Дуге цеви на етикету – Србија! Исповест домаћина из Велике Хоче коме су Албанци отели вино /видео/
22:35 17.12.2022 (Освежено: 07:25 18.12.2022)
© Фото : Спутњик Србија/Screenshot/
Пратите нас
Дошли су са дугим цевима, бибер спрејом, наоружани, у комплетном саставу. Највише сам се бојао да се неко не повреди, да неко не изазове инцидент, да неког не ухапсе. Ништа није вредно људског живота па ни вино. Овако драму кроз коју је прошао у Великој Хочи описује домаћин и винар Срђан Петровић.
Слике и снимци са његовог имања на које су почетком ове недеље упали косовски цариници и запленили му, без икаквог разлога и објашњења, 42.000 литара вина, обишле су свет. Како каже у исповести за Спутњик, оружје којим им се супротставио био је само телефон и – гандијевски отпор.
Наоружани људи упали у кућу без објашњења
Дан је, присећа се Петровић, почео уобичајено и ништа није слутило шта ће се десити кад је око 8,30 ујутро отворио капију спремајући се да оде у куповину.
„Сагнем се да затворим капију и одједном видим четворо униформисаних људи с оружјем. Ушли су без објашњења, питали шта радим и чиме се бавим. Правим вино, одговарам. Стоје два џипа и један комби. Био сам шокиран, нисам се чак сетио да питам – имате ли ви какав налог, каква је ово операција“, прича Петровић, коме није јасно коме се то замерио обичан фармер који производи вино од грожђа са својих плантажа.
Како истиче, не купује туђе вино, своје не продаје, нема га у продавницама, ни јужно, ни северно од Ибра, нити га извози. Претходних година, вели, породица је имала пех, отац је пао у колица, плус корона, али без обзира на све, грожђе рађа, прерађивали су га и одједном се затекла велика количина вина. Није ни знао колико га има.
„Нисам схватио у чему је наша грешка. Уредно сам пријавио количину грожђа Институту за виноградарство у Ораховцу, а до 15. децембра био је рок да се пријави количина вина добијена прерадом. Намеравао сам да одем и пријавим. Раније сам имао фирму коју сам ставио да буде пасивна и желео да је активирам. Али цариници су ми рекли – каква казна, ми ћемо вино да одузмемо. Питам због чега кад није било у продаји, али били су јако упорни“, наводи даље Петровић.
Напомиње да првог дана кад су дошли цариници није добио никакав папир, ни кад су ушли ни кад су изашли, а након што су му два дана касније одузели 42.000 литара вина дали су му само записник о пленидби, без образложења.
„Пребацили су вино у цистерне, вино је отишло. Шта да радимо, ми смо ту где јесмо, наставићемо да производимо грожђе и вино и даље“, смирено поручује.
Додаје да је на савет пријатеља ангажовао адвоката из Ђаковице, а да је у понедељак позван да преузме записник царине и да изјаву, после чега се иде код јавног тужиоца.
„Не знам шта је у питању. Имали смо коректне односе с мештанима Албанцима. Нисмо имали никаквих проблема да би неко хтео да нам нанесе зло“, у недоумици је Петровић.
Петровићима нуде помоћ из целог света
Истиче да је захвалан свима који су му понудили помоћ, почев од председника Србије Александра Вучића који га је примио у Председништву, како каже, као родитељ, као свог свога уз топле речи утехе и рекао да држава стоји уз Петровиће и да ће да помогне свиме што треба за даљи рад.
„Кад се све ово десило први позив сам добио из Републике Српске, Миодраг Арло ме је звао и рекао да су херцеговачки винари уз мене, спремни шта год треба да помогну. Звали су ме из Хиландара где је игуман Методије, кажу, немој да бринеш за вино, ми ти шаљемо 20.000 боца. Звали су ме и из Лос Анђелеса, Грчке, Македоније, Русије, из целе Европе. Свака топла реч значи у том тренутку, да ниси сам. Међутим, у једном тренутку сам помислио: зар да ми неко шаље вино, мени који сам имао сво то вино и поклањао и чудно сам се осетио“, признаје Петровић, који посебно истиче да су га звали и пријатељи и комшије Албанци, више од 20 њих, и нудили помоћ.
Узели га на зуб због филма „Чекајући Хандкеа“
На питање, шта би онда могло бити разлог што су га приштинске власти узеле на зуб, Петровић износи претпоставку да би то могло бити учешће њега и његовог млађег сина у снимању документарног филма „Чекајући Хандкеа“ Горана Радовановића, који је премијерно приказан дан уочи инцидента, у понедељак у Грачаници.
„Не разумем зашто је Хандке био повод, он је књижевник нобеловац. А у филму нисам помињао никог од Албанаца, нити неког политичара. Дали смо само неку логистику. Игром случаја изабрани смо мој син и ја, уз 16 мештана Велике Хоче за филм који показује како се живи у српским енклавама“, објашњава Петровић, код ког је Хандке више пута одседао, сам и са супругом Софијом.
Нобеловац је до те мере заволео Велику Хочу да је, како истиче наш гост, приликом последње посете рекао да му је животна жеља да буде монах у том месту. Седео би под лозом, пио бело вино из подрума Петровића и писао, одлазио у шетње по пољима и виноградима и нема где није прошао и коју цркву у околини није видео, прича Петровић, подсећајући да је аустријски нобеловац написао и књигу „Кукавица из Велике Хоче“, те да је од добијене новчане награде 50.000 евра поклонио мештанима.
Питамо га и да ли га је Хандке позвао после инцидента.
„Позвао ме је одмах редитељ Горан Радовановић и рекао да имамо његову пуну подршку, да се чуо са Хандкеом - он је сад у годинама и слаб је, и да је његов пријатељ Жарко Радаковић звао и пренео поздраве и подршку“, каже Петровић.
Не искључује ни да је некоме у Приштини засметало и то што је на неким боцама вина које је имао у подруму стајала налепница коју су тек дизајнирали за неке будуће пројекте на којој је ћирилицом било написано: место производње Велика Хоча, општина Ораховац, Косово и Метохија, Србија.
У осврту на актуелно заоштравање на Косову и Метохији, Петровић каже да ипак очекује да се ситуација смири и да се реши у најбољем интересу и Срба, и Албанаца.
„Нас занима само производња грожђа и вина, да наставимо традицију где смо стали. Ово јесте шок за нашу породицу, шок за супругу и децу, материјално смо осакаћени али јавили су се људи добре воље. Лепа реч много значи“, каже уз осмех.
Повратак српске војске би помогао
Петровић верује и да би било добро да се до 1000 припадника српске војске и полиције врати на Косово и Метохију, како је и предвиђено Резолуцијом 1244.
„То би променило ситуацију и на северу, и на југу. Не видим разлога да то не буде. Ако је то у споразуму зашто је проблем да се споразум поштује. Друго, мислим да, ако могу да друге земље имају своје припаднике тамо, зашто не би могла да има и Србија. Она би прва требало да има своје припаднике. Треба да се буде уз своје становништво. Зашто не би могли и наши доле да дају допринос миру и да се што пре успостави суживот“, поручује овај винар из Велике Хоче.
Спутњик је пре три године боравио у Великој Хочи баш на месту где највише воли да спава велики писац Петер Хандке:
