Зашто су Срби шампиони света – открива мајка херој која је и „отац“ младих генијалаца
© Фото : Спутњику уступила Математичка гимназија у Београду
Пратите нас
Поред тога што је професорка Јелена Хаџи-Пурић самохрана мајка четворо деце, она је и „отац“ ђачке репрезентације Србије у информатици. Својим ученицима, поред знања и искуства, преноси и вредности које их даље воде кроз живот. Многи од њих живе и раде у иностранству, али сви непогрешиво враћају „дуг“ заједници из које су поникли.
Из године у годину ученици Математичке гимназије, предвођени професорком Хаџи-Пурић, нижу медаље на европским и светским такмичењима, остављајући иза себе учеснике из других земаља иза којих готово увек као покровитељ стоји нека од великих информатичких корпорација.
Професорка нам објашњава како у колективу Математичке гимназије влада „посебна синергија“ и да предавање својим ђацима доживљава као привилегију. Поред вежби и задатака, напомиње да је од изузетног значаја и однос који професори гиманзије имају са својим ђацима.
Оно што је за наше ђаке необично јесте да када напусте школу и оду на неки велики страни универзитет, углавном постају број. Ми се у гимназији односимо са пуно поштовања и према њиховом таленту и према количини слободног времена које посвете ваншколским активностима као што су такмичења.
Јелена Хаџи-Пурић
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Компјутери нису само за дечаке
Напомиње да је уочљива разлика између броја дечака и броја девојчица који одлуче да се баве рачунарством, поготово у такмичарским дисциплинама односно такмичарском програмирању и да мишљење о информатици као о претежно мушкој „дисциплини“ још преовлађује.
Наш посао је пре свега да ученицама које су уписале гимназију од 7. разреда, а потом и ученицама које упишу гимназију од првог разреда укажемо да крену на време да се баве информатиком и поносна сам што ево већ три године имамо ученицу Ању Дожић која је донела медаљу са европске олимпијаде из информатике. Било је ту још три девојчице које су заблистале на информатичком небу, то су Ања Милошевић, Софија Чебашек и Јована Лазић које су у претходним годинама биле сјајни такмичари у мушкој конкуренцији, рекла је професорка Хаџи-Пурић
Свечани новогодишњи пријем за ученике средњих школа – младе таленте, који су на различитим међународним научним олимпијадама добили једну од прве три награде
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Врата Русије увек отворена
Када је реч пријему младих информатичара у иностранству постоје земље где „уопште није једноставно бити члан српске репрезентације“ јер се, по речима професорке Хаџи-Пурић, српски средњошколци сусрећу са многобројним баријерама.
Управо због овога је, како сама каже, изузетно поносна што у таквим условима и јакој међународној конкуренцији у времену када се сви баве информатиком њени ђаци успевају да дођу са светских такмичења са, не једном него неколико медаља.
Професорка издваја Русију као једну од ретких земаља где поменуте баријере за српске учеснике не постоје и где су им врата увек отворена.
Част нам је што нас је Русија више пута звала на своја домаћа такмичења и ја сам одмах рекла ученицима „ми идемо тамо да нешто научимо, а ако освојимо медаљу на руском националном такмичењу, то ће бити успех“ и заиста ево већ дужи низ година у сарадњи са МГУ-ом из Москве односно Инополис универзитетом и Казањ федералним универзитетом можемо да се похвалимо да смо све бољи и бољи. Ја мислим да је то баш и због тога што доста сарађујемо са Русијом и са руским такмичарским тимом.
Читање и рад на себи
Што се тиче њене деце, професорка и самохрана мајка Јелена Хаџи-Пурић говори да их никад није форсирала да се окрену њеној стручној области, али да су свакако у домену својих интересовања мултиталентовни. Ћерка је републички шампион из теорије музике и солфеђа, старији син редовно иде на књижевне олимпијаде као и такмичења из математике, географије, физике, док је млађи син истакнути члан новинарске секције и редовно учествује на такмичењима из историје. Најмлађе дете је тек пошло у други разред основне школе и, како напомиње наша саговорница и поносна мама, успехом сматра што, иако тако мали, сам пише своје саставе из српског.
Најважније је децу усмеравати да читају и да раде на својој духовности. У том смислу ја сам њих водила свуда на своја службена и духовна путовања. Између осталог, била сам седам пута у Светој земљи и они су ишли са мном. Одлазак у Свету земљу је само био круна неког духовног васпитања које сам ја самој себи приуштила и духовног преваспитања које сам морала да имам с обзиром на то да нисам имала верску наставу у школи, а деца су уз своје вероучитеље то прихватила сасвим нормално.
