Какав црни полигон на Сињајевини: Спутњик у Шавнику с магистром са катуна који живи на ђедовини
© Sputnik / Бобан Нововић
Пратите нас
Небојша Церовић, магистар политичких наука, нема ниједног дана радног стажа, живи као домаћин на очевини и ђедовини, бави се сточарством читав живот у шавничком селу Тушини и на катуну Стичје, гдје држи стоку.
Већ мирише на снијег испод Сињајевине, мека је ово јесен до сада, али горе на планини је већ забијељело. Церовићи су припремили, као домаћинска кућа, још љетос дрва за огријев, то се ради још почетком љета, како су то некада стари чинили. И све остале потрепштине – нема великог супермаркета у Тушини.
Сам на катуну
Небојша је јесенас сам на катуну, дође предноћ до Тушине на свом дорату, преспава, буди се прије зоре, па на дората и правац Стичје, које се налази на 1.300 метара надморске висине. Каже, никад није положио возачки испит, сада му жао због тога, али дорат је његово главно превозно средство и добро се разумију.
Домаћинство Небојше Церовића из Тушине
© Sputnik / Бобан Нововић
„Остао сам на ђедовини, мада сам имао амбиције да будем новинар, завршио сам журналистику на Политичким наукама у Сарајеву од 1981. до 1985. године, потом магистрирао на Политичким наукама у Београду, али једноставно нијесам успио да се запослим тих првих година након завршеног факултета и магистарских студија. Волио сам политику и пратио читавог живота шта се збива и како се одвијају политички процеси код нас. Да су тада постојали приватни медији, вјероватно бих завршио у новинарству, јер неколико пута сам безуспјешно покушавао да се запослим на државном радију. Али систем ме нешто није хтио. Да сам се запослио као новинар, испијао бих кафе са колегама, кафанчио, бог те пита да ли би ми пријао тај живот. Кад то све није успјело, ја одлучим да наставим живот у Тушини и до дана данас је тако”, прича Церовић за Спутњик.
Небојша Церовић из Тушине, магистар политичких наука, који читав живот живи од сточарства
© Фото : Уступљено Спутњику
Живи са породицом у Доњој Тушини, ишколовао је дјецу од сточарства, тројицу синова – Милутина, који је завршио Правни факултет у Подгорици, Александра, који је завршио менаџмент у Београду , а најмлађи Стојан је средњошколац у Никшићу.
Са катуна Стичје, гдје ради „фабрика кисеоника”, Небојша каже да јасно види све што се и у политици догађа. Иако никада није волио нове технологије, не носи мобилни телефон када је на катуну, преко радија, а кад се врати кући у Тушину и телевизора и портала, прати свјетску и регионалну политику.
Многи се Церовићи одселили
„Кажу да је прије убиства Смаил Аге Ченгића у Церовића било 200 људи који су носили пушку, али је након тога турска империја кренула на наше братство, многи су се раселили, неки промијенили презимена, и сада нас је мало остало овдје. Ја сам један од ријетких који стално живи у Тушини. Иначе овдје зазими мало људи, можда петнаестак дана. Кажу да шавничка Општина има око осам хиљада становника, тврдим зими ни хиљаду људи не заноћи овдје. Има нешто пензионера, који су се вратили на огњишта ђедова, али нема младих људи. Има их љети, дође понеко, али не раде ништа, не обнављају имања, све се завршава са њиховим одласком у кафану, да се попије која више. А генерације су њихових предака живјеле овдје. Сјећам се , када сам ја био ђак, у школи у Барама је било 300 ученика, сада их нема 30. Има један наставник који живи овдје, остали долазе из Никшића, Жупе”, прича Небојша.
Поглед на Тушину
© Sputnik / Бобан Нововић
Наш саговорник сматра да, ако је човек домаћин, може живјети од сточарства, јер сада постоје премије за сточаре, стимуланси.
„Наши стари су овдје живјели и подизали по осморо, десеторо дјеце, генерацијама. Ми смо село запустили, комунизам је крив највише за ту миграцију, домаћине људе смо назвали сељацима, а ни свјесни нијесмо да је јака држава она која има домаћине који зависе од свог рада”, наводи Церовић.
Он додаје да се у овом крају нешто више домаћина задржало у ускочком селу Баре.
И вукова је мање, јер нема оваца
Небојша каже да се на Стичју осјећа слободан, ради око стоке, оваца и крава, иако је ових дана сам на катуну, ужели се некада људског разговора, али планина прија, њен мир, оштрина, јасност, боље се види са ње, лакше дише на планини.
