко шаље путем електрода, а ми не примећујемо разлику. Тај филозофски проблем се у модерно време проширио на сценарио рачунарске симулације – уместо да смо ми мозгови у некој остави, можда живимо у виртуелном свету који је креирала ванземаљска интелигенција.
И ту се поставља питање да ли можемо да схватимо да ли смо у таквој ситуацији или не, а тим се проблемом у последње време често баве научници. Тако је физичар Мелвин М. Вопсон са Универзитета Портсмут недавно представио неколико практичних начина провере којима би се могло утврдити да ли смо
„мозгови у бурету“.
Наиме, физичари се већ неко време питају зашто у свемиру постоје услови погодни за развој живота, односно зашто физички закони и константе имају врло специфичне вредности које омогућавају настанак звезда, планета и коначно живих бића. Уобичајен одговор јесте да живимо у бесконачном мултиверзуму, тако да није изненађујуће да се у једном тренутку манифестује свемир попут нашег.
Али, постоји још једна могућност – свемир је рачунарска симулација којом управља напредна ванземаљска врста подешавајући услове и правила како би могло доћи до развоја флоре и фауне. Ову другу опцију потврђује грана науке која се зове информациона физика, а указује на то да простор – време и материја нису фундаментални феномени.
Уместо тога, физичка стварност је у основи састављена од делића информација из којих произлази наше искуство простор - времена. То доводи до изузетно занимљиве могућности да би цео свемир заправо могао да буде рачунарска симулација. Физичар Џон Арчибалд Вилер је 1989. године поставио хипотезу да је свемир у основи базира на математици и да настаје из информација.
А филозоф Ник Бостром са Универзитета Оксфорд је 2003. године формулисао своју теорију о рачунарској симулацији наводећи да би нека изузетнонапредна цивилизација требало да дође до тачке развоја у којој је њена технологија толико софистицирана да се симулације не би могле разликовати од стварности, а учесници не би били свесни да су унутар виртуелног света.
Постоје „докази“ који сугеришу да би наша физичка стварност заиста могла да буде виртуелна, сматра Вопсон. Наиме, сваки свет виртуелне стварности заснива се на обради информација. То значи да је свена крају дигитализовано или пикселизовано до минималне величине која се не може даље делити - битови.
„Према теорији квантне механике, ово важи за нашу стварност јер постоји најмања јединица енергије, дужине и времена. Елементарне честице, које чине сву видљиву материју у свемиру, најмање су јединице материје. Поједностављено речено, наш је свет пикселизован“, пише Вопсон.
„Закони физике који управљају свиме у свемиру такође личе на рачунарски код неке симулације. Штавише, свуда су присутне математичке једначине, бројеви и геометријски обрасци. Свет се чини као да је потпуно базиран на математици“, додаје он.
Још један куриозитет у физици који доказује хипотезу о симулацији је граница брзине у нашем свемиру, а то је брзина светлости. У виртуелној стварности ово би ограничење одговарало ограничењу брзине процесора, односно његове снаге.
Највећи доказ за хипотезу о симулацији долази из квантне механике која указује на то да свет око нас „није стваран“, односно чини се да честице у одређеним стањима постоје једино ако их посматрамо. Пре процеса проматрања оне истовремено постоје у различитим стањима. На то личи и рачунарска симулација, којој је за покретање догађаја потребан програмер или посматрач, објашњава физичар.
Како то можемо проверити?
Под претпоставком да је свемир заиста симулација, какву врсту експеримената бисмо могли да изведемо унутар симулације да то докажемо?
„Разумно је претпоставити да би симулирани свемир садржавао пуно информацијских битова који представљају сам код. Стога би откривање ових битова информација требалода докаже хипотезу симулације“, објашњава Вопсон.
„Недавно предложено начело еквиваленције маса-енергија-информација (М/Е/И) сугерише да се маса може изразити као енергија или информација, или обрнуто – да информацијски битови морају да имају малу масу. А то нам омогућује основу за потрагу“, додаје он.
Вопсон поставља претпоставку да је информација заправо пети облик материје у свемиру. Чак је израчунао очекивани садржај информација по елементарној честици и ове године саставио експериментални протокол за проверу ових предвиђања.
„Природа наше стварности једна је од највећих мистерија“
Експеримент укључује брисање информација садржаних унутар елементарних честица допуштајући њима и њиховим античестицама анихилацију у бљеску енергије, при чему се емитују фотони или честице светлости.
„Предвидео сам на основу информацијске физике тачан распон очекиваних фреквенција насталих фотона. Експеримент се може извести, за то имамо потребну технологију. Сада радимо на финансирању тог пројекта“, казао је Вопсон.
Постоје и други приступи. Покојни физичар Џон Бароу тврдио је да би симулација имала мање рачунарских грешака које би програмер требало да исправља да би виртуелна стварност наставила с радом. Он сматра да бисмо те исправке могли да перципирамо као неочекиване контрадикторне експерименталне резултате, попут промена природних константи.
Природна константа је физичка величина која се не мења у времену и простору, односно константа која се појављује при математичком описивању физичког закона. Стога је још једна опција за утврђивање форме наше реалности (или рачунарске симулације) праћење вредности ових константи.
„Природа наше стварности је једна од највећих мистерија. Што хипотезу о симулацији схватамо озбиљније, веће су шансе да ћемо је једног дана доказати или оповргнути“, сматра Вопсон,
пренео је „Индекс“.