Спој математике и религије
Када је професорка Математичке гимназије али уједно и Математичког факултета први пут отишла да дочека Благодатни огањ, пришла му је са научне стране. Признаје да је за њу као физичара то био, благо речено, необичан феномен и да је тада „добила добру опомену“ о значењу Благодатног огња.
На нас силази ватра која гори, а не сагорева. На нас силази ватра која има светлосну, а нема топлотну компоненту. То не можемо проучавати са научне стране то је нешто што надилази све оно шта смо учили у школи. Чувени научник Кеплер говорио је „ако будете веровали довољно дубоко, наука ће вас приморати да спознате Господа.
У Храму Христовог Гроба упаљен благодатни огањ
© AP Photo / Dusan Vranic
Хришћанство као аксиом
Као најмањи заједнички садржилац између математике и хришћанства, сматра професорка Хаџи-Пурић, стоји честитост. Она напомиње да је то уједно и основна компонента хришћанског веровања, те да се основе хришћанства и математике суштински не разилазе.
Основа СТЕМ-а, дакле науке, технологије, инжењерства и математике је заиста честитост, поштење, преиспитивање и ми све то налазимо у Светом писму. Када одем на службено путовање у, рецимо, Шангај и посетим место где је наш Свети Јован Шангајски извлачио кинеску децу из сиротишта и васпитавао их помажући их у једном тешком времену за Кину и када видим шта је све урадио Свети Јован Шангајски који је поштован у Сан Франциску, у Шангају, у Русији, у Србији, видим онда да су заправо путеви математичара, путеви научника и путеви хришћанских мисионара врло трновити и да се ту такође поклапамо.
Формуле, теореме и Студеница
О томе, ко од кога има више да научи, професорка је кратка и јасна. Она тврди да су њени ђаци ти од којих се она труди да сазна и спозна. За пример даје манастир Студеницу. Сваке године, ђаци професорке Хаџи-Пурић одлазе у задужбину Стефана Немање где помажу монасима у различитим пословима. Њих тамо дочекује један од професоркиних најбољих ученика који у Шпанији похађа докторске студије из области енергетике а који је уједно и кустос виртуелног музеја Студенице.
На питање да ли своја хришћанска сазнања дели са ђацима у току наставе, одговара одрично.
„Ја се трудим да мисионарим честитим и поштеним радом. Немам диплому богословског факултета и немам право да проповедам, али се трудим да у раду са ученицима и колегама примењујем управо оно што је рекао апостол Павле "чашћу чините једни друге већима од себе"“.
Враћање дуга заједници
Професорка чврсто верује да сви професори Математичке гимназије али и остали суграђани могу бити поносни на овакве ђаке. Објашњава да сви они имају осећај да треба да врате дуг заједници из које су поникли, али и да им то осећање нико не намеће.
Кад крочите од нултог степеника до краја Математичке гимназије видите плочице са посветом шта су све нама поклонили наши бивши ђаци али и њихови родитељи. То управо раде и родитељи једног од мојих најбољих ђака, покојног Михајла Спорића, по коме је Универзитет у Кембриџу назвао једну од награда из физике.
Вођење репрезентације Србије, осим што захтева припрему задатака, захтева и одређене организационе вештине, сналажење за авионске карте, за смештај, проналазак новца за сам пут. Професорка истиче да је више пута „са шеширом“ ишла код својих бивших ученика и да ни једном није била одбијена. На овај начин је углавном и обезбеђиван одлазак младих информатичара, математичара, физичара на међународна такмичења.
Хвала Ненаду за инстаграм
Најбоља мотивација је она која се врши кроз „опипљиве“ примере, зато и професорка Хаџи-Пурић сваку нову генерацију ђака дочекује са примерима рада својих бивших ђака које и она, али и сви ми, користи свакодневно.
„Кад год укључим рачунар или покренем неку апликацију, сетим се неког свог ђака. Када укључим инстаграм, сетим се Ненада. Када покушам да конвертујем Ворд документ у ПДФ, сетим се Марка и Николе који су то измислили. Бројни су примери овакве примене и увек напоменем новој генерацији ђака да ће тако бити и за четири или пет година када они завршите школу и упишу факултет“.