Планина прија — њен мир, оштрина, јасност — боље се види са ње.
© Sputnik / Бобан Нововић
„Све је мање вукова. Док је био рат у Босни, било их је колико ти драго. Последње вријеме ријетко да се појаве. Ваљда нема довољно стада и оваца, па и за њих овдје више нема посла. Немам страха, иако сам често сам у планини, некако се разумијем са њом“, прича овај горштак и додаје да је интересантно да су са села отишли они чији су ђедови имали најбоља имања и најбоље услове за држање стоке, одржавање воћњака.
Зашто је Шавник битан
Шавник је битан јер на малом простору имате шест чистих и бистрих ријека. Биле су и огромне шуме, али су многе посјечене, прича наш саговорник
„Шавник је битан јер на малом простору имате шест чистих и бистрих ријека“.
© Sputnik / Бобан Нововић
„Некада је главни пут ка приморју и Дубровнику, водио преко Сињејевине, дакле и преко ових крајева. Сада постадосмо славни по локалним изборима, ево шесту недјељу се излази на биралишта. Долазе да гласају људи који немају никакве везе са нашом варошицом, са Дробњацима или Ускоцима. Е то ти је што се навикло да се тако влада тако претходних деценија“, каже Церовић за Спутњик.
Само треба да читамо Његоша
Церовићи су увијек били за српство, Саво Грубанов Церовић, био је предсједник великог суда у краљевини Црној Гори, па предсједник Скупштине када је изгласано уједињење.
„Не можемо ми сада бити за нешто друго него за оно за шта су нам ђедови били. Само треба да читамо Његоша, сваког дана и у свакој прилици, то треба да нам је путоказ. ‘Из грмена великога лафу трудно изаћ није, у великим народима генију се гнијездо вије...’, поручује нам Владика Раде, и сада имамо Путина, није он тек тако на челу Русије, и не може Црна Гора бити против Русије и ударати јој санкције. Ја то тако видим са мог Стичја, и из Тушине. Оно што нам нуди либерални капитализам, који губи гориво, па му требају сировине да би наставио своје разорно дјеловање, није за нас, а није богами ни за Европу”, мишљења је Церовић и додаје зато је пристао да разговара за Спутњик.
Село без људи
У Доњој и Горњој Тушини, према последњем попису, има око 120 становника. Небојша Церовић каже да у Доњој Тушини зимује свега њих петнаестак.
„Памтим кад је у Доњој Тушини било 30 домаћинстава, а сад нема више од четири-пет зими. Комунизам нас је уништио, људи отишли, свуда им је било боље него на своме”, наводи Небојша Церовић.
Онима који су остали основно занимање је сточарство, а у Доњој Тушини, захваљујући природи, воћке добро рађају, поготово „морачка шљива“ за коју, иако је прије више од сто година донесена из Мораче, кажу да је аутохтона.
У Доњој Тушини, захваљујући природи, воћке добро рађају, поготово „морачка шљива“.
© Sputnik / Бобан Нововић
„У Доњој Тушини својевремено се садио кукуруз, чак су људи из других села долазили, узимали имања „на пола“, садили па добит дијелили са газдама“, присјећа се Церовић.
Родно село Новице Церовића
Родну кућу јединог црногорског бана, сенатора и војводе Новице Церовића, најзнаменитијег Дробњака, која се налази у селу Тушиња, у Шавнику, која је претворена у музеј, обилазе туристи, домаћи, и странци.
Како тврде историчари, а и Дробњаци, Новица Церовић је убио Смаил-агу Ченгића, а за свога вијека служио је тројици Петровића, књазу Данилу, краљу Николи и Петру II.
Најмлађи Небојшин син Стојан Церовић
© Sputnik / Бобан Нововић
У Тушини је живјела и умрла последња црногорска вирџина, Стана Церовић рођена је 1936. и била је најмлађе дете у породици с пет девојчица и двојицом дечака. Њена браћа умрла су још у детињству.
Још као дијете, обећала је оцу да се никад неће удати и да ће бринути о породици. Цијелог живота дружила се с мушкарцима. Почела је да пуши у петој години, а да ради с оцем у пољу у седмој. Отац ју је научио и да пуца.
Себе је сматрала мушкарцем, а њене сестре су је третирале као брата.
Стана се никад није облачила у женску одјећу. Традиционално „женске послове“ попут прања веша и чишћења, радиле су њене сестре. Одувек је била „мушко у породици”.
